Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М. из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 2221/22 од 19. априла 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 347/22 од 4. фебруара 2022. године и решење Привредног апелационог суда РжСт. 2221/22 од 19. априла 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да су му повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
4. Утврђује се право С. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право С. М. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, умањеног за износ који му је по том основу евентуално већ исплаћен или на други начин намирен. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М. из Крушевца изјавиo je Уставном суду, 10. јуна 2022. године, преко пуномоћника И. Р. У, адвоката из Крушевца, уставну жалбу, допуњену поднеском од 30. новембра 2023. године, против решења Привредног апелационог суда РжСт. 2221/22 од 19. априла 2022. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
Подносилац у уставној жалби истиче да је оспореним решењем неоправдано правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, као и да исто не садржи одговарајуће образложење. У уставној жалби је, такође, наведено да спорни стечајни поступак траје дуже од седам година, а да подносилац није намирио своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику – предузећу са већинским државним капиталом. Уставном жалбом је тражено да се утврди да је подносиоцу у оспореном стечајном поступку повређено право на суђење у разумном року и право на имовину. Такође, подносилац захтева да му буде утврђено право на накнаду нематеријалне штете и право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у том стечајном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
ХИ „Ж.“ а.д. Крушевац је било друштвено предузеће, а на основу уговора о продаји друштвеног капитала методом јавног тендера од 13. јануара 2004. године предузеће „В.“ д.о.о. је купило 70% друштвеног капитала ХИ „Ж.“ а.д. Крушевац. Агенција за приватизацију је дописом од 1. јула 2005. године обавестила ова предузећа да се уговор од 13. јануара 2004. године сматра раскинутим због неиспуњења уговорних обавеза истеком накнадно остављеног рока, па је Агенција донела одлуку о преносу капитала ХИ „Ж.“ а.д Крушевац Акцијском фонду.
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 23/15 од 6. јула 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ХИ „Ж.“ а.д. Крушевац и за стечајног управника именована је Агенција за приватизацију. Тужилац је у стечајном поступку пријавио своје потраживање из радног односа у износу од 399.938,59 динара, које му је у целини признато. У стечајном поступку тужиоцу је исплаћен износ од 34.374,71 динара.
Оспореним решењем Привредног суда у РжСт. 2221/22 од 19. априла 2022. године одбијена је жалба предлагача као неоснована и потврђено је решење Привредног суда у Краљеву Р4. Ст. 347/22 од 4. фебруара 2022. године, којим је одбијен приговор подносиоца уставне жалбе поднет ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15. У образложењу оспореног другостепеног решења, поред осталог, је наведено да предметни стечајни поступак траје дуже од шест година, али да дужина трајања поступка сама по себи не доводи до повреде права у сваком случају, будући да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, те да, у конкретном случају, стечајни суд није поступао неделотворно и неефикасно.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносиоца у делу у којем је уставна жалба изјављена против оспореног решења којим је правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да је тврдњa подносиоца о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је његов приговор неоправдано одбијен и да оспорено решење не садржи одговарајуће образложење.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца који се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од преко шест година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао дуже од шест година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем и Привредног апелационог суда релевантно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносилаца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога Уставни суд је у тачки 2. изреке поништио и првостепено решење иако оно није оспорено уставном жалбом.
7. Имајући у виду да је наведеном одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд је надлежан за одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року, у овом кокнретном случају, а у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
Полазећи од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије, Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије (представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, пресуда од 13. јануара 2009. године), утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом (ХИ „Ж.“ а.д. Крушевац), у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао дуже од шест година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносиоца из радног односа нису намирена, а спорни поступак је и даље у току, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у у Краљеву у предмету Ст. 23/15 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке (видети Одлуку Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године).
8. Разматрајући тврдње подносиоца да му је у означеном стечајном поступку повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину, из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15 повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, умањеном за износ који му је по том основу евентуално већ исплаћен или на други начин намирен. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.