Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Снежане Јанић Лукиновић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Снежане Јанић-Лукиновић изјављeна против Одлуке Народне скупштине Републике Србије, број 1236, објављене у “Службеном гласнику РС”, број 36/09 од 15. маја 2009. године и решења Трговинског суда у Београду V-Су-32/09-1-8 од 22. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Снежана Јанић-Лукиновић из Београда поднела је Уставном суду 27. маја 2009. године жалбу против Одлуке Народне скупштине Републике Србије, број 1236, објављене у “Службеном гласнику РС”, број 36/09 од 15. маја 2009. године, којом јој престаје дужност судије Трговинског суда у Београду, због навршавања радног века и против решења Трговинског суда у Београду V-Су-32/09-1-8 од 22. маја 2009. године, које је донето на основу наведене одлуке, а којим јој престаје радни однос у Трговинском суду у Београду на дан 15. маја 2009. године, због одласка у пензију.
Подноситељка жалбе наводи да је Закон о судијама, који у чл. 52. и 53. прописује да судији престаје радни век кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања по сили закона и да радни век не може бити продужен, а који је примењен у оспореним актима, “дискриминаторски” према судијама, јер други осигураници (инжењери, лекари, правници у привреди) имају право да раде 45 година док судије то право немају. Сматра да наведени Закон није у складу са Законом о раду који у члану 175. прописује разлоге за престанак радног односа кад запослени наврши 65 година живота ако се другачије не споразуме са послодавцем, што значи да може да ради и дуже од 65-те године живота. Такође, на основу члана 19. ЗОПИО осигураник стиче право на старосну пензију кад наврши 45 година стажа осигурања без обзира на године живота, а и Закон о Високом образовању у члану 78. прописује да наставнику престаје радни однос на крају школске године у којој навршава 65 година живота и може бити продужен за још две школске године, што значи да и наставници могу да раде до 67 година живота. Подноситељка наводи да има 40 година радног стажа и да јој се онемогућава да ради до 45 година, што је омогућено другим осигураницима, иако је обавестила надлежне органе о својој жељи и намери да ради до 65-те године живота, па се тиме повређује Уставом утврђено начело једнакости пред законом и забране дискриминације из члана 21. Устава, односно повређује се Уставом зајемчено право на рад из члана 60. Устава.
Подноситељка жалбе је поднеском од 30. априла 2010.године поднела и иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама (“Службени гласник РС”, бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04 и 61/05) и одредаба члана 59. Закона о судијама (“Службени гласник РС”, бр. 116/08, 58/09 и 104/09), као и иницијативу за оцену сагласности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама са одредбама члана 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09), као и захтев да се обустави од извршења Одлука Народне скупштине Репиблике Србије о престанку судијске дужности број 1236, објављене у “Службеном гласнику РС”, број 36/09 од 15. маја 2009. године у делу који се односи на подноситељку жалбе. Поднеском – допуном жалбе од 23. јуна 2006. године, подноситељка жалбе је предложила да се поступак по предлогу – жалби за поништај Одлуке Народне скупштине Републике Србије о престанку судијске дужности број 1236, објављене у “Службеном гласнику РС”, број 36/09 од 15. маја 2009. године и решења Трговинског суда у Београду V-Су-32/09-1-8 од 22. маја 2009. године и наведени поступак за оцену уставности раздвоје у посебне поступке, ако то Суд сматра целисходним.
2. Сагласно одредби члана 148. став 2. Устава Републике Србије, судија има право жалбе Уставном суду против одлуке о престанку судијске функције коју доноси Високи савет судства, при чему изјављивање ове жалбе искључује право на подношење уставне жалбе, док сагласно одредби члана 170. Устава, свако ко сматра да му је појединачним актом државног органа повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, има право да изјави уставну жалбу, ако су против таквог појединачног акта претходно искоришћена или нису предвиђена друга правна средства.
Имајући у виду да је поднета жалба изјављена против одлуке о престанку судијске функције коју није донео Високи савет судства, већ Народна скупштина, Уставни суд је по изјављеној жалби, полазећи од њене садржине и своје надлежности утврђене одредбама чл. 167. и 170. Устава, поступао као по уставној жалби, јер се оспорава појединачни акт државног органа против кога нису предвиђена друга правна средства за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода.
3. Оцењујући постојање истакнуте повреде начела забране дискриминације, Уставни суд је пошао од одредаба члана 148. Устава којима се утврђује престанак судијске функције, као и одредаба одговарајућих закона којима се, сагласно Уставу, ово питање уређује, односно на које подноситељка жалбе указује.
Одредбама члана 148. Устава, поред осталог, утврђено је да судији престаје судијска функција на његов захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну функцију, а да се поступак, основи и разлози за престанак судијске функције, уређују законом.
Основи и разлози за престанак судијске функције уређени су Законом о судијама, при чему је у време доношења оспорене Одлуке Народне скупштине на снази био Закон о судијама (“Службени гласник РС”, бр. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06). Овим законом било је прописано: да судијска дужност престаје на захтев судије, кад судија наврши радни век или кад буде разрешен (члан 51.); да судији престаје радни век кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања и да председник суда најкасније до 1. октобра писмено обавештава председника Врховног суда Србије о томе које судије и председници непосредно нижих судова наредне године навршавају радни век и када (члан 52.); да радни век судији не може бити продужен (члан 53. став 1.).
Правни институти пензијског стажа и стажа осигурања уређени су Законом о пензијском и инвалидском осигурању. У време доношења оспорене Одлуке на снази је био Закон о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 и 63/06). Измене и допуне овог закона извршене у 2009. години нису од значаја за решавање конкретног уставносудског спора. Наведеним законом прописани су услови за стицање права на старосну пензију, који зависе од навршења одређених година живота и година стажа осигурања (члан 19. ), прописано је да пензијски стаж на основу кога се стичу и остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата време које се рачуна у стаж осигурања и посебан стаж према одредбама овог закона и време које се рачунало у пензијски стаж према раније важећим прописима (члан 44.), као и да се у стаж осигурања, у смислу члана 44. овог закона, рачуна време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање (члан 46.).
Одредбом члана 175. тачка 2) Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/05 и 61/05), као општим прописом којим се уређују права и обавезе запослених, а који се примењује када ова права и обавезе нису уређене посебним законом, предвиђено је да је један од основа за престанак радног односа запосленом кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.
4. У поступку испитивања основаности уставне жалбе у границама постављеног захтева, Уставни суд је извршио увид у документацију достављену уз жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Оспореном Одлуком Народне скупштине Републике Србије, број 1236, објављеном у “Службеном гласнику РС”, број 36/09 од 15. маја 2009. године, Снежани Јанић-Лукиновић, судији Трговинског суда у Београду престаје судијска дужност због навршења радног века. Оспореним решењем број V-Су-32/09-1-8 од 22. маја 2009. године које је Трговински суд у Београду донео на основу наведене оспорене Одлуке, судији Снежани Јанић-Лукиновић престаје радни однос у Трговинском суду у Београду на дан 15. маја 2009. године, због одласка у пензију.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона и претходно утврђених чињеница и околности, Уставни суд, као прво, налази да се на престанак судијске дужности због навршења радног века, односно због испуњења услова за старосну пензију, примењују одредбе Закона о судијама, у конкретном случају одредбе члана 52. Закона из 2001. године, као посебног закона, а не одредбе Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању, како се то неосновано истиче у поднетој жалби. Према наведеним законским одредбама, судији по сили закона престаје судијска дужност кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања.
Уставни суд је утврдио да је подноситељка жалбе у време доношења оспорене Одлуке Народне скупштине Републике Србије имала навршених 40 година стажа осигурања, што је један од законских основа за престанак судијске дужности, а како је одредбом члана 53. став 1. Закона о судијама, који се примењивао на конкретан случај, било прописано да судији не може бити продужен радни век, то је оцена Уставног суда да наводи поднете жалбе нису основани.
На основу свега наведеног, Уставни суд је констатовао да оспореном Одлуком Народне скупштине Републике Србије и следственим решењем Трговинског суда у Београду V-Су-32/09-1-8 од 22. маја 2009. године није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, а у вези са правом на рад из члана 60. Устава, с обзиром на то да је одлука о престанку судијске дужности донета због чињенице да је подноситељка жалбе навршила радни век и стекла услове за обавезну старосну пензију, а не због било ког њеног личног или другог својства, те тиме ни на који начин није стављена, нити је могла бити стављена у неравноправан положај у односу на друге носиоце судијске функције. Уставни принцип једнакости не подразумева једнакост грађана у апсолутном смислу те речи, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у идентичним правним ситуацијама. Такође, Суд је становишта да оспореном Одлуком подноситељки жалбе није повређено ни Уставом гарантовано право на рад из члана 60. Устава, јер престанком радног века запослени остварује права по основу пензијског и инвалидског осигурања, а престају му права по основу рада, при чему је Суд имао у виду и конкретан случај да навршење 65 година живота или 40 година стажа осигурања према прописима из области пензијског и инвалидског осигурања представља један од услова за стицање права на старосну пензију.
Полазећи од тога да није нашао да су наводи уставне жалбе основани, Уставни суд је жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Поводом дела захтева који представља иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама (“Службени гласник РС”, бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04 и 61/05) и одредаба члана 59. Закона о судијама (“Службени гласник РС”, бр. 116/08, 58/09 и 104/09), као и иницијативу за оцену сагласности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама са одредбама члана 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09), Уставни суд је формирао посебан предмет IУз-131/09. На седници Суда одржаној 4. марта 2009. године донето је Решење којим се: не прихвата иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) (став 1.изреке); не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 59. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09 и 104/09) (став 2. изреке); одбацује се иницијатива за оцену сагласности одредаба чл. 52. и 53. Закона о судијама наведеног у тачки 1. са одредбама члана 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09), члана 175. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) и члана 78. Закона о високом образовању („Службени гласник РС“, бр. 76/05, 100/07 и 97/08) (став 3. изреке); одбацује се захтев за обуставу извршења Одлуке Народне скупштине Србије о престанку судијске дужности број 1236 од 13. маја 2009. године („Службени гласник РС“, број 36/09) (став 4.).
7. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић