Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дарка Шарића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дарка Шарића изјављена против радњи пропуштања Вишег суда у Београду, Посебно одељење да у предмету К.По1. 82/16 одлучи о предлогу браниоца подносиоца уставне жалбе за укидање притвора од 17. августа 2021. године, у односу на повреду права из члана 27. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дарко Шарић из Београда је поднео 16. септембра 2021. године и допунио 30. септембра 2021. године, преко пуномоћника Радослава Баћовића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против радњи пропуштања Вишег суда у Београду, Посебно одељење да одлучи о предлогу браниоца подносиоца уставне жалбе за укидање притвора од 17. августа 2021. године у предмету К.По1. 82/16, због повреде права из чл. 27. и 31. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава непоступање суда по предлогу браниоца окривљеног, овде подносиоца, о укидању притвора, који је према подносиоцу уставне жалбе продужен сагласно одредби члана 425а Законика о кривичном поступку, након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац уставне жалбе неправноснажно оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, те је одређено да ће притвор према подносиоцу уставне жалбе трајати до његовог упућивања на издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У уставној жалби је наведено да је притвор према подносиоцу уставне жалбе последњи пут преиспитан након доношења првостепене пресуде К. 82/16 од 10. децембра 2018. године; да су браниоци подносиоца уставне жалбе поднели предлог за укидање притвора према подносиоцу 18. марта 2019. године и 17. августа 2021. године, али да суд о тим захтевима није одлучивао, већ је Виши суд у Београду уз допис од 19. августа 2021. године упутио захтев за укидање притвора од 17. августа 2021. године Апелационом суду у Београду на одлучивање, с обзиром на то да је у међувремену укинута правноснажна другостепена пресуда Кж1.По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године, пресудом Врховног касационог суда Кзз.Ок. 6/21 од 22. априла 2021. године и предмет је враћен на поновно одлучивање о жалбама странака изјављеним против првостепене пресуде.
Повреду права из члана 31. Устава подносилац образлаже наводима да се у притвору налази седам и по година, а да је од последњег преиспитивања притвора прошло две године и девет месеци, те како је усвајањем захтева за заштиту законитости укинута другостепена пресуда, то подносилац, сагласно одредби члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, има право да иницира укидање притвора, али о његовом захтеву за укидање притвора суд није одлучио, иако би суд у оваквим околностима, на основу члана 425а став 3. Законика о кривичном поступку, требало по службеној дужности да преиспита основаност притвора, као најтеже мере.
Подносилац сматра да је наведеним поступањем суда дискриминисан у односу на остале окривљене из предметног поступка који су провели знатно краће време у притвору, међу којима је и други организатор Ж.В којем је притвор после пет година замењен забраном напуштања стана.
Повреду права из члана 36. став 2. Устава подносилац види у томе да је суд упорним неодлучивањем о његовом предлогу за укидање притвора повредио његово право на правно средство, јер је, иако то није изричито прописано Закоником о кривичном поступку, био у обавези да након укидања другостепене пресуде омогући окривљеном делотворан пут којим би могао да оспорава законитост таквог лишења слободе, што би требало схватити као ratio legis одредбе члана 425а Законика о кривичном поступку, нарочито имајући у виду да у пракси Европског суда за људска права сагласно члану 5. став 4. Конвенције право лица лишеног слободе да иницира поступак оцене законитости притвора, не искључује могућност да се системом аутоматског периодичног преиспитивања преиспита законитост лишења слободе у разумним интервалима.
У односу на истакнуту повреду права из члана 27. Устава у допуни уставне жалбе од 30. септембра 2021. године подносилац је навео да без обзира што он није упућен на издржавање казне након правноснажности пресуде, његово лишење слободе након правноснажности пресуде се није могло сматрати законитим притвором, већ се ради о лишењу слободе на основу пресуде, односно казном затвора, те како је решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 82/16 од 18. јуна 2021. године, које је донето након укидања правноснажне пресуде Кж1.По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године, пресудом Врховног касационог суда Кзз.Ок. 6/21 од 22. априла 2021. године, констатовано да се обуставља извршење казне затвора оптуженом Дарку Шарићу, иако он није ступио на издржавање казне, већ се налазио и даље у притвору, стога је он одмах по доношењу овог решења морао бити пуштен на слободу, јер је након тога могао бити лишен слободе само на основу новог решења о одређивању притвора. Подносилац је навео да је правноснажношћу пресуде престало правно дејство последње донетог решења о продужењу притвора према њему, а доношењем решења о обустави извршења казне затвора престао је и правни основ за лишење слободе подносиоца уставне жалбе, те је он морао бити пуштен на слободу док се евентуално не донесе ново решење о одређивању притвора према њему.
