Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Р. из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Р. и утврђује да су подноситељки повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21.
2. Утврђује се право Р. Р. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Р. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Поништава се решења Привредног суда у Сомбору Р4. Ст. 341/23 од 3. новембра 2023. године.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Р. из Новог Сада поднела је 7. децембра 2023. године, преко пуномоћника Д. Р, адвоката из Новог Сада, Привредном суду у Сомбору жалбу против решења тог суда Р4. Ст. 341/23 од 3. новембра 2023. године, којим је одбијен као неоснован њен приговор ради убрзавања стечајног поступка који се води пред наведеним судом у предмету Ст. 7/21.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 1. и 2. истог закона прописано да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона, као и жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којима није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Привредни суд у Сомбору је доставио овој предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељка је у приговору ради убрзавања поступка од 4. октобра 2023. године истакла да је у предметном стечајном поступку пријавила потраживања из радног односа, која су јој у том поступку призната, али нису у целини намирена.
Поступајући у складу са одредбом члана 16. став 6. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, подноситељка уставне жалбе је поднеском од 21. децембра 2023. године истакла захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности, затим захтев за накнаду материјалне штете у висини утврђеног, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, као и захтев за накнаду трошкова које је имала ради вођења тог поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, Уставни суд у поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку увидом у уставну жалбу и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Трговинског суда у Сомбору Ст. 25/06 од 19. марта 2007. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „A.“ Апатин. Стечајни дужник је предузеће са потпуним друштвеним капиталом.
Закључком о листи потраживања Стс. 22/06-Ст. 25/06 од 27. августа 2007. године подноситељки уставне жалбе су утврђена потраживања из радног односа, која у току стечајног поступка нису намирена у целини.
Подноситељка уставне жалбе поднела је 23. октобра 2023. године, приговор ради убрзавања поступка који се сада води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21, над стечајним дужником ДП „A.“ у стечају, Апатин, који је решењем тог суда Р4. Ст. 341/23 од 3. новембра 2023. године одбијен. Подноситељка је против наведеног решења изјавила жалбу Привредном апелационом суду о којој није одлучено.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о њеним правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
5. Имајући у виду измене и допуне Закона о заштити права на суђење у разумном року и Закона о Уставном суду, сагласно којима није било законског основа да о приговору подноситељке правоснажно одлучи надлежни суд, Уставни суд констатује да се приговор ради убрзавања поступка који је поднела подноситељка уставне жалбе и жалба поднета против решења о одбијању приговора ради убрзавања предметног стечајног поступка, сматрају уставном жалбом којом се истиче повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку. Такође, подноситељка је, сагласно одредби члана 16. став 6. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, поред захтева за накнаду нематеријалне штете истакла и захтев за накнаду материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, што, са становишта Уставног суда, представља истицање и повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
6. Одлучујући најпре о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, коју у својој пракси примењује и Уставни суд, те је, сагласно томе, утврдио да је у стечајном поступку који се води према предузећу са потпуним друштвеним капиталом, а који је у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао више година, подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је стога, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Како је утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Сомбору да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са потпуним друштвеним капиталом, представља и повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у том делу, па је утврдио да је подноситељки повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 7/21, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подноситељке буде намирено, подноситељка нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. Имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде уставних права и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда, Уставни суд је поништио решење Привредног суда у Сомбору Р4. Ст. 341/23 од 3. новембра 2023. године, те је одлучио као у тачки 4. изреке.
11. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка по приговору ради убрзавања предметног стечајног поступка, који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује на то да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се приговор, односно жалба подноситељке, у смислу цитираних законских измена, сматрају уставном жалбом, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова наведеног поступка разматрао у смислу члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему, у конкретном случају, не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлока што је Уставни суд овом Одлуком обезбедио потпуну и целовиту заштиту права подноситељке уставне жалбе. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
12. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2, Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.