Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владимира Марковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Владимира Марковића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1813/08 од 24. јула 2008. године и утврђује повреда права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Марковић из Београда је 2. октобра 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Јовице Косића из Београда, Уставном суду поднео благовремену и допуштену уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1813/08 од 24. јула 2008. године. Уставна жалба је изјављена због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да након окончања штрајка 28. новембра 2004. године послодавац подносиоца уставне жалбе - JAT Airways није поступио сагласно закљученим преговорима и донетој одлуци од 29. новембра 2004. године, те се стога подносилац уставне жалбе обратио Четвртом општинском суду у Београду, подношењем тужбе ради исплате разлике зараде. Четврти општински суд у Београду је 24. септембра 2007. године донео пресуду П1. 1266/05 којом је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Поступајући по жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 24. јула 2008. године донео оспорену пресуду Гж1. 1813/08 којом је одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду.
Подносилац уставне жалбе сматра да је Окружни суд у Београду погрешном применом материјалног права, конкретно позивањем на одредбе Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, а занемаривањем одредаба Закона о раду, оспореном пресудом повредио његово Уставом зајемчено право на правично суђење. Посебно истиче да је тужени својом вољом потписао споразум "у преговарању ради окончања штрајка" и донео одлуку "у поступку извршења споразума", а да је накнадно негирао "створено право тужиоца стварањем квази правне ситуације којом покушава да "легализује" - оправда своје незаконито поступање и тиме се неосновано обогати на рачун тужиоца". Образлаже да је уговором о раду подносиоцу уставне жалбе утврђена висина основне зараде и могућност да се тако утврђена зарада увећа на име стимулације одлуком послодавца, а да Закон о раду не прецизира, нити ограничава послодавца да у политици зарада примени сва мерила која одговарају његовом схватању расподеле зарада као битног елемента пословања. Стога подносилац уставне жалбе сматра да је одређивање висине појединачних зарада или стимулација део пословне политике предузећа у коју није овлашћен да се меша оснивач предузећа, ни када се ради о јавном предузећу, те да је из тих разлога суд у оспореној пресуди своју одлуку засновао на погрешној примени материјалног права. Подносилац даље истиче да је дискриминисан у свом праву да дође до правичне одлуке, јер су у другим правноснажно окончаним поступцима вођеним пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду усвојени тужбени захтеви његових колега, а реч је о истом чињеничном и правном основу.
Из наведених разлога подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Окружног суда у Београду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви су једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је 2005. године поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против свог послодавца Јавног предузећа JAT Airways, ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године, наводећи да је генерални директор Предузећа 28. новембра 2004. године, након окончања преговора са штрајкачким одбором, са представницима синдиката потписао споразум, а да је 29. новембра 2004. године, у извршавању тог споразума донео Одлуку број 2741 којом је предвиђено да тужиоцу припада утужени износ, а на име разлике зараде коју је примио за новембар и децембар месец 2004. године и пуног износа зараде која му припада у складу са наведеним споразумима и одлуком. Даље је навео да му у означеном периоду зарада није исплаћена у складу са овом одлуком, те да је на име разлике зараде тужени послодавац дужан да му исплати износ коначно опредељен тужбеним захтевом.
Четврти општински суд у Београду је 24. септембра 2007. године донео пресуду П1. 1266/05 којом је у ставу првом изреке одбио у целини тужбени захтев, а у ставу другом изреке одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, истакнуто да ни Влада Републике Србије ни надлежно министарство нису дали сагласност на споразуме које је у име туженог закључио генерални директор са Самосталним синдикатом инжењера ваздухопловства Србије, а како основ тужбеног захтева представља Одлука генералног директора туженог број 2741 од 29. новембра 2004. године, донета при извршењу споразума од 28. новембра 2004. године, који није закључен у складу са Уредбом о висини зарада у јавним предузећима, исти је ништав у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да директор јавног предузећа нема овлашћење да без сагласности оснивача одреди право на стимулацију одређене категорије запослених преко дозвољеног износа средстава за ту годину.
Против ове пресуде тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је изјавио жалбу.
Окружни суд у Београду је, решавајући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж1. 1813/08 од 24. јула 2008. године којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Четвртог општинског суда П1. 1266/05 од 24. септембра 2007. године. У образложењу пресуде се наводи чињенично стање које је утврдио првостепени суд, уз констатацију да је за обављени рад тужиоцу за наведени период исплаћена зарада у складу са уговором о раду, а да Влада није дала сагласност на споразум закључен између штрајкачког одбора Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије и директора туженог, нити на одлуку директора туженог од 28. новембра 2004. године. Даље је истакнуто да је наведени правни посао могао производити правно дејство само да је његов учесник била Влада Републике Србије и да је дала на њега сагласност или га накнадно одобрила у смислу члана 88. Закона о облигационим односима, што није био случај. Окружни суд је нашао да је првостепени суд, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, а разлоге за овакав став извео је из тога да су за расправљање спорног односа меродавни Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредба о висини зарада у јавним предузећима, донета у извршавању овог закона.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 1314/05 од 23. фебруара 2006. године усвојен је тужбени захтев тужиоца А. С. из Београда и обавезан је тужени JAT Airways да тужиоцу исплати на име разлике зараде коју је примио за новембар 2004. године износ од 38.140 динара, са припадајућом законском затезном каматом, као и за децембар 2004. године износ од 59.884,50 динара, са припадајућом законском затезном каматом.