У уставној жалби и њеној допуни истакнут је захтев да се утврди повреда истакнутих уставних права и наложи хитно одлучивање о предлогу подносиоца уставне жалбе о укидању притвора и доношење решења којим ће се подносилац уставне жалбе одмах пустити на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у веб страницу Врховног суда (www.vrh.sud.rs) и списе предмета Уставног суда Уж. 10147/2022 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1 бр 82/16 од 10. децембра 2018. године, у ставу првом, окривљени Дарко Шарић, овде подносилац уставне жалбе и још 20 лица оглашено је кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 246. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. и 61. КЗ („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), док је још четири лица оглашено кривим због четири различита кривична дела. Подносилац уставне жалбе је осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, у коју му је урачунато време проведено у притвору од 17.3.2014. године па надаље. На основу одредбе члана 425а Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе и још двојици окривљених је продужен притвор и одређено да притвор може трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 82/16-Кв. По1. 592/18 од 31. децембра 2018. године.
Пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1. По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године ставом првим преиначена је првостепена пресуда у погледу правне квалификације и одлуке о казнама, па је 21 оптужено лице, међу њима и подносилац уставне жалбе оглашени кривим због извршења по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, те је подносилац уставне жалбе осуђен на казну затвора у трајању од 15 година у коју му се урачунава време проведено у притвору у трајању од 17. марта 2014. године, па надаље.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз.ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године укинута је правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године у ставу првом и трећем и у том делу је враћен предмет на поновно одлучивање о жалбама изјављеним против првостепене пресуде.
Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1. 82/16-Кв.По1. 296/21 од 18. јуна 2021. године обустављени су поступци извршења казне затвора изречених пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1. 82/16 од 10. децембра 2018. године, преиначеном пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године, и то шеснаесторици оптужених лица, међу којима је и подносилац уставне жалбе Дарко Шарић, на основу члана 278. Законика о кривичном поступку, јер ти окривљени до дана доношења наведеног решења нису ступили на издржавање казне затвора, док је према тројици оптужених лица обустављено извршење казне затвора на чије су издржавање ступили пре доношења наведеног решења.
Виши суд у Београду, Посебно одељење је у прилогу дописа К.По1. 82/16-Кв.По1. 391/21 од 19. августа 2021. године доставио је Апелационом суду у Београду, Посебно одељење предлог браниоца подносиоца уставне жалбе од 17. августа 2021. године за укидање притвора, као надлежном за одлучивање, с обзиром на то да је пред тим судом у току поновни поступак одлучивања о жалбама окривљених изјављених против првостепене пресуде.
Актом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1. 15/21 од 18. септембра 2021. године, који је упућен браниоцу подносиоца уставне жалбе поводом његовог ургирања да суд одлучи о предлогу за укидање притвора од 17. августа 2021. године, констатовано је да је тачно да је последње решење о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе донето 31. децембра 2018. године (К.По1. 82/16-Кв. По1. 592/18), када је одређено да ће притвор према њему трајати до упућивања на издржавање казне затвора, а најдуже до истека времена казне на коју је осуђен, као и да је тачно да је решењем Вишег суда у Београду К.По1. 82/16 – Кв.По1. 296/21 од 18. јуна 2021. године обустављен поступак извршења казне затвора према подносиоцу уставне жалбе, који још увек није ступио на издржавање, али да није тачно да од 31. децембра 2018. године суд није вршио преиспитивање притвора према њему, јер је Апелациони суд, Посебно одељење приликом одлучивања на јавној седници крајем фебруара и почетком марта 2020. године, разматрао да ли је потребно окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и даље задржати у притвору, и нашао да и даље стоје исти разлози за притвор, због чега није доносио посебну одлуку о притвору, већ да ће у што краћем року заказати јавну седницу већа ради одлучивања о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, када ће размотрити и потребу даљег трајања притвора према окривљенима.
У поновном другостепеном поступку пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1 15/21 од 16.05.2022. године у ставу првом окривљени Дарко Шарић и још 16 лица оглашено је кривим због извршења по једног кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и осуђени на казне затвора, и то је подносилац уставне жалбе осуђен на казну затвора у трајању од 14 година, у коју му је урачунато време проведено у притвору од 17. марта 2014. године до 24. децембра 2021. године и на мери забрана напуштања стана уз електронски надзор од 24. децембра 2021. године до 13. априла 2022. године.
