Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгослава Петровића из Прокупља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгослава Петровића и утврђује да је пресудом Врховног суда Србије У-В 1370/06 од 3. априла 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да надлежан суд донесе нову одлуку по тужби подносиоца.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгослав Петровић из Прокупља је 14. августа 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1370/06 од 3. априла 2008. године, због повреде права зајемчених чл. 18, 21, 22, 32. и 58. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије "одбио да уважи исцрпне и валидне доказе из тужбе подносиоца који недвосмислено говоре о одузимању права на додељени стан на основу правноснажног решења"; да је решење које се побија тужбом засновано на "акту Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске број 4635/03/ПП од 24. септембра 2003. године, а који је претходно коначним решењем другостепеног органа Војне поште 1313 Београд Уп-2 број 93/2004 од 19. марта 2004. године одбачен као доказ, из чега произлази да је ново другостепено решење у колизији са претходним решењем, којим су оснажени закључци на основу којих је подносилац стекао право на доделу четворособног стана у гарнизону Ниш", а што Врховни суд није ценио у оспореној пресуди; да суд није ценио навод да је "службена забелешка од 10. јула 2000. године коришћена у доношењу решења која су подносиоцу поништавала решења за стан, али да је иста одбачена од стране другостепеног органа, као и кривична пријава", као ни навод да је одлука о преименовању предметног стана у службени стан незаконита; да је Врховни суд Србије потврдио решење другостепеног органа које "нико није ни тражио", а којим је потврђено првостепено решење које подносилац "никада није ни видео, нити је против истог изјављивао жалбу", јер подносилац уставне жалбе није поднео жалбу против првостепеног решења којим је другом лицу додељен стан, већ против прегледа број 15-3/2; да је Врховни суд Србије "игнорисао доказе које је подносилац изнео у тужби, као и да је игнорисао и Закон о општем управном поступку и Закон о управним споровима". Предложио је да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу и утврди да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена његова Уставом зајемчена права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, поред осталог, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, у смислу одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. С обзиром да је као разлог за повреду назначених Уставом зајемчених права наведено то да Врховни суд Србије приликом доношења оспорене пресуде није ценио све наводе тужбе и приложене доказе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 18, 21, 22. и 58. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Врховног суда Србије У-В 1370/06 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Закључком Команде гарнизона Ниш број 4-1340/3 од 5. јуна 1995. године и закључком Војне поште 1410 Ниш број 4-1340/5 од 20. новембра 1998. године, утврђено је да подносилац испуњава услове за давање четворособног стана у закуп у гарнизону Ниш.
Решењем Одсека за стажирање Војне поште 1313 Београд УП-1 број 31422-39/2001 од 22. јануара 2004. године поништени су наведени закључци.
Решавајући о жалби подносиоца, Војна пошта 1313 Београд, Одељење за стамбене послове, Правни одсек донела је решење УП-2 број 93/2004 од 19. марта 2004. године којим је жалба усвојена и укинуто решење Одсека за стажирање Војне поште 1313 Београд УП-1 број 31422-39/2001 од 22. јануара 2004. године. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је решењем Одсека за стажирање Војне поште 1313 Београд УП-1 број 31422-39/2001 од 22. јануара 2004. године првостепени орган, решавајући у поновном поступку применом одредбе члана 239. став 1. тач. 1. и 4. Закона о општем управном поступку, поништио закључак Команде гарнизона Ниш број 4-1340/3 од 5. јуна 1995. године и закључак Војне поште 1410 Ниш број 4-1340/5 од 20. новембра 1998. године, којима је подносиоцу утврђено право на доделу четворособног стана у гарнизону Ниш, сагласно одредбама тада важећих подзаконских аката – правилника; да се поступак окончан решењем против кога нема редовног правног средства, у складу са одредбом члана 239. став 1. тачка 1. Закона о општем управном поступку, може поновити ако се сазна за нове чињенице или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би могли довести до другачијег решења конкретне управне ствари; да се по протеку рока од пет година од достављања решења странци, понављање управног поступка не може тражити, нити се може покренути по службеној дужности; да је обустављен кривични поступак који је вођен против подносиоца, те да није било основа за примену члана 239. став 1. тачка 4. Закона о општем управном поступку; да с обзиром да је "спорну" чињеницу да ли су ћерке подносиоца биле чланови породичног домаћинства носиоца права требало ценити у моменту утврђивања права на доделу стана, а што је пропустио да утврди првостепени орган, да се Нота број 4635/03/ПП од 24. септембра 2003. године Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске не може сматрати као доказ који се није могао употребити у ранијем поступку, а који је првостепени орган требало да прибави по службеној дужности у смислу наведеног у образложењу пресуде Врховног војног суда Уп. 645/97 од 25. фебруара 1998. године; да, с обзиром на претходно наведено, није било законског основа за доношење решења Одсека за стажирање Војне поште 1313 Београд УП-1 број 31422-39/2001 од 22. јануара 2004. године и да су оправдани наводи из жалбе, те да треба укинути наведено решење, чиме су оснажени поништени закључци на основу којих је подносилац стекао право на доделу четворособног стана.
Стамбена комисија Војне поште 1410 Ниш је, на основу прегледа инт. број 15-3/2 од 26. јануара 2001. године, а који је сачињен на основу одлуке команданта пов. број 760-4 од 22. јануара 2001. године и листе приоритета са стањем на дан 19. јануара 2001. године, донела решење број 11-147/3 од 26. јануара 2001. године којим је О. В, цивилном лицу из Војне поште 7357 Лесковац, додељен службени стан у закуп.
Подносилац уставне жалбе је 7. фебруара 2001. године против "решења о давању стана по прегледу од 26. јануара 2001. године" изјавио жалбу Вишој стамбеној комисији.
Закључком Више стамбене комисије Војне поште 3755 Ниш Уп-2 број 8-2/01 од 21. фебруара 2001. године жалба је одбачена као поднета од неовлашћеног лица.
Врховни војни суд је, поступајући по тужби подносиоца, на седници одржаној 27. септембра 2001. године, донео пресуду Уп. 668/01, којом је уважио тужбу и поништио наведени закључак. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да тужени орган није поуздано утврдио да ли су испуњени услови из члана 229. став 1. Закона о општем управном поступку да се жалба подносиоца одбаци као изјављена од неовлашћеног лица; да је потребно да тужени орган утврди да ли се ради о истом стану који је подносиоцу својевремено био додељен у закуп, а затим, ако се утврди да се ради о истом стану, да утврди којом одлуком надлежног старешине је тај стан преименован из стана у откуп у службени стан, те да утврди да ли је окончан поступак којим је предметни стан, ако се ради о истом стану, својевремено био додељен подносиоцу.
Поступајући по наложеном у пресуди Врховног војног суда Уп. 668/01 од 27. септембра 2001. године, Виша стамбена комисија Војне поште 1313 Београд је донела решење Уп-2 број 474-4/2001 од 25. маја 2004. године, којим је жалба подносиоца одбијена као неоснована.
Против наведеног коначног управног акта подносилац уставне жалбе је 20. јула 2004. године поднео тужбу Врховном војном суду, у којој је, између осталог, наведено: да подносилац није изјавио жалбу против решења Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш број 11-147/3 од 26. јануара 2001. године, већ против прегледа број 15-3/2 од 26. јануара 2001. године; да је "нешто ново у целом поступку Нота Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске број 4635/03/ПП од 24. септембра 2003. године, а која је претходно коначним решењем другостепеног органа Војне поште 1313 Београд Уп-2 број 93/2004 од 19. марта 2004. године одбачена као доказ, из чега произлази да је ново другостепено решење против кога је поднета тужба у колизији са претходним решењем, којим су оснажени закључци на основу којих је подносилац стекао право на доделу четворособног стана у гарнизону Ниш"; да је "службена забелешка од 10. јула 2000. године коришћена у доношењу решења која су подносиоцу поништавала решења за стан, али да је иста одбачена од стране другостепеног органа, као и кривична пријава"; да је одлука о преименовању предметног стана у службени незаконита, јер "четворособни стан ни по једном правилнику није био у подели службених станова, нити су цивилна лица могла добити више од трособног службеног стана, без обзира на број чланова породице". Врховни војни суд је решењем Уп. број 1430/04 од 22. јула 2004. године, у складу са одредбом члана 31. Закона о управним споровима, доставио тужбу на одговор другостепеном органу. Виша стамбена комисија Војне поште 1313 Београд је 5. августа 2004. године доставила одговор на тужбу и списе управног предмета.
Врховни суд Србије је дописом од 31. јануара 2007. године обавестио тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године, те је, између осталог, преузео и предмет Уп број 1430/2004 по тужби подносиоца. Истим дописом је наложено подносиоцу да се у року од десет дана изјасни о томе да ли остаје код поднете тужбе.
Подносилац уставне жалбе је поднеском од 16. фебруара 2007. године обавестио Врховни суд Србије да у свему остаје код поднете тужбе.
