Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С. из Петровца на Млави, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. С. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Основног суда у Петровцу на Млави Прр. 6/19 од 28. фебруара 2020. године и пресуда Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба С. С. и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 22/2010.
4. Утврђује се право С. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 22/2010, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова парничног поступка.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Петровца на Млави поднела је Уставном суду, 8. септембра 2020. године, преко пуномоћника А. П, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подноситељка је навела да јој је утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку у којем су јој призната потраживања из радног односа, а који је покренут против друштвеног предузећа, али да јој је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев којим је потраживала накнаду имовинске штете изазване повредом овог права. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и одреди да се поново одлучи о жалби против првостепене пресуде. Подноситељка је истакла и захтев за накнаду трошкова парничног поступка, као и трошкова за састав уставне жалбе, у опредељеним износима.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажним решењем Привредног суда у Пожаревцу Р4 Ст. 1/18 од 11. маја 2018. године усвојен је приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води код тог суда у предмету Ст. 22/10 против извршног дужника ДП „Б.“ ПЕТРОВАЦ – У СТЕЧАЈУ, у којем су јој призната потраживања из радног односа према стечајном дужнику.
Пресудом Основног суда у Петровцу на Млави Прр. 6/19 од 28. фебруара 2020. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена Република Србија да тужиљи, овде подноситељки уставне жале, на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумно року, исплати неисплаћена потраживања из радног односа у наведеном износу, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе, док је део њеног захтева за исплату камате (за период од отварања стечајног поступка, па до подношења тужбе) одбијен као неоснован, ставом другим изреке. Истом пресудом обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове поступка.
У поступку по жалби тужене, оспореном пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године преиначена је првостепена пресуда, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље, а тужиља обавезана да туженој исплати одређен новчани износ на име трошкова жалбеног поступка. У образложењу оспорене пресуде, између осталог, наведено је да је услов за остваривање права на накнаду имовинске штете да је тужиља претрпела штету која је узрочно-последично везана за повреду права на суђење у разумном року, као и да тужиља у току поступка није доказала да је претрпела имовинску штету због повреде права на суђење у разумном року, у износима и по основу на који се позива.
Уставни суд је, увидом у податке објављене на сајту Агенције за привредне регистре – Регистар привредних субјеката и електронски Портал правосуђа Србије – ток предмета, утврдио да је, решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 22/10 од 5. октобра 2022. године, предметни стечајни поступак закључен над стечајним дужником, а настављен према стечајној маси.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док се одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Разматрајући најпре уставну жалбу у делу којим се оспорава наведена другостепена пресуда, Уставни суд, када је реч о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у вези са правноснажним одбијањем тужбеног захтева за накнаду имовинске штете, упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године, а који се примењују и у овом предмету.
У поменутој одлуци, Уставни суд је подсетио на праксу Европског суда за људска права, коју је и сам прихватио кроз своје одлуке, у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом и правом на накнаду материјалне штете. Такође, Уставни суд је констатовао да су, у међувремену, надлежни судови у својим одлукама заузели исто правно становиште у вези са питањем одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете, позивајући се управо на релевантну праксу Европског суда за људска права и Суда, као и на Закључак о одговорности Републике Србије за накнаду материјалне штете настале због неизвршења правноснажних судских одлука, који је усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године закључио да је сама чињеница да је судском одлуком утврђено да неко лице због неефикасног и неделотворног поступања надлежног суда није у могућности да у разумном року наплати своје потраживање из радног односа у извршном, односно стечајном поступку, према дужнику, који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, довољна да би се утврдила одговорност државе за накнаду имовинске штете. Другим речима, претпоставка за заснивање објективне одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете настале из потраживања из радног односа према дужнику који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, јесте претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном, односно стечајном поступку. У том контексту, Уставни суд је нагласио да код овог облика објективне одговорности Републике Србије за штету важи претпоставка узрочности, тако да оштећено лице не сноси терет доказивања постојања узрочно-последичне везе, већ се она претпоставља.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде означеног права, применом одредбе члана 89. став 2. Закона, поништио пресуду Основног суда у Петровцу на Млави Прр. 6/19 од 28. фебруара 2020. године и пресуду Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 8/20 (2019) од 30. јуна 2020. године, као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о захтеву за накнаду имовинске штете.
7. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у означеном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврђено да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Пожаревцу да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према стечајном дужнику са претежним друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 22/2010, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 22/2010, умањених за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Уставни суд констатује да у уставној жалби није постављен захтев за накнаду материјалне штете. Међутим, имајући у виду сврху уставносудске заштите права на имовину у овој врсти предмета, као и чињеницу да су у међувремену измењена законска решења за заштиту права на суђење у разумном року, Суд сматра да се, у конкретном случају, може утврдити право на накнаду материјалне штете, као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину (видети Одлуку Уж-10310/2019 од 27. јуна 2024. године).
Коначно, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносиоца буде намирено, подносилац нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. У погледу захтева подноситељке за накнаду материјалне штете на име трошкова парничног поступка, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, тај захтев одбацио, решавајући као у тачки 5. изреке.
10. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 6. изреке.
11. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.