Наиме, притвор је према подносиоцу уставне жалбе замењен мером забране напуштања стана уз електронски надзор 24. децембра 2021. године која је трајала до 13. априла 2022. године, с обзиром на то је према њему одређен нови притвор у новој истрази Тужилаштва за организовани криминал по наредби Кти. 8/22 од 15. априла 2022. године, и то решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Кпп.По1. 13/22 од 16. априла 2022. године, по којем је лишен слободе 14. априла 2022. године, због постојања основане сумње да је у периоду док се налазио у Посебној притворској јединици за извршење мере притвора одређеног у кривичном поступку за кривична дела организованог криминала Окружног затвора у Београду по решењу Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 82/16 - Кв. По1. 592/18 од 31. децембра 2018. године извршио више кривичних дела, и то: неутврђеног дана почетком 2020. године са још једанаест осумњичених лица, на територији Републике Србије, Републике Хрватске и Еквадора, организовао криминалну групу ради вршења кривичних дела тешко убиство из члана 114. Кривичног законика, кривична дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика, недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја из члана 348. Кривичног законика, изазивање опште опасности из члана 278. Кривичног законика, злоупотреба службеног положаја из члана 359. Кривичног законика и кривичног дела из члана 98. закона о тајности података, за коју је постојала основана сумња да је деловала до 14. априла 2022. године (када су откривени, те је донета наредба за спровођење истраге и нови притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен - напомена УС).
Пресудом Врховног касационог суда Кзз.ОК. 2/23 од 12. јуна 2023. године преиначена је пресуда Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1. 15/21 од 16. маја 2022. године у односу на окривљеног НН, док је захтев за заштиту законитости браниоца подносиоца уставне жалбе одбијен као неоснован.
4. Одредбама Устава чију повреду подносилац уставне жалбе истиче утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: ЕКЉП) на које се позива подносилац уставне жалбе и које су од значаја за одлучивање утврђено је да свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком у случају законитог лишења слободе на основу пресуде надлежног суда (члан 5. став 1.тачка (а)); у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу (члан 5. став 1. тачка (ц)); да свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1 (ц) овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу (члан 5. став 3.); да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито (члан 5. став 4.).
Одредбама члана 425а Законика о кривичном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11 и др.), у даљем тексту: (ЗКП), којим су прописане одредбе о притвору након изрицања првостепене пресуде, предвиђено је да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће веће увек укинути притвор и наредити да се оптужени пусти на слободу ако је ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена или ако је оглашен кривим, а ослобођен од казне или је осуђен само на новчану казну, на казну рада у јавном интересу или на казну одузимања возачке дозволе или му је изречена судска опомена или је условно осуђен или је због урачунавања притвора казну већ издржао или је оптужба одбачена (члан 416.), осим због стварне ненадлежности (став 2.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана. Одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да пре доношења решења којим се одређује или укида притвор у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана, прибавиће се мишљење јавног тужиоца када се поступак води по његовом захтеву (став 4.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора. Посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор. Жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим одредбама ЗКП прописано је да пресуда постаје правноснажна када се више не може побијати жалбом или када жалба није дозвољена (члан 275. став 1.); да правноснажна пресуда постаје извршна од дана достављања, ако за извршење не постоје законске сметње. Ако није изјављена жалба или су се странке одрекле или одустале од жалбе, пресуда је извршна истеком рока за жалбу, односно од дана одрицања или одустанка од изјављене жалбе (члан 275. став 2.); да ако се појави сумња о дозвољености извршења судске одлуке или о рачунању казне, или ако у правноснажној пресуди или решењу које одговара пресуди није одлучено о урачунавању притвора или раније издржане казне, или урачунавање није правилно извршено, о томе ће одлучити посебним решењем суд који је судио у првом степену. Жалба не задржава извршење решења, осим ако суд није другачије одредио (члан 278. став 1.); да ако се у току извршења појави сумња у погледу тумачења судске одлуке, о томе одлучује суд који је донео правноснажну одлуку (члан 278. став 2.); да ако је првостепеном пресудом изречена казна затвора, оптужени који се налази у притвору може захтевати да буде упућен на издржавање казне и пре правноснажности пресуде (члан 430. став 1.).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи наводе и разлоге који се могу довести у везу са садржином права из члана 27. став 4. Устава, а да имајући у виду фазу кривичног поступка у којој је притвор према подносиоцу продужен, не може се говорити о повреди права из члана 27. ст. 2 и 3. и члана 31. Устава.
