Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. Г.(1), Р. Ђ, Д. Р, Д. Т, М. Р, Н. А, М. З, Л. В, С. С, М. В, Љ. О, Д. О, Г. О, М. М, Б. П, М. Ш, С. П, С. В, Р. Б, свих из Чачка, М. Г.(2) из Горње Трепче код Чачка, М. П. из Доње Трепче код Чачка и Д. Р. из Остре код Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе М. Г.(1) и Р. Ђ. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 10046/10.
2. Утврђује се право М. Г.(1) и Р. Ђ. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку И. 10046/10 од 4. фебруара 2010. године, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба Д. Р. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 561/18.
4. Утврђује се право Д. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку И. 118/16 од 1. фебруара 2016. године, умањених за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Усвајају се уставне жалбе Д. Т, М. Р, Н. А. и М. З. и утврђује да је подноситељкама уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 34504/10.
6. Утврђује се право Д. Т, М. Р, Н. А. и М. З. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Општинског суда у Чачку И. 1329/08 од 11. маја 2009. године, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству..
7. Усваја се уставна жалба Л. В. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 325/18.
8. Утврђује се право Л. В. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Општинског суда у Чачку И. 1077/08 од 11. августа 2008. године, умањених за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству..
9. Усвајају се уставне жалбе М. Г.(2), М. П, С. С, М. В, Љ. О, Д. О, Г. О, М. М, Б. П. и М. Ш. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 2380/14.
10. Утврђује се право М. Г.(2), М. П, С. С, М. В, Љ. О, Д. О, Г. О, М. М, Б. П. и М. Ш. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Општинског суда у Чачку И. 1106/08 од 11. августа 2008. године, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. Усвајају се уставне жалбе С. П, С. В. и Д. Р. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1421/18.
12. Утврђује се право С. П, С. В. и Д. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Општинског суда у Чачку И. 304/16 од 15. марта 2016. године, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
13. Усваја се уставна жалба Р. Б. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 9584/10.
14. Утврђује се право Р. Б. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу Општинског суда у Чачку И. 767/09 од 9. јуна 2009. године, умањених за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
15. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г.(1), Р. Ђ, Д. Р, Д. Т, М. Р, Н. А, М. З, Л. В, С. С, М. В, Љ. О, Д. О, Г. О, М. М, Б. П, М. Ш, С. П, А. В, Р. Б, сви из Чачка, М. Г.(2) из Горње Трепче код Чачка, М. П. из Доње Трепче код Чачка и Д. Р. из Остре код Чачка су у току 2019, 2020. и 2021. године, преко пуномоћника В. Ђ, Г. С, З. Ђ. и Д. Ј, адвоката из Чачка, као и В. Б, адвоката из Горњег Милановца, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели Основном суду у Чачку тужбе против Републике Србије, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у извршним поступцима који су вођени пред Основним судом у Чачку.
С. В. је ступила у предметни парнични поступак након смрти свог правног претходника А. В.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Чачку је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци, односно правни претходник подноситељке С. В. су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да у спорним извршним поступцима нису наплатили своја потраживање из радног односа. Из тог разлога су поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима надлежног суда.
Тужбама су захтевли да им буде досуђена накнада материјалне штете у износима опредељеним решењима о извршењу Основног суда у Чачку. Такође су захтевали накнаду трошкова поступка.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, као и изјашњење Привредног суда у Чачку СуVIII-44/2024-45 од 28. јуна 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставних жалби, односно правни претходник подноситељке С. В. су на основу правноснажних пресуда Општинског суда у Чачку истом суду поднели предлоге за извршење према извршним дужницима, привредним друштвима која су решењем Агенције за привредне регистре БД 16745/2018 од 2. марта 2018. године брисана из регистра привредних субјеката услед статусне промене - припајања привредном друштву АД „Ф.“ Чачак, а ради наплате потраживања из радног односа. Њихови предлози за извршење су усвојени решењима о извршењу, Општинског суда у Чачку, односно Основног суда у Чачку. Након наведене статусне промене поступци извршења су прекинути у односу на друштва која су престала да постоје, а настављени у односу на привредно друштво АД „Ф.“ Чачак, као правног следбеника. Предметна потраживања нису намирена у наведеним извршним поступцима.
Решењима Основног суда у Чачку Р4 И. 293/18 од19. септембра 2018. године, Р4И. 167/18 од21. маја 2018. године, Р4 И. 10/19 од 5. марта 2019. године, Р4 И. 97/18 од 23. априла 2018. године, Р4 И. 507/19 од 14. фебруара 2020. године, Р4 И. 513/18 од 21. фебруара 2019. године усвојени су приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, односно правног претходника подноситељке С. В, ради убрзавања поступка и утврђено је да им је у извршним поступцима тог суда повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Предлагачима су досуђени и трошкови поступка.
Решењем Привредног суда у Чачку Ст. 19/21 од 12. јануара 2022. године отворен је поступак стечаја над стечајним дужником АД „Ф.“ Чачак и за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
АД „Ф.“ Чачак је привредно друштво са већинским државним капиталом.
Сви подносиоци уставних жалби, односно правни претходник подноситељке С. В, осим Р. Б, су у стечајном поступку пријавили потраживања по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку. Иста су им призната, али нису исплаћена.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца, које су поднете надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматра уставном жалбом.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорним извршним поступцима.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног суда усвојени приговори подносилаца, односно правног претходника подноситељке С. В. и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у извршним поступцима, који су вођени ради намирења потраживања из радног односа, као и да су након тога иста потраживања пријавили у стечајном поступку (сви осим Радослава Благојевића) који је у међувремену покренут над извршним дужником, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Чачку, да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у наведеним извршним поступцима, према извршном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тач. 1, 3, 5, 7, 9, 11. и 13. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, а имајући у виду да је након покретања извршних поступака за које је подносиоцима утврђена повреда права на суђење у разумном року, покренут поступак стечаја над извршним дужником, у ком су подносиоцима призната потраживања ради чијег намирења су водили извршне поступке, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тач. 2, 4, 6, 8, 10, 12. и 14. изреке утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21 (подносиоцу Р. Б. у висини износа утврђених решењем о извршењу Општинског суда у Чачку И. 767/09 од 9. јуна 2009. године), а по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку и Општинског суда у Чачку, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима – уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 15. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.