Поступајући по жалби туженог JAT Airways, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж. 2691/06 од 5. јула 2006. године којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 1314/05 од 23. фебруара 2006. године. Окружни суд је у образложењу пресуде истакао, између осталог, да је предузеће ЈАТ Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке његовог генералног директора од 29. новембра 2004. године.
Окружни суд у Београду је потврђивао пресуде Четвртог општинског суда у Београду којима су усвојени тужбени захтеви тужилаца који су се налазили у идентичним чињеничним и правним ситуацијама или је преиначавао пресуде истог суда којима су такви захтеви одбијени (парнични поступци Четвртог општинског суда у Београду у предметима: П1. 1234/05; П1. 1258/05; П1. 1314/05; П1. 1316/05; П1. 1332/05.)
У току поступка пред Уставним судом, Европски суд за људска права је 1. децембра 2009. године објавио пресуду у предмету Винчић и други против Србије. Предмет је формиран поводом 31-е појединачне представке апликаната који су били чланови Самосталног синдиката JAT Airways и који су водили парничне поступке пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду због неисплате накнаде зараде утврђене споразумом закљученим између Синдиката и послодавца и одлуком генералног директора предузећа JAT Airways. Подносиоци представки су се, по члану 6. став 1. Европске конвенције жалили на „флагрантно недоследну судску праксу Окружног суда у Београду у вези са исплатом истих накнада по основу рада“. Према утврђеном чињеничном стању у наведеној пресуди Европског суда, одређени подносиоци уставне жалбе су „имали успеха“ код Четвртог општинског суда у Београду, али су сви подносиоци представки били неуспешни у жалбеном поступку пред Окружним судом у Београду који је у образложењима пресуда утврдио да генерални директор предузећа JAT Airways није био овлашћен да одобри исплату предметне накнаде без изричитог овлашћења Владе. Европски суд је утврдио и да је Окружни суд у Београду у најмање 17 других пресуда „пресудио у корист колега подносилаца представки“, без обзира на чињеницу што су њихови захтеви засновани на истим чињеницама и односили су се на идентична правна питања. Окружни суд у Београду је у образложењима ових пресуда наводио да је предузеће JAT Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке генералног директора од 29. новембра 2004. године. Европски суд је наведеном пресудом утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције. Европски суд је нашао „да иако се могу прихватити одређена одступања у тумачењу као природно својствена сваком правосудном систему који је, као и систем у Србији, заснован на мрежи првостепених и другостепених судова који имају надлежност на одређеној територији, у предметним случајевима у којима противречна тумачења проистичу из исте судске надлежности, тј. судске праксе Окружног суда у Београду који је суд последње инстанце у овом питању (видети, mutatis mutandis, Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. године) и укључује недоследно пресуђивање о захтевима многих лица у идентичним ситуацијама чак и после усвајања „мишљења“ Окружног суда од 27. септембра 2006. године. Пошто ове противречности нису институционално решене, све је то створило стање сталне несигурности, што је заузврат морало смањити поверење јавности у правосуђе, при чему је то поверење, јасно, једно од основних компоненти државе засноване на владавини права. Суд, према томе, налази, а да не сматра да је прикладно да проглашава који су стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки (видети, mutatis mutandis,Garcia Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28, ЕЦХР 1999-I), да их је предметна судска несигурност сама по себи лишила правичног суђења пред Окружним судом у Београду. Због тога је дошло до повреде члана 6. став 1 по овом основу (видети, mutatis mutandis, Tudor Tudor против Румуније, цитиран у горњем тексту, став 32, 24. март 2009. године)“. Поводом захтева подносилаца представки којим су тражили да се „туженој држави наложи да исплати, из својих средстава, одговарајуће суме које су тражили у њиховим парницама покренутим против предузећа JAT Airways“, Европски суд је ове захтеве одбацио, уз образложење да имајући у виду утврђену повреду и разлоге због којих је то учинио (правна сигурност), као и с обзиром на одредбе члана 422. тачка 10) Закона о парничном поступку из 2004. године (којим је као разлог за понављање поступка предвиђен случај када је Европски суд у међувремену донео пресуду у односу на Србију у вези са истим или сличним правним питањем), није у надлежности тог суда да проглашава који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
4. Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о нечијим правима и обавезама бити спроведен на начин да кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, свакоме буде омогућено правично суђење. У том смислу, правилну примену материјалног права пре свега је надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да стога има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Полазећи од наведеног, за оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Важећи Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) донет је 15. марта 2005. године, односно после настанка спорног правног односа.
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће оно предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.); да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа, да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси, као и да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време нестанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Чланом 2. Уредбе прописано је шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, а чланом 3. да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је предвиђено да предузеће чији је оснивач Република укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Чланом 9. Уредбе било је прописано да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата. Одредбе члана 10. Уредбе предвиђале су да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе било је санкционисано као привредни преступ (члан 12. Уредбе).