5.1. Наиме, Уставни суд је утврдио да се подносилац у време подношења уставне жалбе налазио у притвору по решењу које је донето након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора, те је на основу одредбе члана 425а Законика о кривичном поступку одређено да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 82/16-Кв. По1. 592/18 од 31. децембра 2018. године; да првостепена пресуда и посебно решење о продужењу притвора у даљем току поступка нису укидани, те да из расположивих доказа произлази да ни до подношења уставне жалбе, нити до окончања предметног поступка нису уклоњени из правног поретка.
Полазећи од наведеног, а уважавајући праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, Уставни суд констатује да притвор који се одређује или продужава након изрицања пресуде представља посебну врсту притвора који се одређује, односно продужава на крају првостепеног кривичног поступка, те од тренутка изрицања пресуде којом се оптужени оглашава кривим и осуђује на казну затвора, законитост притвора се испитује према члану 5. став 1(а) ЕКЉП, стога се, подносилац уставне жалбе у овој фази поступка не може позивати на прекомерно трајање притвора на основу члана 5. став 3. ЕКЉП, чији су корелат у Уставу Републике Србије чл. 30. и 31, јер притвор није одређен, односно продужен према члану 5. став 1(ц) ЕКЉП, на који се надовезују права гарантована чланом 5. став 3. ЕКЉП, те се у том случају подносилац може позивати на повреду права на суђење у разумном року из члана 32.став 1. Устава, те поднети приговор суду опште надлежности ради убрзања поступка док је кривични поступак у току, односно уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, након правноснажног окончања кривичног поступка, али не може истицати повреду права из члана 31. Устава.
5.2. Што се тиче истакнуте повреде права из члана 27. став 2. Устава Уставни суд указује на то да се ради о праву које се гарантује лицу одмах након лишења слободе, тако да се ова одредба односи на сам чин лишења слободе, а не на решење о продужењу притвора након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, а да се члан 27. став 3. Устава које се може уподобити са правом гарантованим чланом 5. став 4. ЕКЉП, Уставни суд, у одговору на питање да ли је подносиоцу уставне жалбе ускраћено право на ефикасно и делотворно преиспитивање одлуке о продужењу притвора према њему, констатује да, када је реч о посебној врсти притвора који се одређује на крају првостепеног кривичног поступка, гаранције члана 27. став 3. Устава, односно члана 5. став 4 ЕКЉП нису примењиве.
Наиме, у конкретном случају одлука о притвору је директна последица завршетка кривичног поступка који резултира пресудом којом се оптужени оглашава кривим и осуђује на казну затвора. Овде је преиспитивање законитости притвора укључено у саму одлуку суда, првостепену - осуђујућу пресуду којом је изречена казна затвора. У тој ситуацији притвореном лицу није ускраћено право на ефективан правни лек, јер се жалбом против првостепене осуђујуће пресуде могу успешно оспоравати сви чињенични и правни закључци првостепеног суда, а тиме и законитост општег услова за продужење притвора садржаног у осуђујућој пресуди.
Поред наведеног, Уставни суд констатује да, из расположивих доказа произлази да је подносилац уставне жалбе имао на располагању два ефикасна правна лека против одлуке о продужењу притвора, и то: прво на жалбу против првостепене осуђујуће пресуде којом се оспорава општи услов за продужење притвора и жалбу против посебног решења о продужењу притвора којом се оспорава постојање посебног законског основа за продужење притвора. Основаност једне или обе жалбе обавезао би суд да донесе одлуку којом се притворено лице пушта на слободу, пре завршетка жалбеног поступка, ако се ради о жалби против решења, односно приликом доношења другостепене одлуке ако се ради о жалби против првостепене пресуде.
Због напред наведеног, Уставни суд је наводе уставне жалбе којима се указује на ускраћивање права на делотворно правно средство за преиспитивање законитости притвора, ценио са аспекта садржине права из члана 36. став 2. Устава, чију је повреду подносилац такође истакао.
Међутим, предмет овог уставносудског поступка нису судске одлуке које су донете поводом жалби које је изјавио против првостепене пресуде, односно против посебног решења о продужењу притвора, већ подносилац оспорава радњу пропуштања суда да одлучи о његовом предлогу за укидање притвора.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да остваривање права на правно средство из члана 36.став 2. Устава подразумева коришћење оних правних средстава која се одговарајућим законом, у конкретном случају, прописана, то се тврдње о повреди или ускраћивању означеног уставног права не могу односити на ситуације у којима је коришћено правно средство које није прописано, Уставни суд је, утврдивши да одредбама ЗКП није прописана обавеза суда да одлучи о поднетом предлогу за укидање притвора, оценио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за одлучивање о основаности навода уставне жалбе о повреди права из члана 36.став 2. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење уставносудског поступка, те је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) уставну жалбу одбацио, у односу на истакнуту повреду права из члана 27. ст. 2, 3. и 4, члана 31. и члана 36. став 2. Устава, решавајући као у другом делу изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 27.став 1. Устава, као корелата члану 5. став 1(а) ЕКЉП, коју подносилац заснива на тврдњи да је притвор према њему био незаконит, јер се он и након укидања другостепене правноснажне пресуде и обуставе поступка извршења казне и даље налази у притвору, Уставни суд као и у ранијим одлукама полази од чињенице да је право на слободу и безбедност од изузетног значаја за сваког појединца и да може бити ограничено само из разлога и у поступку предвиђеним законом.