Врховни суд Србије је на седници одржаној 3. априла 2008. године донео оспорену пресуду У-В 1370/06 којом је тужба, сагласно одредби члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одбијена као неоснована. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије, након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба неоснована; да је правилно, по оцени тог суда, поступио тужени орган када је одбио жалбу подносиоца као неосновану, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге; да је управни орган, поступио по пресуди Врховног војног суда Уп. број 668/2001 од 27. септембра 2001. године, и на основу акта добијеног од стране Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске и изјаве коју је дала мајка тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, утврдио да тужиочеве ћерке нису биле чланови породичног домаћинства тужиоца у моменту остваривања права на решавање стамбеног питања; да је, сагласно одлуци надлежног старешине пов. број 15/2-1 од 17. јануара 2001. године, предметни стан преименован у службени и додељен О. В, која је закључком исте Војне поште имала утврђено право у првој групи за доделу у закуп службеног четворособног стана, са девет чланова породичног домаћинства, те је, по оцени тога суда, основано тужени орган одбио жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против акта првостепеног органа; да су неосновани наводи да тужени орган није поступио по пресуди Врховног војног суда од 27. септембра 2001. године.
4. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акт крши уставна права подносиоца. Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли су појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређена или ускраћена људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су редовни судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, те ако је примена закона била произвољна или дискриминаторска, уколико је дошло до повреде процесних права (правично суђење, приступ суду, право на образложену одлуку и др.) или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава. Надаље, Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује ваљаност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку утврдио чињенично стање које је, по оцени тог суда, од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. Међутим, Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали.
Врховни суд Србије се у оспореној пресуди У-В 1370/06 од 3. априла 2008. године није осврнуо на већину разлога наведених у тужби. Прво, Врховни суд није ценио навод из тужбе да је одређени акт Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, који се односи на чињеницу да су ћерке подносиоца пријављене у Загребу, првобитно био одбачен као доказ и да је донето коначно решење другостепеног органа Војне поште 1313 Београд Уп-2 број 93/2004 од 19. марта 2004. године, којим су оснажени закључци на основу којих је подносилац стекао право на доделу четворособног стана у гарнизону Ниш, да би исти орган донео решење које је у колизији са претходним и које је управо било засновано на том доказу, те није одговорио ни на навод из тужбе да ли је чињеница да су ћерке подносиоца пријављене у Загребу, иако не бораве тамо, узрок за оспоравање претходно додељеног стана. Друго, суд се у оспореној пресуди није осврнуо на наводе из тужбе да је обустављен кривични поступак против подносиоца због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја. Наиме, по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Нишу Кт. 1489/2000, истражни судија Општинског суда у Нишу донео је решење Ки. 1195/2000 од 5. марта 2001. године о спровођењу истраге против подносиоца због основане сумње да је 31. октобра 1998. године довео у заблуду надлежни орган да овери уверење као доказ који служи у правном саобраћају, тако што је тврдио да издржава породицу са којом живи, и то између осталих и ћерке Гордану и Иву, иако је знао да су ови подаци нетачни и да именоване никада нису живеле на територији СРЈ, коју изјаву је дао пред надлежним органом, што је послужило као основ за решавање стамбеног питања, чиме би извршио кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235. ст. 1. и 2. Кривичног закона Републике Србије. Решењем Општинског суда у Нишу К. 259/2003 од 3. септембра 2003. године обустављен је кривични поступак против подносиоца, услед одустанка Општинског јавног тужиоца у Нишу од кривичног гоњења, јер је нашао да у радњама подносиоца нема кривичног дела за које се гони по службеној дужности. Треће, Врховни суд Србије није ценио ни навод да је стан у поступку који је започет још 1993. године, одлуком надлежног органа из 2001. године преименован из стана у закуп у службени стан, те навод да другостепени орган није поступио по налогу из пресуде Врховног војног суда Уп. број 668/2001 од 27. септембра 2001. године, да утврди да ли се ради о стану који је подносиоцу додељен претходно у закуп и да ли је тај поступак правноснажно окончан.
Имајући у виду да Врховни суд Србије није ценио наводе подносиоца из поднете тужбе против коначног управног акта у односу на одлучне чињенице које су од значаја за доношење правилне и законите одлуке у овом управно – судском поступку, то Уставни суд оцењује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење и уједно поништио оспорену пресуду, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежни суд о поднетој тужби подносиоца уставне жалбе донесе нову, образложену одлуку.
Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права наведених у уставној жалби, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда осталих назначених права бити преиспитана по наведеном правном средству у управном спору пред надлежним судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио.
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић