Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. Б. из Белог Поља код Београда, П. Т. из Барича код Београда и Д. Г. из Велике Моштанице код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 1916/22 од 10. маја 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Усваја се уставна жалба П. Т. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 1705/22 од 20. маја 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Усваја се уставна жалба Д. Г. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 1929/22 од 20. маја 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Поништавају се решења Привредног суда у Београду Р4Ст. 6025/21 од 1. фебруара 2022, Р4Ст. 5953/21 од 28. јануара 2022. и Р4Ст. 6045/21 од 28. јануара 2022. године и решења Привредног апелационог суда РжСт. 1916/22 од 10. маја 2022, РжСт. 1705/22 од 20. маја 2022. и РжСт. 1929/22 од 20. маја 2022. године.
5. Усвајају се уставне жалбе Д. Б, П. Т. и Д. Г. и утврђује да су подносиоцима повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. става 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16.
6. Утврђује се право Д. Б, П. Т. и Д. Г. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Утврђује се право Д. Б, П. Т. и Д. Г. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
8. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б. из Белог Поља код Београда, П. Т. из Барича код Београда и Д. Г. из Велике Моштанице код Београда поднели су 17. јуна 2022. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, Уставном суду уставне жалбе против решења Привредног апелационог суда РжСт. 1916/22 од 10. маја 2022, РжСт. 1705/22 од 20. маја 2022. и РжСт. 1929/22 од 20. маја 2022. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16.
Подносиоци уставних жалби допунили су уставне жалбе поднеском од 26. јула 2024. године.
Подносиоци у уставним жалбама истичу да су оспореним решењима произвољно одбијени њихови приговори ради убрзавања предметног стечајног поступка, као и да иста не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана пракса Европског суда за људска права и Уставног суда на коју је указала. У уставним жалбама је, такође, наведено да спорни стечајни поступак траје више од шест година, а да подносиоци нису наплатили своја потраживања из радног односа од стечајног дужника - предузећа са већинским друштвеним капиталом.
Уставним жалбама је тражено да се утврди да су подносиоцима повређена означена уставна права. Такође, подносиоци су захтевали да им буде утврђено право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у стечајном поступку и право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. У поднеску од 26. јула 2024. године подносиоци су захтевали да им буде утврђено и право на накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације и увида у информације доступне на интернет страници Агенције за привредне регистре, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 7/16 од 29. фебруара 2016. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Х. „П.“ а.д. Барич, а за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им у истом поступку и утврђена.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда одбијене су као неосноване жалбе подносилаца уставних жалби против решења Привредног суда у Београду којима су одбијени њихови приговори ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16. У образложењима оспорених другостепених решења је наведено да је тачно да предметни стечајни поступак траје преко пет година, али да дужина трајања поступка сама по себи не доводи до повреде права у сваком случају, будући да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, те да је стечајни суд поступао ефикасно, марљиво и у законом прописаним роковима.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносилаца у делу у којем су уставне жалбе изјављене против оспорених решења, Уставни суд констатује да је тврдњa подносилаца о повреди права на правично суђење заснована на наводима да су њихови приговори произвољно одбијени и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносилаца који се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући суд приликом доношења оспорених решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од преко пет година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао шест година, те да поступајући суд приликом доношења оспорених решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и Уставни суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносилаца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је оспореним решењима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тач. 1. до 3. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж- 5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављеној на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 4. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 4. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка траје шест година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 5. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа од стечајног дужника са претежним државним, односно друштвеним капиталом представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 5. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 6. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 7. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 7/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Након што је подносиоцима утврдио повреду права из чл. 32. и 58. Устава и утврдио право на накнаду материјалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставних жалби у односу на истакнуту повреду права из чл. 36. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставне жалбе одбацио, решавајући као у другом делу тач. 1 до 3. изреке.
12. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка на име састава уставних жалби од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подносилаца, решавајући као у тачки 8. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.