Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. Х. из Бијелог Поља, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ф. Х. и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Трећим основним судом у Београду у предмету И. 20431/13 (раније предмет Првог основног суда у Београду).
2. Утврђује се право Ф. Х. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И. 20431/13 од 7. јуна 2013. године, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф. Х. из Бијелог Поља, Црна Гора, је 2. јула 2020. године, преко пуномоћника В. Д, адвоката из Београда, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднела Првом основном суду у Београду тужбу против Републике Србије, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Први основни суд у Београду је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељка је у предметној тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакла да јој је правноснажном судском пресудом утврђено потраживање из радног односа према АД „И.“ Београд, те да је након тога покренула оспорени извршни поступак ради намирења потраживања, али да исто није намирено. Из тог разлога је поднела приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем Вишег суда у Београду.
Подноситељка је тужбом захтевала да јој буде досуђена накнада материјалне штете у износима утврђених потраживања која нису намирена у спорном извршном поступку. Такође, подноситељка је захтевала накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета надлежног суда, као и податке објављене на интернет страници Агенције за привредне регистре, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Бијелом Пољу П. 861/07 од 4. августа 2008. године, која је постала правноснажна 23. фебруара 2009. године, усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је обавезана тужена АД „И.“ Београд да јој исплати одређене новчане износе на име потраживања из радног односа.
Решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И. 20431/13 од 7. јуна 2013. године усвојен је предлог овде подноситељке уставне жалбе, те је одређено извршење ради наплате потраживања подноситељке утврђеног пресудом Основног суда у Бијелом Пољу П. 861/07 од 4. августа 2008. године. Извршни поступак је касније вођен пред Трећим основним судом у Београду под бројем И. 20431/13, али потраживање подноситељке није намирено.
Извршник дужник - АД „И.“ Београд пословало је до 27. јуна 2017. године као предузеће са већинским друштвеним капиталом, када је закључен уговор о продаји друштвеног капитала.
Решењем Вишег суда у Београду Ржг. 49/20 од 12. маја 2020. године преиначено је првостепено решење, тако што је утврђено да је овде подноситељки повређено право на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Трећим основним судом у Београду у предмету И. 20431/13.
Подноситељка уставне жалбе је 2. јула 2020. године Првом основном суду у Београду поднела тужбу против Републике Србије, којом је, позивајући се на члан 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року року, тражила накнаду материјалне штете у висини износа потраживања које није наплатила у извршном поступку. Суд је по овој тужби формирао предмет Прр1. 44/20 и 1. септембра 2020. године донео пресуду на основу признања, којом је, у ставу првом изреке, усвојио тужбени захтев тужиоца (овде подноситељке уставне жалбе) и обавезао тужену да јој „на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 300 евра у динарској противвредности“, док је у ставу другом изреке одбио као неоснован у преосталом тужбени захтев „да се тужена обавеже да јој преко досуђеног исплати још износ до укупно траженог износа од 1.064.223,30 динара, са законском затезном каматом“. Имајући у виду да је првостепени суд одлучио о тужбеном захтеву за новчано обештећење (накнаду нематеријалне штете) који тужбом није ни истакнут, Апелациони суд у Београду је решењем Гжрр. 255/23 од 21. децембра 2023. године, поступајући по жалби тужиље, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку предмет је добио број Прр1. 4/24, а Први основни суд у Београду је, имајући у виду измене и допуне Закона о заштити права на суђење у разумном року, 26. априла 2024. године, доставио овај предмет Уставном суду.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Полазећи од става Европског суда за људска права о одговроности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним, односно друштвеним капиталом, према коме држава има обавезу да из сопствених средстава намири потраживање које поверилац није успео да наплати због неделотворног поступка намирења, а који став у својој пракси примењује Уставни суд, те имајући у виду да је, у конкретном случају, подноситељки уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у извршном поступку који је покренула ради намирења свог потраживања из радног односа од дужника који је у време правноснажног утврђења потраживања био предузеће у већинском друштвеном власништву, те да до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, пред првостепеним судом није донета првостепена пресуда по њеној тужби за накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, чиме је успостављена надлежност Уставног суда да одлучује у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да пропуст Трећег основног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подноситељке у извршном поступку у предмету И. 20431/13 представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подноситељке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И. 20431/13 од 7. јуна 2013. године, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, т.ј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подноситељке у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима - уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији. Будући да Уставни суд у овим поступцима приоритетно поступа, те да је усвојеним изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом Одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке уставне жалбе, која ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда за људска права, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. ств 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.