Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставноj жалби Т. К. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. К. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право Т. К. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 18/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. К. из Лесковца поднео је Уставном суду, 10. априла 2023. године, преко пуномоћника Д. Г, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу је правноснажно одлучено о тужби подносиоца уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 18/10, а која је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 400 евра, у динарској противвредности.
Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је оспореном пресудом повређено означено уставно право и да подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противвредности .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 451/22 од 11. фебруара 2022. године утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који је код тог суда вођен над стечајним дужником ДП „Л.“ Лесковац у предмету Ст. 18/10, а у коме је подносилац пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику.
Оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године тужена Република Србија правноснажно је обавезана да подносиоцу на име новчаног обештећења за нематеријалну штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку исплати износ од 400 евра, док је тужбени захтев преко досуђеног до траженог износа од 2.000 евра одбијен.
4. Одлучујући о уставној жалби због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се тврдња подносиоца о учињеној повреди означеног уставног права заснива на наводима да је висина новчаног обештећења досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносиоцу представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подносилац представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С. Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је предузеће са друштвеним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се такође позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 238/23 од 14. марта 2023. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 18/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.