Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. И, Д. С, Љ. Х, С. Р, свих из Врања, С. Ј. из Корбевца код Врања, Г. Ђ. из Доњег Вртогоша код Врања, Ј. Т. из Горњег Нерадовца код Врања и М. Т. из Превалца код Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Д. И, Д. С, Љ. Х, С. Р, С. Ј, Г. Ђ, Ј. Т. и М. Т. и утврђује се да им је повређено право на суђење у разумном року и право на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17.
2. Утврђује се право Д. И, Д. С, Љ. Х, С. Р, С. Ј, Г. Ђ, Ј. Т. и М. Т. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Д. И, Д. С, Љ. Х, С. Р, С. Ј, Г. Ђ, Ј. Т. и М. Т. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Поништавају се решења Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 855/23 од 12. септембра 2023. године, Р4 Ст. 884/23 од 12. септембра 2023. године, Р4 Ст. 853/23 од 23. августа 2023. године, Р4 Ст. 952/23 од 4. септембра 2023. године, Р4 Ст. 903/23 од 4. септембра 2023. године, Р4 Ст. 1027/23 од 26. септембра 2023. године, Р4 Ст. 904/23 од 4. септембра 2023. године и Р4 Ст. 950/23 од 6. септембра 2023. године.
5. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. И, Д. С, Љ. Х, С. Р, сви из Врања, С. Ј. из Корбевца код Врањске Бање, Г. Ђ. из Доњег Вртогоша код Врања, Ј. Т. из Горњег Нерадовца код Врања и М. Т. из Превалца код Врања, поднели су Привредном апелационом суду, 26.септембра и 3. октобра 2023. године, преко пуномоћника П. Ј, адвоката из Врања, жалбе против решења Привредног суда у Лесковцу, којима су одбијени као неосновани њихови приговори ради убрзавања стечајног поступка пред наведеним судом у предмету Ст. 6/17.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 2. истог закона прописано да се жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којој није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Привредни апелациони суд је предмете доставио Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у жалбама, које се, у смислу цитираних одредаба Закона, имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), као и приговорима ради убрзавања поступка, истакли да су у предметном стечајном поступку поднели пријаве потраживања из радног односа, која су им у том поступку утврђена, али да иста нису наплатили више од шест година.
Поступајући у складу са одредбом члана 16. став 6. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, подносиоци уставних жалби су у посебним поднесцима истакли захтеве за накнаду нематеријалне штете у износу од по 900 евра у динарској противвредности и захтеве за накнаду материјалне штете у висини утврђених, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку. Такође, потражују и накнаду трошкова на име састава приговора.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 6/17 од 12. маја 2017. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником СЗП „З.“ а.д. Врање, а за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника. Стечајни дужник je привредни субјект са већинским државним капиталом.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа, која су им и утврђена.
Решењима Привредног суда у Лесковцу одбијени су као неосновани приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, од 31. јула, 7, 11, 17. и 31. августа 2023. године, ради убрзавања предметног стечајног поступка. Предлагачи су 26.септембра и 3. октобра 2023. године изјавили жалбе Привредном апелационом суду, преко првостепеног суда.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбама члана 16. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је: да се да се жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којој није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом (став 2.); да су судови дужни да у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона све нерешене предмете из ст. 1 ‒ 4. овог члана доставе Уставном суду на даљи поступак и одлучивање и да о томе обавесте подносиоца приговора, жалбе, односно тужбе (став 5.); да подносилац приговора ради убрзавања поступка, односно жалбе против решења о одбијању приговора ради убрзавања поступка има право да у року од 30 дана од дана пријема обавештења од стране суда из става 5. овог члана, достави Уставном суду захтев за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете (став 6.).
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Уставни суд најпре констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се жалбе подносилаца, које су поднете надлежном другостепеном суду против решења о одбијању приговора ради убрзавања предметног стечајног поступка, сматрају уставним жалбама којима се истиче повреда права на суђење у разумном року и права имовину у предметном стечајном поступку. Такође, подносиоци уставних жалби су, сагласно одредби члана 16. став 6. наведеног Закона, у остављеном року истакли и акцесорне захтеве за накнаду нематеријалне и материјалне штете изазване повредом наведених права.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, која је, у њеном релевантном делу, приказана у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године („Службени гласник РС“, број 61/23, доступнo и на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs.).
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије (представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.) утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које и сам прихвата, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Следом наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко шест година, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставне жалбе у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Разматрајући да ли је подносиоцима уставних жалби у оспореном стечајном поступку повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним капиталом, представља и повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и у том делу, па је утврдио да је подносиоцима у оспореном стечајном поступку повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 6/17, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. Имајући у виду да је претходно утврдио повреде уставних права подносилаца и одредио начин отклањања штетних последица, Уставни суд је поништио решења Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 855/23 од 12. септембра 2023. године, Р4 Ст. 884/23 од 12. септембра 2023. године, Р4 Ст. 853/23 од 23. августа 2023. године, Р4 Ст. 952/23 од 4. септембра 2023. године, Р4 Ст. 903/23 од 4. септембра 2023. године, Р4 Ст. 1027/23 од 26. септембра 2023. године, Р4 Ст. 904/23 од 4. септембра 2023. године и Р4 Ст. 950/23 од 6. септембра 2023. године, одлучујући као у тачки 4. изреке.
11. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка по приговорима ради убрзавања предметног стечајног поступка, који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује на то да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се жалбе подносилаца, у смислу цитираних законских измена, сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова наведених поступака разматрао у смислу члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему, у конкретном случају, не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). С тим у вези, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система. Такође, заштита права подносилаца уставних жалби је потпуна, имајући у виду да они овом одлуком истовремено остварују право на накнаду и нематеријалне и материјалне штете због утврђене повреде права, што се, сагласно одредбама члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, може постићи искључиво подношењем тужбе против Републике Србије и вођењем посебног парничног поступка. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
12. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.