Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама И. Д. и М. Б, обојице из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе И. Д. и М. Б. и утврђује да је решењима Привредног апелационог суда Рж Ст. 3312/19 од 14. фебруара 2020. године и Рж Ст. 4595/21 од 15. марта 2022. године подносиоцима уставних жалби повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставне жалбе одбацују.
2. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3312/19 од 14. фебруара 2020. године и Рж Ст. 4595/21 од 15. марта 2022. године и решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 238/19 од 27. јуна 2019. године и Р4 Ст. 458/21 од 4. јуна 2021. године у делу који се односи на подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке.
3. Усвајају се уставне жалбе И. Д. и М. Б. и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11.
4. Утврђује се право И. Д. и М. Б. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право И. Д. и М. Б. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Д. и М. Б, обојица из Бечеја, поднели су Уставном суду 5. јуна 2020. године и 27. маја 2022. године, преко пуномоћника Д. П, адвоката из Бечеја, уставне жалбе против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3312/19 од 14. фебруара 2020. године и Рж Ст. 4595/21 од 15. марта 2022. године, због повреде начела и права из члана 21. став 1. и 2, члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. став 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио, ради јединственог поступања.
Подносиоци су у уставним жалбама истакли да су им оспореним решењима произвољно одбијени као неосновани приговори ради убрзавања предметног стечајног поступка, имајући у виду да је у пракси Европског суда за људска права и Уставног суда сама чињеница да стечајни поступак, као у конкретном случају, траје скоро осам, односно десет година (у тренутку подношења другог приговора), при чему је стечајни дужник предузеће са претежним друштвеним капиталом, довољна да се утврди повреда права на суђење у разумном року, без упуштања у оцену испуњености било каквих додатних критеријума. У уставним жалбама је, такође, наведено да подносиоци за све време трајања поступка, нису успели да намире потраживања из радног односа.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставне жалбе и подносиоцима утврди право на накнаду нематеријалне штете опредељене у износу од по 1.000, односно 1.500 евра у динарској противвредности, као и право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у стечајном поступку, као и право на накнаду трошкова поступка на име састава уставних жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу достављене документације и дописа Министарства привреде Републике Србије број: 000313305 2023 10810 005 000 023 009 од 31. октобра 2023. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Увидом у допис Министарства привреде Републике Србије број: 000313305 2023 10810 005 000 023 009 од 31. октобра 2023. године, Уставни суд је утврдио да је иницијативом надлежног органа субјекта приватизације, 18. октобра 2004. године и припремом проспекта покренут поступак привтизације субјекта приватизације ДП „О.“ Бечеј, у складу са одредбама тада важећег Закона о приватизацији. Агенција за приватизацију је 17. новембра 2004. године донела Одлуку Број: 3074/02-ОМ-1 којом је одредила метод јавне аукције, као метод продаје капитала, односно имовине субјекта приватизације. Решењем Агенције за приватизацију о верификацији процене вредности основног и укупног капитала, Број: 3074/02-РВП СД од 20. децембра 2006. године, констатована је структура капитала субјекта приватизације и зо друштвени капитал 100%. На јавној аукцији одржаној 26. фебруара 2007. године, Агенција за приватизацију продала је 70% друштвеног капитала субјекта приватизације и 2. марта 2007. године закључила уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције који је оверен пред Општинским судом у Новом Саду Ов. II 959/07. Имајући у виду да купац није поштовао одредбе уговора, Агенција за приватизацију је дописом бр. 3074/02-1302 од 13. фебруара 2009. године, обавестила купца о раскиду уговора због неиспуњења. Одлуком Агенције за приватизацију о преносу капитала Акцијском фонду Број: 10-688/09-3074/02 од 4. марта 2009. године, на Акцијски фонд је пренет капитал „О.“ Бечеј који је подељен на 17.342 акције номиналне вредности 440,00 динара са стањем на дан 31. децембра 2004. године.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 372/11 од 24. јуна 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „О.“ ад Бечеј.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа, која су им и утврђена.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 372/11 од 8. октобра 2019. године закључен је стечајни поступак над стечајним дужником „О.“ ад Бечеј у стечају и настављен над стечајном масом стечајног дужника.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 29/20 од 14. јула 2021. године закључен је стечајни поступак и над стечајном масом стечајног дужника „О.“ ад Бечеј.
Решењима Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 238/19 од 27. јуна 2019. године и Р4 Ст. 458/21 од 4. јуна 2021. године, одбијени су као неосновани приговор предлагача, овде подносилаца уставних жалби ради убрзавања оспореног стечајног поступка.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда Рж Ст. 3312/19 од 14. фебруара 2020. године и Рж Ст. 4595/21 од 15. марта 2022. године одбијене су као неосноване жалбе предлагача, те су наведена првостепена решења у целини потврђена.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносилаца у делу у којем су уставне жалбе изјављене против решења Привредног апелационог суда, Уставни суд констатује да су тврдње подносилаца о повреди права на правично суђење засноване на наводима да су њихови приговори произвољно одбијени и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења, јер није узета у обзир релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносилаца које се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да Привредни апелациони суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да вишегодишње трајање поступка (у време подношења приговора осам година и два месеца) не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак у тренутку подношења приговора траје скоро осам односно десет година (у тренутку подношења другог приговора), те да Привредни апелациони суд приликом њиховог доношења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним другостепеним решењима меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносилаца. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима Привредног апелационог суда повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 2. изреке у делу који се односи на подносице уставне жалбе из тачке 1. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмете суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 2. изреке поништио и првостепена решења у делу који се односи на подносице уставне жалбе из тачке 1. изреке, иако она нису оспорена уставним жалбама.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према претежно друштвеном предузећу, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао скоро осам односно десет година (у тренутку подношења другог приговора), при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежно друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11 повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Из навода уставних жалби произлази да подносиоци захтевају накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, јер истичу да им је, услед немогућности наплате потраживања у стечајном поступку и поступцима који су им претходили, причињена како материјална, тако и нематеријална штета. Стога је Суд, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 372/11, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подносилац којима се указује да им је оспореним решењима повређено право из члана 60. став 4. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставне жалбе у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. У односу на истакнуту повреду начела из члана 21. став 1. и 2. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама овог члана не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а што у конкретном предмету није случај.
Полазећи од наведеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставне жалбе у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке
13. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве подносилаца, решавајући као у тачки 6. изреке.
14. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.