Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. М, И. М.(1) и И. М.(2), свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. М, И. М.(1) и И. М.(2) изјављена против радњи Трећег основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Кт. 4574/15 и решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. М, И. М.(1) и И. М.(2), сви из Београда, поднели су Уставном суду, 23. марта 2018. године, уставну жалбу против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године, због повреде права на живот и права на правично суђење и на суђење у разумном року, зајемчених одредбама чл. 24. и 32. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе, суштински, оспоравају радње Трећег основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Кт. 4574/15, односно Вишег јавног тужилаштва у Београду, а у ком предмету је донет и оспорени акт Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је након саобраћајне незгоде, која се десила 28. октобра 2015. године, а у којој је живот изгубио пешак, супруг подноситељке Р. М. и отац двоје других подносилаца, подношењем кривичне пријаве покренут преткривични поступак против окривљеног М.М(1);
- да је по подношењу кривичне пријаве у тужилаштву формиран предмет Кт. 4574/15, али да у том предмету оштећенима, овде подносиоцима уставне жалбе, није дата могућност да се упознају са до тада утврђеним чињеницама, да нити су обавештени, нити им је достављено саобраћајно-техничко вештачење, нити су упознати са његовом садржином;
- да је чињенично стање, које би требало да претходи вештачењу, недовољно расветљено, јер нису саслушана оба очевица, већ само један од њих;
- да се из фотодокументације и записника о увиђају може видети да је одбрана осумњиченог очигледно неистинита у погледу места контакта;
- да је просто очигледно да државни органи, у овом конкретном случају, нису испунили своју обавезу да на одговарајући и свеобухватан начин утврде узрок смрти њиховог покојног супруга, односно оца и затим процесуирају одговорне;
- да одлука Вишег јавног тужиоца не испуњава минимум стандарда образложене судске одлуке;
- да саслушани очевидац очигледно говори неистине;
- да је истрага трајала мимо сваког законског и разумног рока, те да чињеница да Више јавно тужилаштво никада није доставило оштећенима ни њиховом пуномоћнику своју одлуку, већ је то учињено од стране Трећег основног јавног тужилаштва у Београду после више од шест месеци од када је одлука донета, јасно показује да је оштећенима повређено право на правично суђење у разумном року.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд уважи њихову уставну жалбу, утврди да су им у предмету Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 и у предмету Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 повређена означена уставна права и утврди право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном износу од по 5.000 евра сваком подносиоцу, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, између осталог, утврдио:
Министарство унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Београд, Управа саобраћајне полиције (УСП) - Специјална полицијска испостава (СПИ) за увиђаје саобраћајних незгода је, 28. октобра 2015. године, поднело Трећем основном јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву Ку. 18942/15, број СН-144-11246/15 против М.М, због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. Кривичног законика.
У кривичној пријави је, између осталог, наведено: да је 28. октобра 2015. године, око 17,40 часова, у Сурчину, на коловозу улице Јаковачки кормадин, у висини кућног броја 1, на месту где не постоји обележени пешачки прелаз, а где се налази аутобуско стајалиште Пут за Јаково, где је брзина кретања ограничена општим ограничењем у насељеном месту, дошло до саобраћајне незгоде обарање пешака М. М(2), од стране путничког возила марке „…”, регистарска ознака …, којим је управљао возач Б категорије М.М. и у којој је пешак М. М.(2) најпре задобио тешке телесне повреде опасне по живот (прелом пубичне кости, прелом сједичне кости, прелом карлице, прелом костију носа и повреде унутрашњих органа), а од којих је након тога и преминуо дана 29. октобра 2015. године у 8,30 часова; да је, на основу извршеног увиђаја, утврђено да је до саобраћајне незгоде дошло на тај начин што је возач М.М.(1) управљао возилом (…) и кретао се коловозом улице Јаковачки кормадин, из правца Јакова према Сурчину, те да је доласком на горе наведено место ударио предњом десном страном возила и набацио на предње ветробранско стакло, а потом и на коловоз оборио пешака М. М(2), који је прелазио коловоз на месту где не постоји обележен пешачки прелаз, долазећи возилу са леве стране; да је возач М.М.(1) алкотестиран, те да је очитано 0,00 промила, а возило „…”, БГ-… којим је окривљени управљао је упућено на ванредни технички преглед.
Поступајући по поднетој кривичној пријави Треће основно јавно тужилаштво у Београду је, најпре, прибавило обдукциони записник за преминуло лице, испитало окривљеног, обавило разговор са очевицем предметне саобраћајне незгоде и прибавило налаз и мишљење судског вештака.
Из прибављеног обдукционог записа од 30. октобра 2015. године, поступајуће Треће основно јавно тужилаштво у Београду утврдило је да је смрт оштећеног М. М.(2) наступила 29. октобра 2015. године у 8,30 часова, након повреда задобијених у саобраћајној незгоди претходног дана, да је насилна и да је наступила услед хеморагичног шока изазваног крварењем у трбушну дупљу из расцепа десног бубрега и доње шупље вене.
