Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалба Р. И, В. Б, В. В, А. Р. и Д. С, сви из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. И. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5363/22 од 20. јула 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решења Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 608/22 од 29. марта 2022. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5363/22 од 20. јула 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба В. Б. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5100/22 од 18. јула 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Поништавају се решења Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 546/22 од 24. марта 2022. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5100/22 од 18. јула 2022. године.
5. Усваја се уставна жалба В. В. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5361/22 од 19. јула 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
6. Поништавају се решења Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 593/22 од 29. марта 2022. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5361/22 од 19. јула 2022. године.
7. Усваја се уставна жалба А. Р. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5292/22 од 14. јула 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
8. Поништавају се решења Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 617/22 од 29. марта 2022. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5292/22 од 14. јула 2022. године.
9. Усваја се уставна жалба Д. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5355/22 од 19. јула 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
10. Поништавају се решења Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 599/22 од 29. марта 2022. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5355/22 од 19. јула 2022. године.
11. Усвајају се уставне жалбе Р. И, В. Б, В. В, А. Р. и Д. С. и утврђује се да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16.
12. Утврђује се право Р. И, В. Б, В. В, А. Р. и Д. С. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
13. Утврђује се право Р. И, В. Б, В. В, А. Р. и Д. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. И. из Крушевца и остала лица наведена у уводу и изреци изјавили су Уставном суду, преко пуномоћника И. Р. У, адвоката из Крушевца, уставне жалбе, у пероду од 11. до 16. августа 2022. године, допуњене поднесцима од 30. новембра 2023. године, против решења Привредног апелационог суда наведених у тач. 1. до 10. изреке решења, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су оспореним решењима правноснажно одбијени њихови приговори ради убрзавања предметног стечајног поступка и да је оцена Привредног апелационог суда, према којој нема повреде права на суђење у разумном року у поступку који траје дуже од шест година, супротна пракси Европског суда за људска права. Предлажу да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди подносиоцима право на накнаду нематеријалне у износу од по 800 евра, као и материјалне штете.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 1/16 од 13. јануара 2016. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ИМК „О.“ ад Крушевац.
Стечајни дужник ИМК „О.“ ад Крушевац је предузеће са већинским државним капиталом.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им у истом поступку и призната.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда правоснажно су одбијени приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, поднети ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16. У образложењу оспорених другостепених решења је наведено да дужина трајања поступка сама по себи не доводи до повреде права у сваком случају, будући да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући уставну жалбу у делу у коме се побијају решења Привредног апелационог суда, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у овој уставносудској одлуци, Уставни суд указује да Привредни апелациони суд приликом доношења оспорених решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, већ да су оспорена решења искључиво засновао на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање предметног поступка преко шест година, не указује на повреду права на суђење у разумном року.
У том смислу, Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао више од шест година, те да поступајући другостепени суд приликом доношења оспорених решења није узео у обзир релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним другостепеним решењима произвољно примењено меродавно право на штету подносилаца уставних жалби.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе у овом делу и утврдио да је оспореним решењима Привредног апелационог суда, повређено право подносилаца на правично суђење, одлучујући као у тачки 1, 3, 5, 7. и 9. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења Привредног апелационог суда, одлучујући као у тач. 2, 4, 6, 8. и 10. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тач. 2, 4, 6, 8. и 10. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правоснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да je оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао дуже од шет година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 11. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правоснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 11. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 12. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете и то сваком подносиоцу у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 13. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 1/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Након што је подносиоцима утврдио повреду наведених права и утврдио право на накнаду нематеријалне и материјалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на преосталу наведену повреду.
12. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона оУставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.