Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Б. из Дражевца код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр. 240/20 од 24. децембра 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. Б. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Сомбору Гжрр. 240/20 од 24. децембра 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 44/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б. из Дражевца код Београда је 19. фебруара 2021. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Куле, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Сомбору Гжрр. 240/20 од 24. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом је правноснажно одлучено о тужби подноситељке уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 44/10, а која је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 400 евра, са законском затезном каматом, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Подноситељка је оспорила висину износа досуђене накнаде, наводећи да је досуђен неоправдано мали износ новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року. У прилог томе, истакла је да је суд у потпуности занемарио чињеницу да су предметна потраживања од пре више од осам година и да се односе на неисплаћене зараде, те да је недопустиво да јој се досуди тако мали износ. Подноситељка сматра да јој је таквим поступањем суда неоправдано ускраћено и право на имовину.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права. Истакла је захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од још 2.600 евра, као и захтев за накнаду материјалне штете на име трошкова адвокатских услуга за изјављен приговор ради убрзавања стечајног поступка и састав жалбе против првостепене пресуде, као и за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, Уставни суд у пружању уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Сомбору утврђено је да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником ДД „Ф.“ Чонопља, у предмету Ст. 44/10, а у коме је подноситељка пријавила своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, која су јој у том поступку призната.
Оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр. 240/20 од 24. децембра 2020. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија – Министарство правде - Привредни суд у Сомбору да подноситељки на име новчаног обештећења за нематеријалну штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку исплати износ од 400 евра, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, док је тужбени захтев преко досуђеног до траженог износа од 3.000 евра одбијен, а тужена обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка.
4. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору из тачке 1. изреке због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се тврдња подноситељке о учињеној повреди означеног уставног права заснива на наводу да је висина новчаног обештећења која јој је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносиоцу представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подносилац представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја правноснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, Уставни суд је, сагласно својој пракси израженој у бројним одлукама поводом питања висине правоснажно досуђеног новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року, а с обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са државним, односно друштвеним капиталом (ДД „Ф.“ Чонопља), утврдио да је подноситељки оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр. 240/20 од 24. децембра 2020. године, повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно јединственом приступу Европског суда за људска права, и у овом уставносудском предмету, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Сомбору из тачке 1. изреке, као и за све остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 44/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Имајући у виду да је подноситељки утврђена повреда права на правично суђење и утврђено право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 58. став 1. Устава, те је стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући захтев за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова који нису признати подноситељки у поступку по приговору и парничном поступку у коме је донета оспорена пресуда, Уставни суд је оценио да не постоје процесне претпоставке за одлучивање о том захтеву, те је овај захтев подноситељке одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подноситељке, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.