Окривљени М.М.(1) је, приликом испитивања у просторијама Трећег основног јавног тужилаштва у Београду 25. фебруара 2016. године, негирао наводе кривичне пријаве, наводећи да је тачно да је он 28. октобра 2015. године ударио пешака, али да он није крив за предметну саобраћајну несрећу. Окривљени је том приликом, између осталог, навео: да је својим возилом управљао из правца Јакова ка Сурчину, неких 40-50 км/час, на путу где је осветљење веома слабо и лоцирано са леве стране пута; да је приликом приближавања месту незгоде, са чије десне стране се налазила аутобуска станица, уочио колону возила која му је долазила из супротног смера и у фази мимоилажења са првим возилом из колоне је приметио пешака који се појављује иза другог њему сусретног возила кретањем с лева на десно; да, када је први пут угледао пешака, који се налазио приближно средишњој линији коловоза и убрзано се кретао, не осврћући се ни лево ни десно, једино што је могао да предузме је кочење, али да уопште није сигуран да ли је успео да започне кочење пре него што је остварен контакт између пешака и аутомобила; да није могао да определи да ли је пешак трчао ка станици или је само претрчавао улицу; да је пешака ударио предњим средишњим делом возила, тако да га је најпре набацио на шофершајбну, а затим одбацио напред и удесно; да је први пут видео пешака када је овај био у близини средишње линије и када се појавио иза задњег левог дела возила које је ишло у сусрет.
Треће основно јавно тужилаштво у Београду је 28. априла 2016. године, обавило разговор са сведоком Б.Ј, који је, поред осталог, изјавио: да се предметног дана у предвечерњим часовима, око осам часова, враћао са посла и управљао возилом из правца Сурчина ка Јакову, да је била ноћ и да су били упаљени фарови; да је, у близини аутобуске станице аутобуса број 605, приметио пешака који претрчава са његове десне стране крећући се ка другој страни коловоза; да је, с обзиром на то је тај пешак нагло истрчао испред његовог возила, једва успео да закочи да га не удари; да је, међутим, у другом делу коловоза, у траци која иде у супротном смеру једно возило које је управљало испред његовог возила некако успело да избегне тог пешака, међутим, да, како је окривљени ишао у колони, односно за тим возилом које је једва успело да избегне контакт са пешаком, окривљени није успео вероватно ни да види тог пешака, јер је закочио тек након ударца; да је возио до саме разделне линије, а и да је возило које се налазило испред њега у траци такође возило до саме разделне линије; да је возило које је управљало испред окривљеног такође било близу разделне линије, док је возило окривљеног управљало средином коловозне траке; да је, након што је протрчао поред његовог возила, пешак направио још један, највише два корака, те да се, када је видео да возило иде ка њему „погрбио“ и тада је уследио ударац, ако се добро сећа чеоном левом страном возила; да се кретао брзином око 40 до 50 км/час, јер је ишао у колони возила, а да сматра да је и колона која је долазила њему из супротног смера ишла сличном брзином; да је осветљеност на том делу коловоза била прилично слаба; да је он први пут уочио пешака како претрчава у тренутку када се појавио иза десног дела возила које се кретало испред њега, а да се пешак након што је претрчао део коловозне траке у његовом смеру, готово на секунд зауставио на разделној линији како би возило које долази из супротног смера прошло, а затим је направио та два корака услед чега је дошло до удара.
Из налаза и мишљења судског вештака П.С, прибављеног од Трећег основног јавног тужилаштва у Београду у марту 2017. године, констатовано је да је пешак критичном приликом учинио пропуст у саобраћају, јер је планирану радњу преко коловоза улице Јаковачки Кормадин вршио на небезбедан начин, док с друге стране возач возила „…” није имао могућност да избегне предметну саобраћајну несрећу, јер је појава пешака на коловозу улице између возила из супротног смера у колони са његове леве стране, за осумњиченог возача била неочекивана и изненадна. Додатно, извршеним саобраћајним вештачењем је утврђено да је, доласком у зону места незгоде, окривљени својим путничким возилом „…” управљао брзином од око 48 км/час, да је оштећени започео радњу преласка улице ван обележеног пешачког прелаза, крећући се преко коловоза на небезбедан начин убрзаним ходом, којом приликом је дошло до налета и чеоног удара возила „…” у пешака, услед чега је пешак оборен на поклопац мотора и десну страну предњег ветробранског стакла, а затим је са возила оборен на коловоз улице са десне стране возила, те да је вештак мишљења да је оштећени пешак критичном приликом учинио пропуст у саобраћају, јер је прелаз преко коловоза вршио на небезбедан начин, односно у условима смањене видљивости, ноћу и колоне возила у оба смера, као и да пешак није обратио довољно пажње на кретање возила коловозом, већ је започео планирану радњу преласка преко коловоза у покушају да убрзаним ходом прође између возила која су се кретала у колони, услед чега је угрозио своју безбедност и узроковао предметну саобраћајну несрећу. С друге стране, вештак на страни осумњиченог возила „…” није уочио пропусте у саобраћају који би могли имати утицај на настанак предметне саобраћајне незгоде.
