Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и Драгана Коларић, чланови већа, у поступку по уставним жалбама К. Ч. из Новог Итебеја код Житишта и Е. Б. из Новог Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе К. Ч. и Е. Б. и утврђује да је подноситељкама повређено право на имовину зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
2. Утврђује се право К. Ч. и Е. Б. на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усвајају се уставне жалбе К. Ч. и Е. Б. и утврђује се право подноситељкама на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. Ч. из Новог Итебеја код Житишта и Е. Б. из Новог Бечеја, су у периоду између 15. марта и 12. априла 2024. године, преко пуномоћника М. Г, адвоката из Бечеја, на основу 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Зрењанину и Основном суду у Бечеју-Судска јединица у Новом Бечеју, поднеле четири тужбе против Републике Србије, ради исплате новчаног обештећења и накнаде имовинске штете, изазваних повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј-у стечају.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, основни судови су доставили предмете Уставном суду, као надлежном на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељке су у предметним тужбама, сада уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакле да су због предугог трајања стечајног поступка изјавиле приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Новом Саду и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року. Подноситељке су истакле да су у предметном стечајном поступку утврђена потраживања из радног односа која нису у целости исплаћена. Подноситељке су истакле захтев да им на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року буду досуђени износи од по 2.000 евра и да им на име накнаде имовинске штете буду исплаћени одређени новчани износи.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежних судова, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј отворен је решењем Трговинског суда у Новом Саду Ст. 40/09 од 15. октобра 2009. године (сада предмет Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20). Стечајни дужник је предузеће са већинским државним капиталом.
Правни претходник подноситељки уставних жалби је у предметном стечајном поступку пријавио своје потраживање по основу неисплаћених зарада, које му је признато, али није намирено.
Правноснажним решењима Привредног суда у Новом Саду Р4. Ст. 39/23 од 6. јула 2023. године и Р4. Ст. 40/23 од 6. јула 2023. године, поред осталог, је утврђено да је предлагачима, овде подноситељкама уставних жалби, повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20. Наведеним решењима је обавезана Република Србија да на име трошкова поступка подноситељкама исплати износе од по 13.500 динара свакој. У образложењима је, поред осталог, наведено да су подноситељке ступиле на место повериоца (њиховог правног претходника) решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 7. јуна 2023. године и да оне имају потраживања према стечајном дужнику која су им призната закључком о листи потраживања под редним бројем 355 по ½ дела.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбама члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужбе за новчано обештећење и за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој нису донете првостепене одлуке до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је најпре одлучивао о томе да ли је подноситељкама повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву за накнаду материјалне штете у висини утврђених, а ненаплаћених потраживања.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду сопствени став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подноситељки и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у коме је њихов правни претходник пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су му у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 32/2020, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подноситељки, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељкама на накнаду материјалне штете, свакој у висини потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подноситељке истакле и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
8. Што се тиче захтева уставних жалби којима је тражена исплата новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку у износима од по 2.000 евра свакој, Уставни суд подсећа да је подноситељкама правноснажним решењем већ утврђена повреда права на суђење у разумном року. Сагласно томе, Уставни суд је у овом делу у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије, представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године, а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у овој конкретној ситуацији, о захтеву за накнаду нематеријалне штете мора се одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године).
Поред тога, Уставни суд због специфичних околности овог предмета указује и на то да је Европски суд у више својих одлука изразио став по питању висине накнаде неимовинске штете због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, у случајевима када су подносиоци представки правни следбеници лица на које та судска одлука гласи. Наиме, довољна и адекватна накнада која се досуђује подносиоцима представки као правним следбеницима лица на које судска одлука гласи, без обзира на њихов број, је управо она накнада која би припала њиховом правном претходнику (видети: предмет Мехмедовић и други против Србије, представка број 23202/20 и 14 других, пресуда од 29. септембра 2022. године и предмет Новица Ранђеловић против Србије и други подносиоци, представка 42495/18 и друге, одлука од 29. априла 2021. године).
Примењујући изложено на конкретан случај, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе К. Ч. и Е. Б. и утврдио право подноситељкама уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 800 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се ове тужбе сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Поред тога, Уставни суд имао у виду да је подноситељкама уставних жалби одлукама надлежних судова којима су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступака правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката.
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима - уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.). Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељки уставних жалби, које ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.