Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби ДОО Н. „Н.“ Нови Сад, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба ДОО Н. „Н.“ Нови Сад и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом - Одељење у Новом Саду у предмету број У. 7368/17 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право ДОО Н. „Н.“ Нови Сад на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. ДОО Н. „Н.“ Нови Сад - у стечају је 26. августа 2021. године, преко пуномоћника Б. Ж, адвоката из Новог Сада, изјавило Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном спору који је вођен пред Управним судом - Одељење у Новом Саду у предмету број У. 7368/17, као и против пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 7368/17 од 28. јуна 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, указано да је предметни управни спор трајао преко четири године, без одржане усмене јавне расправе и постављен је захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете. Такође, подносилац је у уставној жалби указао на недостатке спроведеног поступка пред надлежним пореским органима и Управним судом, који су имали за последицу да у поступку чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, а из чега је произашла уставноправно неприхватљива примена права на штету подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Министарства финансија - Сектор за пореско правне послове и координацију - Регионално одељење за другостепени поступак Нови Сад број 200-47-04-00274/2014-G2001 од 17. марта 2017. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против првостепеног пореског решења којим су подносиоцу утврђене пореске обавезе.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 9. маја 2017. године поднео тужбу, која је одбијена оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 7368/17 од 28. јуна 2021. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе 9. маја 2017. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд – Одељење у Новом Саду о тужби одлучио оспореном пресудом У. 7368/17 од 28. јуна 2021. године, односно након више од четири године.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиoцa уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовој тужби одлучи у разумном року. Подносилац није, нити је могао допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио након више од четири године.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучивши као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. Уставни суд констатује да је подносилац тражио да му Уставни суд због утврђене повреде права утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да је уставном жалбом оспорена и пресуда Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 7368/17 од 28. јуна 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост одлука донетих у претходно вођеном поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе који су истицани у поступку који је претходио уставносудском. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Како повреду права на имовину подносилац, у суштини, изводи из повреде права на правично суђење, то Уставни суд, с обзиром на претходно наведено, ове наводе није посебно разматрао.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решивши као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.