Решењем Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 од 29. марта 2017. године одбачена је кривична пријава Министарства унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Београд, УСП - СПИ за увиђаје саобраћајних незгода Ку. 18942/15, број СН-144-11246/15 од 28. октобра 2015. године, поднета против М.М(1), због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. Кривичног законика, јер пријављено дело није кривично дело које се гони по службеној дужности. У разлозима за такво решење, Треће основно јавно тужилаштво у Београду је, поред осталог, навело да је напред наведена одлука донета с обзиром на то да према налазу и мишљењу вештака, који је детаљно образложио на који начин је оштећени прелажењем улице на небезбедан начин створио опасну ситуацију на коловозу и угрозио сопствену безбедност, односно проузроковао саобраћајну незгоду, а и према мишљењу тог тужилаштва, нису уочени пропусти у саобраћају који би могли да имају утицај на настанак предметне саобраћајне незгоде на страни осумњиченог возача возила „…”.
Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године одбијен је као неоснован приговор пуномоћника оштећених поднет против одлуке Трећег основног јавног тужилаштва у Београду о одбачају кривичне пријаве против М.М.(1) због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. Кривичног законика у предмету Кт. 4574/15.
У образложењу оспореног решења, између осталог, је наведено: да је у циљу утврђивања чињеничног стања и преиспитивања правилности одлуке Трећег основног јавног тужилаштва у Београду извршен увид у списе предмета тог тужилаштва Кт. 4574/15; да је сагледавањем чињеничног стања и анализом поступања Трећег основног јавног тужилаштва у Београду констатовано да је поступајући по кривичној пријави тужилаштво предузело све што је било неопходно за утврђивање потпуног и правилног чињеничног стања и детаљно испитало све околности случаја; да је, у том циљу, најпре извршен увид у документацију која је достављена уз кривичну пријаву, да су предузете доказне радње у виду саслушања осумњиченог и сведока, да је извршено саобраћајно-техничко вештачење и обдукција тела покојног М. М.(2), односно да су предузете све радње које је било могуће предузети ради што потпунијег сагледавања предметног случаја; да је заменик Вишег јавног тужиоца у Београду, преиспитујући законитост саме одлуке о одбачају кривичне пријаве, нашао да је у истој детаљно дата анализа случаја, исказа лица која су саслушана и свих околности које су биле од значаја за доношење одлуке; да се у својој одлуци тужилац пре свега ослонио на исказ сведока Б.Ј. и налаз вештака саобраћајне струке, темељно анализирајући исти са аспекта свих претпостављених услова под којима cc догодила несрећа; да је поступајући тужилац правилно оценио доказе и третирао их разложно и сходно томе констатовао да нема општег елемената предметног кривичног дела у виду кривице осумњиченог, закључивши да не постоји законски основ за даље кривично процесуирање, како за ово, тако ни за било које друго кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности; да у конкретном случају очигледно није поступљено у складу са обавезом пешака да преко коловоза прелази пажљиво и најкраћим путем, након што се увери да то може да учини на безбедан начин, како је то предвиђено одредбом члана 96. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, као и да околности под којима се догодила несрећа указују да осумњичени возач није допринео томе, јер се иста догодила искључивим пропустом пешака; да је суштински у предмету једино било спорно има ли кривице на страни осумњиченог, те да је тужилац правилно констатовао да кривице нема, а самим тим, пошто је то основно обележје општег појма кривичног дела, да нема ни кривичног дела, с обзиром на то да је саобраћајни вештак у свом налазу дао мишљење да је непрописно предузета радња преласка коловоза пешака, сада покојног М. М.(2), основни и једини узрок настанка несреће; да приговор подносиоца да није саслушан један од кључних сведока Д.М, те да није обављено вештачење од стране вештака за саобраћај није основан, јер је кључни сведок био Б.Ј. који је својим исказом значајно допринео да се утврди правилно чињенично стање, а да се у односу на саобраћајно-техничко вештачење само може претпоставити да подносилац приговора није био упознат са чињеницом да је исто извршено, те да стога то потенцира у приговору; да навод из приговора да је тужилац погрешио када је констатовао да се не ради о кривичном делу које се гони по службеној дужности указује на то да подносилац, иако је адвокат, није упознат са одредбом члана 284. Законика о кривичном поступку којим су дефинисани основи по којима се одбацује кривична пријава; да је имајући у виду горенаведено, а сходно одредби члана 51. став 3. Законика о кривичном поступку, заменик Вишег јавног тужиоца у Београду нашао да је одлука јавног тужиоца у овом предмету била правилна и законита, па је самим тим поднети приговор неоснован.
Актом Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 од 12. фебруара 2018. године пуномоћнику оштећених је, поводом поднеска од 7. фебруара 2018. године којим је захтевао да му тужилаштво достави оспорено решење Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године, у прилогу достављена фотокопија предметног решења, уз напомену да Треће основно јавно тужилаштво у Београду нема обавезу да достави то решење, већ ту обавезу има тужилаштво које је одлуку и донело.
4. Релевантним одредбама Устава, на чију повреду се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14, 35/19, 27/21-Одлука УС и 62/21-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да: овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон, на основу законито и правично спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је кривични поступак покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296.) (члан 7. став 1. тачка 1)); да је основно право и основна дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела (члан 43. став 1.); да је, ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу (члан 51. став 1.); да оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана и да, ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења (члан 51. став 2.); да ће, непосредно виши јавни тужилац у року од 15 дана од дана пријема приговора из става 2. овог члана одбити или усвојити приговор решењем против којег није дозвољена жалба ни приговор, а да ће решењем којим усваја приговор јавни тужилац издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме, односно настави кривично гоњење (члан 51. став 3.); да државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин, под условима предвиђеним законом или другим прописом (члан 280. став 1.); да се кривична пријава подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено или усмено или другим средством (члан 281. став 1.); да ће јавни тужилац решењем одбацити кривичну пријаву ако из саме пријаве проистиче да пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење, као и ако не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности (члан 284. став 1.); да се истрага се покреће: 1) против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело; 2) против непознатог учиниоца када постоје основи сумње да је учињено кривично дело (члан 295. став 1.); да се истрага покреће наредбом надлежног јавног тужиоца (члан 296. став 1.).
Релевантним одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је: да ће се учесник у саобраћају на путевима који се не придржава саобраћајних прописа и тиме тако угрози јавни саобраћај да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, па услед тога код другог наступи лака телесна повреда или проузрокује имовинску штету која прелази износ од двеста хиљада динара, казнити затвором до три године (члан 289. став 1.); да ће се, ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено из нехата, учинилац казнити новчаном казном или затвором до једне године (члан 289. став 3.); да ће се, ако је услед дела из чл. 289. став 3, 290. став 2, 291. став 2. и 295. став 3. овог законика наступила смрт једног или више лица, учинилац казнити затвором од једне до осам година члана 297. став 4.).
5. Подносиоци уставне жалбе, иако формално као оспорени акт означавају решење Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године, суштински оспоравају, пре свега, радње Трећег основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Кт. 4574/15, односно Вишег јавног тужилаштва у Београду, а у ком предмету је донет и оспорени акт Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године.
Из тврдњи и навода подносилаца изнетих у уставној жалби произлази да они сматрају да им је у конкретном случају повређен процесноправни аспект права оштећених на делотворну и ефикасну истрагу.
Уставни суд је имао у виду и то да су подносиоци у уставној жалби истакли и повреду права на правично суђење, у оквиру кога и права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава, али је евентуалну повреду ових означених уставних права ценио у светлу повреде права на живот из члана 24. став 1. Устава.
5.1. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, најпре, указује на то да је, иако Устав не гарантује право да ће се кривични поступак против трећих лица водити, у конкретном случају од одлучујућег значаја чињеница да је реч о поступку који се води у вези са повредом права на живот, које је зајемчено чланом 24. Устава.
Према ставу Европског суда за људска права, право на живот спада у тзв. „тврдо језгро“ људских права која се јемче сваком лицу, у свим околностима и на свим местима и не може да буде предмет било каквог ограничења или дерогирања. Реч је о једном од права које утемељује слободу и чије постојање подразумева позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, број 14/1997/798/1001, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.). Ова позитивна обавеза државе обухвата два аспекта: материјалноправни и процесноправни аспект.
Са материјалноправног аспекта, позитивна обавеза државе подразумева предузимање свих неопходних мера како до насилне смрти не би дошло, а то претпоставља успостављање правног оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усмерених на право на живот (видети, mutatis mutandis, пресуду Европског суда за људска права Osman против Уједињеног Краљевства, број 87/1997/871/1083, од 28. октобра 1998. године, извештај 1998-VIII, ст. 115. и 116.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повреда тих норми (видети пресуду Европског суда за људска права Streletz, Kessler и Krenz против Немачке, бр. 34044/96, 35532/97 и 44801/98.49 ILM 811(2001), од 22. марта 2001. године, став 86.). Ова обавеза се проширује и на предузимање превентивних мера ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (у том смислу видети и пресуду Европског суда за људска права Oneryildiz против Турске, представка број 48939/99, од 30. новембра 2004. године, став 107.).
Посматрана са процесноправног аспекта, на који подносиоци у уставној жалби имплицитно указују, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, начелно састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, представка број 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111.), што, посебно ако повреда права на живот или лични интегритет није изазвана намерно, подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични (видети пресуде Šilih против Словеније [GC], представка број 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 194. и Mastromatteo против Италије [GC], представка број 37703/97, од 24. октобра 2002. године, став 90.).
Уставни суд у оваквим предметима нарочито има у виду и успостављену праксу Европског суда за људска права у случајевима са смртним исходима и са тим у вези заузете ставове тог суда. Наиме, у погледу обавеза држава према члану 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), а које су суштински садржане и у члану 24. Устава, од државе се захтева не само да се уздржи од „намерног” одузимања живота, већ и да предузме одговарајуће кораке да заштити животе оних који су под њеном јурисдикцијом (видети пресуде Calvelli and Ciglio против Италије [GC], представка број 32967/96, од 17. јануара 2002. године, став 48. и Hiller против Аустрије, представка број 1967/14, од 22. новембра 2016. године, став 47.).
У том смислу, Уставни суд указује да је и у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године, на коју и подносиоци указују у својој уставној жалби, поред осталог, истакао: да обавеза заштите живота према члану 24. став 1. Устава захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Бранко Томашић и други против Хрватске, представка број 46598/06, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске, представка број 21594/93, од 20. маја 1999. године, став 88.); да то није обавеза циља, већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, поред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије, представка број 69481/01, од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети: Yaşa против Турске, представка број 63/1997/847/1054, од 2. септембра 1998. године, извештај 1998-VI, ст. 102-04. и Mahmut Kaya против Турске, представка број 22535/93, од 28. марта 2000. године, ст. 106. и 107.); да се, иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе, могу генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети Јуларић против Хрватске, представка број 20106/96, од 10. јануара 2011. године, став 43.); да из истих разлога мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (видети Shanaghan против Уједињеног Краљевства, представка број 37715/97, од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).
5.2. Примењујући наведене начелне ставове на конкретни уставносудски предмет у погледу, пре свега, процесноправног аспекта и позитивне обавезе државе у вези са правом на живот, Уставни суд констатује чињеницу да се у предметном случају водио предистражни поступак чији је основни задатак да јавном тужиоцу пружи материјал којим ће или поткрепити сумњу да је пријављени осумњичени извршио кривична дела која се гоне по службеној дужности (и тако испунити један од услова за отварање истраге), или ће јавни тужилац одбацити кривичну пријаву. Уставни суд сматра да је обавеза државног органа – јавног тужилаштва, била да управо у оквиру таквог предистражног поступка делотворно истражи околности под којима се догађај одиграо и да прикупи потребне доказе и податке о учешћу осумњиченог у критичном догађају.
Уставни суд посебно напомиње да према важећем ЗКП, предистражни поступак суштински и de facto има значај истраге, не само зато што формална истрага (која подразумева доношење наредбе надлежног јавног тужиоца), није обавезна, јер је могуће под одређеним ЗКП-ом прописаним условима, поднети и непосредну оптужницу, исто као што формалне истраге нема ни у скраћеном поступку, већ примарно зато што предистражни поступак има одговарајући истражни карактер, што је основна и суштинска карактеристика сваке кривичне истраге.
Наиме, предистражни поступак суштински представља врсту „истраге“, јер иако се терминолошки тако не означава, нити се доноси било каква формална одлука којом предистражни поступак започиње, попут наредбе о спровођењу истраге, сврха предистражног поступка је да се „истражи“ потенцијално кривично дело, што значи да кривични поступак Републике Србије у ствари познаје две истражне фазе: 1) неформалну истрагу – предистражни поступак и 2) истрагу, која се спроводи на основу формалне одлуке (наредба јавног тужиоца). У ствари, предистражни поступак има изразито истраживачки карактер у кривичнопроцесном смислу, у пракси чак и знатно више, него формална истрага. Ово је тако и стога што се предистражни поступак води на нивоу постојања основа сумње, а то је исти процесно релевантан степен сумње који је потребан и за вођење формалне истраге, која започиње формалном наредбом јавног тужиоца, било у погледу непознатог учиниоца, било када се ради о истрази усмереној против познатог осумњиченог. Тако је и зато што предистражним поступком формално руководи јавни тужилац, уз могућност да у тој фази на адекватан начин користи полицију за прикупљање релевантних информација, а јавни тужилац такође води и формалну истрагу. Поред тога, предистражни поступак се исто као и истрага, може водити само у погледу кривичних дела за која се кривично гоњење предузима по службеној дужности.
Дакле, тиме што је у конкретном случају у односу на конкретног окривљеног вођен предистражни поступак, у потпуности је испуњена обавеза државе да спроведе независну и делотворну истрагу, када се ради о смртном исходу, што произлази како из Уставом зајемченог права на живот, те на њему утемељеној пракси самог Уставног суда, тако и из претходно изнетих ставова Европског суда за људска права.
С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да позитивну обавезу државе у заштити права садржаног у члану 24. Устава, а која подразумева брзо и ефикасно испитивање предмета конкретног случаја, без непотребног одлагања, треба ценити у оквиру процесноправног аспекта права на живот и то пре свега у односу на радње Трећег основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Кт. 4574/15.
5.3. Испитујући, даље, постојање Уставом и Законом о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 – у даљем тексту: Закон) утврђених претпоставки за одлучивање о овој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. Устава, а полазећи од одредбе члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, као и од досадашње праксе Уставног суда и правних ставова у поступању по уставним жалбама који су усвојени на седницама Суда од 30. октобра 2008. и 2. априла 2009. године, Суд налази да је потребно испитати постојање три претпоставке за одлучивање о овој уставној жалби, и то: А) да ли је уставна жалба допуштена ratione personae; Б) да ли су пре изјављивања уставне жалбе исцрпљена сва правна средства; и В) да ли је уставна жалба благовремена.
A) Испитујући постојање прве претпоставке, односно допуштеност уставне жалбе ratione personae, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 24. и констатовао да Устав јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је неприкосновено и основно људско право зајемчено Уставом. По оцени Уставног суда, ово право подразумева, како је већ претходно и наведено, позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитили животи лица која су под њеном надлежношћу (видети горе наведене пресуде Европског суда за људска права у предметима: L.C.B. против Уједињеног Краљевства, број представке 14/1997/798/1001, од 9. јуна 1998. године, Извештај 1998-III, став 36; Guerra и други против Италије, број представке 116/1996/735/932, од 19. фебруара 1998. године, Извештај 1998-I; Botta против Италије, број представке 21439/93, од 24. фебруара 1998. године, Извештај 1998-I).
Такође, Уставни суд истиче да постоји изграђена пракса Европског суда за људска права који је представке сродника лица која су лишена живота разматрао с аспекта права на живот из члана 2. Конвенције, јер није спроведена делотворна и ефикасна истрага у вези са смрћу тих лица (видети, поред осталих, и поред горе наведене пресуде Шилих против Словеније и Mc Kerr против Уједињеног Краљевства и пресуду Akdeniz и други против Турске, представке бр. 41139/15 и 41146/15,од 31. маја 2001. године). Имајући у виду да је одредбом члана 18. став 3. Устава утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, Уставни суд је, следећи наведену праксу у конкретној ситуацији, закључио да је уставна жалба, изјављена од стране сродника преминулог лица, односно његове супруге и деце, допуштена ratione personae.
Б) Разматрајући питање исцрпљености правних средстава пре изјављивања уставне жалбе Уставни суд подсећа да ће се, према ставу Уставног суда, у поступку испитивања и одлучивања о уставној жалби, сматрати да је, пре изјављивања уставне жалбе у кривичном поступку, исцрпљено последње правно средство доношењем одлуке о жалби против првостепене, односно другостепене пресуде, односно решења. Такође, за радњу је почетак рока везан за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње.
Подносиоци уставне жалбе су, поводом смрти свог покојног супруга и оца која је наступила као последица саобраћајне незгоде од 28. октобра 2015. године, имали својство оштећених у поступку у коме је истог дана, 28. октобра 2015. године, Министарство унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Београд, Управа саобраћајне полиције (УСП) - Специјална полицијска испостава (СПИ) за увиђаје саобраћајних незгода поднело Трећем основном јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву Ку. 18942/15, број СН-144-11246/15 против осумњиченог М.М.(1), због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези члана 289. став 3. Кривичног законика.
Након одбачаја поднете кривичне пријаве Решењем Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 од 29. марта 2017. године, подносиоци су, на основу одредбе члана 51. став 2. ЗКП, преко пуномоћника – адвоката, поднели приговор Вишем јавном тужилаштву у Београду. Тиме су искористили правно средство које им је, као оштећеним, учињено доступним позитивним кривично-процесним законодавством Републике Србије.
Уставни суд напомиње да је у својој досадашњој судској пракси у оваквим и у, с овим предметом упоредивим чињеничним и правним ситуацијама, прихватао да су доношењем решења надлежног јавног тужилаштва и одлучивањем о приговору оштећених исцрпљена правна средства која су подносиоцима стајала на располагању на основу релевантних одредаба ЗКП, пре подношења уставне жалбе.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд налази да је сврсисходно да укаже да је разматрао и ставове заузете у новијим одлукама Европског суда за људска права. Најпре, став да Европски суд за људска права полази од обориве претпоставке да је било који од правних поступака доступних оштећеним подносиоцима у правном систему, посебно парнични поступак у коме је могуће добити грађанскоправно обештећење, у принципу адекватан да испуни обавезу државе према члану 2. Конвенције да обезбеди ефикасан правосудни систем (видети пресуду Lopes de Sousa Fernandes против Португала, представка број 56080/13, од 19. децембра 2017. године, став 137.). Уставни суд, штавише, препознаје да Европски суд за људска права одбацује представке сличног и упоредивог чињеничног и правног стања као у овом уставносудском предмету, уколико утврди да је: прво, расположиво правно средство у парничном (грађанском) поступку било ефикасно у теорији и пракси у релевантно време, односно да је то правно средство било доступно, способно да пружи обештећење у вези са жалбом подносилаца и да је нудило разумне изгледе за успех и, друго, да у суштини нема исти циљ као и искоришћено правно средство у кривичном поступку, односно да правно средство у парничном (грађанском) поступку додаје неке суштинске елементе који су недоступни у случају употребе само правног средства у кривичном поступку (видети одлуку Dumpe против Летоније, представка број 71506/13, од 16. октобра 2018. године, став 61.). Коначно, према ставу Европског суда за људска права, неуспео покушај покретања кривичног поступка подношењем кривичне пријаве надлежним органима и накнадном жалбом против одлуке о непокретању кривичног поступка, не може бити довољан да се сматра да су национална правна средства исцрпљена, посебно када, на основу конкретних чињеница, прво, не постоје елементи кривичног дела и никада није покренут кривични поступак и, друго, о томе одмах буду обавештени подносиоци пријаве (видети одлуку V.P. против Естоније, представка број 14185/14, од 10. октобра 2017. године, став 57.). Чак и у случајевима када циљ подносилаца никада није ни био да добију новчану накнаду подношењем грађанско-правног захтева (тужбе) против евентуално одговорног лица, Европски суд за људска права је заузео став да, без обзира на то да ли се досуђивање накнаде штете сматра примарним циљем грађанске тужбе, парнични (грађански) судски поступак такође неизбежно претпоставља утврђивање чињеница у предмету, откривање узрока смрти и – ако је оправдано – утврђивање одговорности оних који су потенцијално одговорни (видети претходно наведену одлуку V.P. против Естоније, став 59.).
Имајући у виду све претходно наведено и посебно уважавајући велики значај који предметно правно питање има за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је оценио да у конкретном случају и у овом тренутку ипак није неопходно да одступи од своје успостављене судске праксе мериторног одлучивања у оваквим предметима, без обзира на чињеницу да подносиоци уставне жалбе јесу исказали као свој циљ и накнаду штете и такав захтев су и поднели у опредељеном износу. Стога, Уставни суд у конкретном случају није нашао да је неопходно да in abstracto испитује прво, да ли је подносиоцима било доступно неко правно средство у парничном (грађанском) поступку које би било ефикасно у теорији и пракси у релевантно време, односно које би било доступно, способно да пружи обештећење у вези са њиховом жалбом и које би нудило разумне изгледе за успех и друго, да ли такво доступно правно средство у парничном поступку у суштини има исти циљ као и искоришћено правно средство у кривичном поступку, или, пак, грађанско-правно средство можда додаје неке суштинске елементе који су недоступни у случају употребе само кривично-процесног правног средства. Европски суд за људска права је и сам указао на сувишност in abstracto оцене адекватности правних средстава, експлицитно исказујући став да би чак сама процена да ли би одређено национално грађанско-правно средство пружило адекватно обештећење у специфичним околностима неког случаја, била могућа само када би у том конкретном случају подносиоци и (ис)користили то правно средство (видети такође претходно наведену одлуку V.P. против Естоније, став 60.).
Другим речима, Уставни суд, у односу на Европски суд за људска права у конкретном уставносудском предмету, иде и корак даље, те је, за разлику од тог суда, одлучио да уставну жалбу не одбаци због неисцрпљивања правних средстава пре њеног подношења, односно да остане при свом ставу да су доношењем решења надлежног јавног тужилаштва и одлучивањем о приговору оштећених овде подносилаца, исцрпљена сва правна средства, те да се стичу услови да Суд, након утврђивања благовремености, приступи мериторној анализи навода уставне жалбе и (не)постојања темељне, хитне и делотворне истраге.
В) Оцењујући питање благовремености уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да је у конкретном случају истакнута повреда права на живот, која се у свом процесноправном аспекту исказује као обавеза државе да поступа темељно, независно и стварно, приликом истраге сумњивих смртних случајева, као и да се овај аспект права на живот не може заштити ни у једном другом поступку осим у поступку пред Уставним судом. Са друге стране Уставни суд напомиње да из документације приложене уз уставну жалбу заиста произлази да је пропустом Вишег јавног тужилаштва у Београду, оспорено решење тог тужилаштва Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године, којим су исцрпљена правна средства, подносиоцима уставне жалбе достављено тек накнадно, по њиховом захтеву, актом Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 од 12. фебруара 2018. године, као и да су тај акт подносиоци примили 22. фебруара 2018. године, те да је уставна жалба изјављена 23. марта 2018. године, дакле у оквиру рока од 30 дана предвиђеног чланом 84. став 1. Закона. Имајући у виду да су се подносиоци уставне жалбе определили да заштиту својих права прво траже пред надлежним тужилаштвом, те да се, након доношења и достављања оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду у року прописаном Законом, обратили Уставном суду, Суд је оценио да је уставна жалба благовремена у погледу процесног аспекта права из члана 24. став 1. Устава.
Сагласно свему наведеном, Уставни суд сматра да постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за мериторно одлучивање о овој уставној жалби.
5.4. Полазећи од навода и разлога уставне жалбе, као и утврђеног чињеничног стања, а примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је супруг, односно отац подносилаца уставне жалбе преминуо 29. октобра 2015. године, дан након саобраћајне незгоде која се догодила 28. октобра 2015. године у којој је био повређен као пешак, и да су се, као спорна за подносиоце, поставила два питања: као прво, чињенично питање - да ли утврђене чињенице одговарају доказима прибављеним увиђајем и као друго питање, да ли су искључиво пропусти пешака допринели да он представља изненадну покретну препреку на путањи кретања возила окривљеног и тиме проузрокује предметну саобраћајну незгоду.
Уставни суд даље констатује да је, поводом критичног догађаја, одмах након смрти супруга, односно оца подносилаца уставне жалбе започет поступак и да је надлежно јавно тужилаштво предузело поједине истражне радње у правцу утврђивања битних елемената кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
У овом, као и сваком другом, предистражном поступку надлежно тужилаштво настоји да открије кривично дело, односно да се прикупе и обезбеде трагови и предмети који могу да послуже као доказ, да се пронађе учинилац кривичног дела и спречи да се он сакрије или да побегне. Циљ тог поступка је и да се омогући покретање формалне кривичне истраге за кривична дела за која се гоњење предузима по службеној дужности, уколико за то има основа, али наравно, само када се ради о кривичним делима у погледу којих се не води скраћени поступак, јер тада формалне истраге ни нема. Циљ предистражног поступка може бити и подношење непосредне оптужнице, онда када за то постоје ЗКП-ом прописан услови, те стога, као што је претходно већ детаљније изложено, сам предистражни поступак свакако има одговарајући истражни карактер (чак по правилу, знатно више него формална истрага), те се може сматрати фактичким видом кривичне истраге у њеном есенцијалном смислу. Са друге стране, надлежни јавни тужилац је овлашћен да решењем одбаци кривичну пријаву ако пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење или ако не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности, а како је то прописано чланом 284. став 1. ЗКП.
За једну годину и једанаест месеци, колико је трајао предметни поступак (рачунајући од 28. октобра 2015. године, када је поднета кривична пријава, до 3. октобра 2017. године – када је решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 337/17 правноснажно одбачена та кривична пријава против осумњиченог М.М.(1)), надлежно јавно тужилаштво је саслушало осумњиченог, испитан је очевидац, извршена је обдукција преминулог, спроведено је саобраћајно-техничко вештачење, те је након свега тога у оспореном решењу констатовано да је очигледно да околности под којима се догодила незгода указују да осумњичени возач није допринео томе, јер се иста догодила искључивим пропустом пешака, јер није поступио у складу са обавезом да преко коловоза прелази пажљиво и најкраћим путем, након што се увери да то може да учини на безбедан начин, како је то предвиђено одредбом члана 96. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те да је то основни и једини узрок настанка незгоде.
Уставни суд констатује да су поступајућа тужилаштва, након прибављања неопходне документације и налаза и мишљења стручних лица, саслушања осумњиченог, испитивања очевидаца, правилно и потпуно утврдила, образложивши на уставноправно прихватљив начин, како чињенично стање, тако и зашто у конкретном случају у радњама осумњиченог нема елемената кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. Кривичног законика, а које образложење прихвата и Уставни суд. При томе, Уставни суд није уочио да је било периода неактивности надлежног тужилаштва, нити било каквих значајнијих застоја у поступању по поднетој кривичној пријави. С тим у вези, Уставни суд оцењује да јесте постојао пропуст Вишег јавног тужилаштва у Београду што подносиоцима уставне жалбе није доставио оспорено решење тог тужилаштва Ктпо. 337/17 од 3. октобра 2017. године, које им је достављено тек накнадно, по њиховом захтеву, актом Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 4574/15 од 12. фебруара 2018. године, али сматра да тежина овог пропуста не досеже озбиљност повреде истакнутог Уставом зајемченог права, тим пре што подносиоци нису претрпели никакве правне консеквенце услед таквог накнадног достављања, нити су тиме преклудирани у праву подношења уставне жалбе .
Уставни суд није уочио ни да је надлежно јавно тужилаштво очигледно немарно спроводило поступак, већ напротив, да је предметни и врло комплексан поступак започет одмах након подношења кривичне пријаве, да је трајао мање од две године, а за које време је, поред саслушања, односно испитивања одређених лица, спроведено и саобраћајно-техничко вештачење. Уставни суд је оценио да је основна сврха овакве „истраге“, која је требало да осигура делотворно спровођење закона који штите право на живот, обезбеђена, односно да су надлежни органи спровели хитну и делотворну „истрагу“ у смислу заштите права на живот. При томе, не би требало изгубити из вида да, када се анализира „истрага“ у светлу повреде права на живот, обавеза државних органа је обавеза средства, а не обавеза циља.
Уставни суд и у овом предмету посебно напомиње да, осим у случајевима очигледне произвољности или грешке, што у конкретном предмету ни prima facie није случај, улога Суда није да доводи у питање чињеничне налазе надлежних органа, посебно када су у питању научне и/или стручне процене, које по дефиницији захтевају специјализовано и детаљно познавање материје, што је у складу и са праксом Европског суда за људска права (видети одлуку Počkajevs против Летоније, представка број 76774/01, од 21. октобар 2004. године).
С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је утврдио да је поступак против окривљеног био темељан, хитан и делотворан, те је оценио да није дошло до повреде процесноправног аспекта права на живот подносилаца уставне жалбе, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона.
6. Следом свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.