Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. И, Р. С. и Д. Д, свих из Панчева, Р. М. из Ваљева и А. С. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. И. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3567/19 од 5. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3567/19 од 5. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 808/19 од 24. јула 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Р. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3553/19 од 2. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3553/19 од 2. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 798/19 од 24. јула 2019. године.
5. Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3514/19 од 2. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
6. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3514/19 од 2. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 1145/19 од 24. јула 2019. године.
7. Усваја се уставна жалба Р. М. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3475/19 од 1. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
8. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3475/19 од 1. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 951/19 од 28. јуна 2019. године.
9. Усваја се уставна жалба М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М. и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11.
10. Усваја се уставна жалба А. С. и утврђује да јој је повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11.
11. Утврђује се право М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
12. Утврђује се право М. И, Р. С, Д. Д, Р. М. и А. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
13. Одбацује се утавна жалба А. С. изјављена ради нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11.
14. Одбацују се захтеви подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. И. из Панчева и друга лица наведена у уводу и изреци поднели су Уставном суду 11. септембра 2019. године, преко пуномоћника Т. В. О, адвоката из Београда, уставне жалбе против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3567/19 од 5. августа 2019. године, Рж Ст. 3553/19 од 2. августа 2019. године, Рж Ст. 3514/19 од 2. августа 2019. године, Рж Ст. 3475/19 од 1. августа 2019. године и Рж Ст. 3472/19 од 1. августа 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 35. став 2, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореним решењима правноснажно су одбијени приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 над стечајним дужником ДП „Х.“ Панчево.
Подносиоци уставних жалби сматрају да су им одбијањем приговора повређена означена уставна права. Истакли су захтев за накнаду материјалне штете, као и трошкова поступка пред Уставним судом.
А. С. из Београда је 31. марта 2022. године, преко истог пуномоћника, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднела Првом основном суду у Београду тужбу против Републике Србије, Високог савета судства, Привредног суда у Панчеву, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Први основни суд у Београду је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељка је у предметној тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона сматра уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакла да је у спорном стечајном поступку поднела пријаву потраживања из радног односа, које јој је у том поступку признато, али које није наплатила, иако поступак траје више година. Из тог разлога је поднела приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем надлежног привредног суда.
Подноситељка је у тужби захтевала да јој буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатог, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Такође, подноситељка је захтевала и накнаду трошкова поступка.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. став 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио, ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације и дописа Првог основног суда у Београду Су VIII -43-53/24 од 8. новембра 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни повериоци, овде подносиоци уставних жалби, пријавили су потраживања из радног односа у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 над стечајним дужником ДП „Х.“ Панчево, који је покренут 26. маја 2011. године. Потраживања подносилаца су призната закључком суда.
Стечајни дужник ДП „Х.“ Панчево је предузеће са већинским друштвеним капиталом.
Подносиоци су у периоду од 24. маја до 26. јуна 2019. године поднели приговоре ради убрзавања предметног стечајног поступка, који су решењима Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 808/19 од 24. јула 2019. године, Р4 Ст. 798/19 од 24. јула 2019. године, Р4 Ст. 1145/19 од 24. јула 2019. године, Р4 Ст. 951/19 од 28. јуна 2019. године и Р4 Ст. 947/19 од 28. јуна 2019. године одбијени као неосновани.
Привредни апелациони суд је оспореним решењима потврдио наведена првостепена решења.
Из списа предмета Првог основног суда у Београду Прр1. 263/23 који је уступљен Уставном суду по тужби подноситељке А. С. против Републике Србије, Високог савета судства, Привредног суда у Панчеву, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, утврђено је да јој је решењем Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 727/21 од 1. октобра 2021. године усвојен приговор ради убрзавања и утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над стечајним дужником ДП „Х.“ Панчево, пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 и наложено поступајућем судији да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузме неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка.
Из садржине дописа Првог основног суда у Београду Су VIII -43-53/24 од 8. новембра 2024. године, утврђено је да је подноситељка уставне жалбе А. С. 31. марта 2022. године поднела том суду тужбу за накнаду неимовинске штете због пореде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11. Пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 274/24 од 27. јуна 2024. године одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена пресуда Првног основног суда у Београду Прр. 349/22 од 1. фебруара 2023. године исправљена решењем истог суда од 16. априла 2024. године у ставу првом и трећем изреке, док је у ставу другом изреке преиначена па је тужена обавезана да тужиљи на име новчаног обештећења поред износа од 600 евра исплати износ од још 200 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије са законском затезном каматом од дана доношења првостепене пресуде до исплате, док је преко износа од 800 евра до траженог износа од 1.800 евра са законском затезном каматом одбијен као неоснован тужбени захтев.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да су приговори ради убрзавања поступка поднети поводом трајања стечајног поступка који је пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 264/11, покренут 26. маја 2011. године и да још није окончан.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносилаца са аспекта повреде права на правично суђење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs, а који се примењују у конкретном случају.