5. Како је већ истакнуто, правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, грађанима се јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, нарочито садржину права на које се позива подносилац уставне жалбе и изнете уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац у суштини жали на примену материјалног права и различито поступање судова, те одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају прво пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, док је касније испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, а нарочито да ли је примена материјалног права била, евентуално, произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, на штету подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Београду, посебно Окружног суда у Београду, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Ипак, Уставни суд је као неспорно утврдио да је у поступку који је предмет ове уставне жалбе тужбени захтев подносиоца правноснажно одбијен, док је у неколико истоветних поступака који су се водили пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду, као другостепеним судом, уједно и судом последње инстанце, Окружни суд у Београду усвојио тужбене захтеве других тужилаца - колега подносиоца уставне жалбе, без обзира на чињеницу што су њихови захтеви били засновани на истим чињеницама и односили су се на идентична правна питања. У образложењима тих пресуда је истакнуто, inter alia, да је предузеће ЈАТ Airways морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке његовог генералног директора од 29. новембра 2004. године (пресуде Окружног суда у Београду - Гж. 3823/06 од 18. октобра 2006. године, Гж. 2345/06 од 22. новембра 2006. године, Гж. 2473/06 од 28. јуна 2006. године, итд).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, одбијајући његов тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији је истоврсни тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Београду, као суд последње инстанце, доносио различите пресуде које су за последицу имале то да је тужбени захтев неких тужилаца за накнаду зараде правноснажно усвојен, било потврђивањем првостепене пресуде или њеним преиначавањем, док је у конкретном случају истоврсни тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, постављен према истом туженом, правноснажно одбијен као неоснован, Уставни суд је становишта да је таква пракса тога суда у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом Окружног суда у Београду датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда за људска права у предмету Винчић и други против Србије, коју је Европски суд донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
У вези претходне оцене, Уставни суд указује да је овакав став заузео и у Одлуци Уж-143/2007 када је, поред осталог, утврдио повреду права на правну сигурност, као саставног елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. У овој одлуци Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен.
Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта осталих навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за одлуку Уставног суда у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да, сагласно како ранијим, тако и сада важећим одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Такође, према Закону о раду из 2001. године, чије су одредбе биле меродавне за одлучивање о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, при чему случај који је био предмет спора пред редовним судом није спадао у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.
Међутим, Уставни суд констатује да је у конкретном случају својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач Република Србија и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредбом донетом у извршавању овог закона. Наведене одредбе Закона и Уредбе су ограничавале туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности надлежног органа доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности Владе. У том случају се, по оцени Уставног суда, не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односу овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде". Ово из разлога што је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма послодавца, на који сагласност даје Влада, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада. Коначно, Влада је, на основу изричитог законског овлашћења, наведеном Уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, није спорно да оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада и стимулација зависи укупна маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе када утиче на увећање прописане масе зарада, а што је неспорно било у конкретном случају, јер увећање зарада није било праћено смањењем зарада другим запосленим лицима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста маса зарада. Уз све наведено, Уставни суд констатује и да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је тужени у 2004. години пословао са губитком, као и да су запосленима, укључујући и подносиоца уставне жалбе у пуном износу исплаћене основне зараде утврђене уговором о раду.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду и то да је током првостепеног парничног поступка неспорно утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са Самосталним синдикатом, а који је био основ за доношење Одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације, изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата у трећем кварталу 2004. године исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката, и то према списку овереном од стране овлашћеног лица Синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације, а тиме и за потраживање накнаде зараде по овом основу, супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у одређеном синдикату, стављајући, супротно изричитој законској забрани, подносиоца уставне жалбе у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Међутим, Уставни суд је оценио да сама чињеница да је исти суд - Окружни суд у Београду, поводом исте чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, те да та околност само по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио.
Но, како је у конкретном случају Уставни суд оценио да оспореном судском одлуком материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе, односно да је оспорена одлука Окружног суда у Београду заснована на примени меродавног материјалног права, Уставни суд налази да објављивање ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије" представља правичан вид задовољења подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду своју досадашњу праксу, Уставни суд, Суд истиче да различито поступање редовних судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, нарочито поступање истог стварно и месно надлежног суда последње инстанце, указује на повреду принципа правне сигурности као саставног дела Уставом зајемченог права на правично суђење. С тим у вези, Суд још једном наглашава да није надлежан за уједначавање судске праксе редовних судова, али с обзиром на свој Уставом утврђени положај, као државни орган који штити људска и мањинска права и слободе, указује да је у интересу остваривања Уставом зајемченог права на правично суђење неопходно да надлежни редовни судови, у ситуацијама када налазе да дотадашња судска пракса није у складу са меродавним материјалним правом, пре доношења одлуке, предузму све мере и радње предвиђене одговарајућим процесним законима, како би Врховни касациони суд, као највиши суд у Републици, заузео став о спорном правном питању и тиме допринео уједначавању судске праксе.
6. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. Наиме, у уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић