Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В. из Лојанице, код Владимираца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В. и утврђује да је решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба З. В. и утврђује да су у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11 повређена права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
4. Утврђује се право З. В. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право З. В. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В. из Лојанице, код Владимираца, поднео је 16. марта 2020. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је истовремено истакао и повреду права на суђење у разумном року и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован његов приговор ради убрзавања наведеног стечајног поступка и да је погрешна правна оцена поступајућих судова да су стечајни суд и стечајни управник делотворно поступали. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди му право на накнаду материјалне и нематеријалне штете и досуди му трошкове поступка по приговору ради убрзавања стечајног поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 24/11 од 15. јуна 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Ф. „Ф.“ д.о.о. Београд, а подносилац уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавио своја потраживања из радног односа која су му и утврђена.
Привредни суд у Београду је оспореним решењем Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године одбио као неоснован приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, ради убрзавања наведеног стечајног поступка.
Одлучујући о жалби предлагача, Привредни апелациони суд је 7. фебруара 2020. године донео оспорено решење Рж Ст. 5414/19, којим је одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је правилна оцена првостепеног суда да дуже трајање стечајног поступка није последица неделотворног поступања стечајног суда или стечајног управника, већ нерешен правни статус непокретности коју је користио стечајни дужник у обављању регистроване делатности.
Привредни суд у Београду је 6. јула 2023. године донео решење Ст. 24/11, којим је закључио поступак стечаја над стечајним дужником.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући уставну жалбу у делу у коме се побијају решење Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године, Уставни суд је констатовао да је тврдњa подносиоца о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је његов приговор ради убрзавања поступка произвољно одбијен и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца који се односе на оспорена решења донета у поступку по приговору ради убрзавања стечајног поступка, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у овој уставносудској одлуци, Уставни суд указује да Привредни суд у Београду и Привредни апелациони суд приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, већ да су оспорена решења искључиво засновали на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да се досадашње трајање стечајног поступка не може сматрати неразумно дугим, јер постоји проблем око уновчења непокретне имовине стечајног дужника.
У том смислу, Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао више од осам година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису узели у обзир релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима произвољно примењено меродавно право на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу и утврдио да је оспореним решењима Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, одлучујући као у тачки 1. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж- 5357/2022 од 7. марта 2024. године.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио решење Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1177/19 од 8. октобра 2019. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 5414/19 од 7. фебруара 2020. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова који је подносилац имао у поступку по приговору ради убрзавања стечајног поступка, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак, који се водио према предузећу са државним, односно друштвеним капиталом, трајао више од 12 година, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцу у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11 повређено право на суђење у разумном року, па је одлучио као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносиоца уставне жалбе да му је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са државним односно друштвеним капиталом, представља истовремено и повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцу у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 24/11, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.