Наиме, Уставни суд указује да у овој врсти предмета где је стечајни дужник предузеће са већинским државним или друштвеним капиталом, сложеност поступка, али и други критеријуми из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, не могу бити искључиво релевантни, чак ни одлучујући. Наиме, Уставни суд наглашава да Европски суд за људска права у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом не разматра околности, нити критеријуме од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, већ утврђује повреду Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода самим тим што потраживање није намирено у одређеном временском периоду, независно од тога у ком поступку је подносилац покушао да намири своја потраживања. У складу са праксом Европског суда, Република Србија (а не стечајни дужник) непосредно одговара за дугове предузећа са већинским друштвеним, односно државним капиталом, те се у том смислу од државе првенствено очекује да своја дуговања, која су већ утврђена правноснажном судском одлуком, исплати у одређеном року директно из буџета, без обзира на природу и сложеност поступка у коме се намирење спроводи (чак и ако је у питању стечајни поступак).
Стога Уставни суд сматра да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. У предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, став 11.), Европски суд је констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао нешто више од осам година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда (која је детаљно изнета у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године), Уставни суд је оценио да је у оспореним решењима Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе подносилаца, одлучујући као у првом делу тач. 1, 3, 5. и 7. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тач. 2, 4, 6. и 8. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, као и чињеницу да је оспорени стечајни поступак у међувремену окончан, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тач. 2, 4, 6. и 8. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, Уставни суд је, такође, пошао од праксе Европског суда у предмету Лилић и други против Србије, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према друштвеном предузећу, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко осам година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца уставних жалби, из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима из тачке 11. изреке повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у означеном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Панчеву да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М. и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
9. У односу на подноситељку уставне жалбе А. С, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужба подносиоца, поднета надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматра уставном жалбом.
Приликом одлучивања о томе да ли је подноситељки А. С. повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђеног потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним капиталом, као и о захтеву подноситељке за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања у стечајном поступку, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања. Наиме, правноснажним решењем надлежног привредног суда усвојен је приговор подноситељке и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме је пријавила своје потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а које јој је у том поступку признато, али није намирено.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Панчеву да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 246/11, према стечајном дужнику са претежним друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подноситељке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 10. изреке.
10. Из навода уставних жалби произлази да подносиоци захтевају накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, јер истичу да им је, услед немогућности наплате потраживања у стечајном поступку и поступцима који су му претходили, причињена како материјална, тако и нематеријална штета. Стога је Суд, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 11. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М. због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то сваком подносиоцу у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
11. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 12. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби М. И, Р. С, Д. Д, Р. М. и А. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
12. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подносилаца којима се указује да им је оспореним решењима повређено право на накнаду штете из члана 35. став 2. и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставне жалбе у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тач. 1, 3, 5. и 7. изреке.
13. У погледу нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, у односу на подноситељку уставне жалбе А. С. за накнаду Уставни суд је имајући у виду ставове Европског суда који су изражене у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године), утврдио да јој је правноснажно досуђен износ од 800 евра (пресуда Вишег суда у Београду Гжрр. 274/24 од 27. јуна 2024. године), који представља висину коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, те Уставни суд закључује да је подноситељка изгубила „статус жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд, посебно, наглашава да је, у складу са праксом Европског суда, у оваквим предметима, који се тичу повреде права на суђење у разумном року због неизвршења, односно кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољно досудити накнаду нематеријалне штете (новчано обештећење) у укупном износу од 800 евра, при чему није од значаја да ли је повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном или стечајном поступку утврђена једном или више пута.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ову уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 13. изреке.
14. Имајући у виду да је подноситељки уставне жалбе А. С. након доношења оспореног решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3472/19 од 1. августа 2019. године, у поступку по приговору ради убрзавања стечајног поступка пред Привредним судом у Панчеву Ст. 246/11 утврђена повреда права на суђење у разумном року, Уставни суд налази да би разматрање оспореног решења било беспредметно, те у том делу није разматрао уставну жалбу наведене подноситељке.
15. У погледу захтева подносилаца уставних жалби М. И, Р. С, Д. Д. и Р. М. за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 14. изреке.
16. У погледу захтева подноситељке А. С. за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подноситељке у смислу цитираних измена закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду трошкова парничних поступака, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима - уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему је и ова уставна жалба додатно вештачки фрагментисане тако што је подношена посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставна жалба (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке уставне жалбе, која ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 14. изреке.
17. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.