Када се ради о притвору према осуђеном лицу, који се одређује или продужава након изрицања пресуде до упућивања осуђеног на издржавање казне затвора, Уставни суд констатује да је за законитост таквог притвора, сагласно цитираној одредби члана 425а ЗКП, потребно кумулативно испуњење следећих услова: прво, неопходно је да се ради о лицу које је осуђено на казну затвора у ефективном трајању; друго, потребно је да, због урачунавања притвора у казну, осуђени није већ издржао казну која му је изречена; треће, потребно је да постоје разлози за притварање прописани одредбама члана 211.став 1. ЗКП, с тим да, уколико се ради о осуди на казну затвора у трајању краћем од пет година, оптуженом који се брани са слободе може се одредити притвор само из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач.1) и 3) ЗКП; четврто, потребно је да суд који је донео пресуду донесе одлуку о притвору, која је саставни део осуђујуће пресуде, с тим што, уколико се ради о одређивању притвора суд је обавезан да донесе посебно решење.
Дакле, овде се не ради о притвору који је одређен или продужен ради несметаног вођења кривичног поступка, у току истраге, у поступку оптужења или у току главног претреса, већ о притвору након завршетка првостепеног кривичног поступка. Одлуку о притвору доноси надлежан суд који испуњава све захтеве независног и непристрасног суда у смислу члана 32.став 1. Устава у законито спроведеном поступку и само ако постоје притворски разлози прописани законом.
Примењујући наведене опште критеријуме на конкретан случај Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, на основу одредбе члана 425а ЗКП и одређено је да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење, као и да се подносилац уставне жалбе до доношења првостепене пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 82/16 од 10. децембра 2018. године, у притвору налазио четири године и девет месеци у притвору, рачунајући од 17. марта 2014. године, када је лишен слободе.
Уставни суд потом констатује да из навода уставне жалбе произлази да подносилац уставне жалбе не оспорава да је у време доношења првостепене пресуде и посебног решења о продужењу притвора, на основу члана 425а ЗКП, постојали притворски разлози из члана 211. став 1. ЗКП, већ искључиво указује на то да су ти разлози, након укидања правноснажне другостепене пресуде и доношења решења о обустави поступка извршења казне, престао да постоји основ његовог даљег задржавања у притвору. Поред наведеног, подносилац не чини спорном ни чињеницу да до подношења уставне жалбе није спроведен на издржавање казне, а из доказа које је приложио уз уставну жалбу произлази да се он у време подношења уставне жалбе налазио у притвору који је последњи пут продужен након изрицања првостепене пресуде на основу члана 425а ЗКП, а да пресудом Врховног касационог суда Кзз. 6/21 није укинута првостепена пресуда која је основ за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу члана 425а ЗКП, већ је поступак враћен на поновно одлучивање о жалбама против првостепене пресуде, укидањем пресуде Апелационог суда, Посебно одељење у Београду Кж1.По1. 22/19 од 12. јуна 2020. године.
Имајући у виду да из напред наведеног произлази да је притвор према подносиоцу уставне жалбе последњи пут продужен након изрицања пресуде којом је осуђен на казну затвора, те да је у одлуци о продужењу притвора јасно одређено време до којег притвор може трајати – док не истекне време казне на коју је осуђен, а коју, урачунавањем целокупног периода трајања притвора подносилац у време подношења уставне жалбе није издржао, као и да је одлука о притвору донета од стране надлежног суда у законито спроведеном поступку, због постојања притворских разлога прописаних законом, као и да наведена првостепена пресуда нити посебно решење о продужењу притвора нису уклоњени из правног поретка, Уставни суд оцењује да је притвор према подносиоцу у време подношења уставне жалбе законит у смислу члана 5. став 1(а) ЕКЉП, те су наводи уставне жалбе о повреди права из члана 27.став 1. Устава, неосновани.
С обзиром на наведено Уставни суд је, у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
8. Суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић