Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Е. К, И. Т, Р. Л, Е. В, свих из Бечеја, и В. Е. из Бачког Градишта код Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. и утврђује да су подносиоцима уставних жалби повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20 (ранији број предмета Ст. 372/11).
2. Утврђује се право Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба Е. В. изјављена због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20 (ранији број предмета Ст. 372/11).
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Е. К. из Бечеја и остала лица наведена у уводу и изреци су, 4. јуна 2020. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, Уставном суду изјавили уставне жалбе, због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11. Подносиоци уставних жалби су истакли и повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију Како се одредбе наведених међународних аката по својој садржини не разликују од одредаба Устава на чију се повреду позивају подносиоци уставних жалби, Уставни суд је постојање повреде означених права ценио у односу на одредбе највишег правног акта у Републици Србији.
Подносиоци уставних жалби наводи да оспорени стечајни поступак траје више од осам година, а да у том предмету нису успели да наплати потраживања из радног односа. Предлажу да Уставни суд усвоји уставне жалбе и утврди им право на накнаду материјалне штете, као и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставне жалбе, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 372/11 од 24. јуна 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником А.Д. „О.“ Бечеј, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили потраживања из радног односа, која су им одговарајућим закључком Привредног суда у Новом Саду утврђена, али нису намирена.
Привредни суд у Новом Саду је решењем Ст. 372/11 од 8. октобра 2019. године закључио стечајни поступак над стечајним дужником и наставио поступак над стечајном масом.
Уставни суд је утврдио да је поступак над стечајно масом настављен под бројем Ст. 29/20, па да је стечајни поступак правноснажно окончан након што је постало правноснажно решење Привредног суда у Новом Саду Ст. 29/20 од 14. јула 2021. године, којим је закључен поступак над стечајном масом.
4. Испитујући наводе уставних жалби подносилаца Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. о повреди права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је утврдио да су подносиоци пријавили потраживања из радног односа која су им и утврђена, те да је стечајни поступак покренут доношењем решења Привредног суда у Новом Саду Ст. 372/11 од 24. јуна 2011. године, којим је отворен поступак над стечајним дужником АД „О.“ Бечеј, а поступак окончан након што је постало правноснажно решење истог суда о закључењу поступка над стечајном масом Ст. 29/20 од 14. јула 2021. године. Из наведеног произлази да је овај поступак колективног намирења стечајних поверилаца трајао више од десет година, што би могло да укаже на чињеницу да поступак није окончан у разумном року.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је приликом одлучивања у овој уставноправној ствари пре свега имао у виду меродавну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом. У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од изнетог, а узимајући у обзир да је предметни стечајни поступак који је вођен према предузећу са већинским државним капиталом трајао дуже од десет година, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставних жалби Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. на суђење у разумном року, па је уставне жалбе у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Разматрајући тврдње подносилаца уставних жалби Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
С обзиром на наведено, а имајући у виду да је претходно утврдио да је означеним подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са државним капиталом, представља истовремено и повреду права наведених подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и у овом делу и утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подносилаца уставних жалби Е. К, И. Т, Р. Л. и В. Е. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
7. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби Е. В, Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, утврдио да је у уставносудском поступку вођеном по уставној жалби наведене подноситељке од 31. јула 2020. године донета Одлука Уж-7622/2020 од 27. јуна 2024. године, којом је утврђено да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 29/20 (ранији број предмета Ст. 372/11), те је подноситељки утврђено право на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђеног у предметном стечајном поступку, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени.
Полазећи од претходно наведеног, као и чињенице да је захтев предмете уставне жалбе подноситељке истоветан ономе о коме је одлучено Одлуком Уж-7622/2020 од 27. јуна 2024. године, када је њена уставна жалба усвојена, Уставни суд закључује да је подноситељка уставне жалбе изгубила статус „жртве“ повреде Уставом зајемчених права.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу Е. В, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве подносилаца, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.