Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби Ј. З. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. З. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 6144/19 од 19. августа 2020. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 6144/19 од 19. августа 2020. године и решење Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1494/19 од 18. новембра 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Ј. З. и утврђује да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11.
4. Утврђује се право Ј. З. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Ј. З. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. З. из Београда, поднела је Уставном суду, 13. октобра 2020. године, преко пуномоћника Т. О, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 6144/19 од 19. августа 2020. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11.
Подноситељка у уставној жалби истиче да јој је оспореним решењем произвољно одбијен као неоснован приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка, имајући у виду да је у пракси Европског суда за људска права и Уставног суда сама чињеница да стечајни поступак, као у конкретном случају, траје девет и по година, при чему је стечајни дужник предузеће са државним капиталом, довољна да се утврди повреда права на суђење у разумном року, без упуштања у оцену испуњености било каквих додатних критеријума. У уставној жалби је, такође, наведено да подноситељка за све време трајања поступка, није успела да намири потраживања из радног односа.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и подноситељки утврди право на накнаду нематеријалне штете опредељене у износу од 1.800 евра у динарској противвредности и накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у стечајном поступку, као и право на накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 2336/11 од 7. априла 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником П. „К.“ ад у стечају, Београд, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подноситељка уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавила своје потраживања из радног односа, које јој је и утврђено.
Решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1494/19 од 18. новембра 2019. године, одбијен је као неоснован приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања оспореног стечајног поступка.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 6144/19 од 19. августа 2020. године одбијена је као неоснована жалба предлагача, те је наведено првостепено решење у целини потврђено.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подноситељке у делу у којем је уставна жалба изјављена против решења Привредног апелационог суда, Уставни суд констатује да је тврдњa подноситељке о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је њен приговор произвољно одбијен и да оспорено решење не садржи одговарајуће образложење, јер није узета у обзир релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке који се односе на оспорено решење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да Привредни апелациони суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да вишегодишње трајање поступка (у време подношења приговора осам година и два месеца) не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак у тренутку подношења приговора траје дуже од осам година, те да Привредни апелациони суд приликом његовог доношења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним другостепеним решењем меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подноситељке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки оспореним решењем Привредног апелационог суда повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, као и чињеницу да је оспорени стечајни поступак у међувремену окончан, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 2. изреке поништио и првостепено решење, иако оно није оспорено уставном жалбом.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се водио према друштвеном, односно државном предузећу, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао дуже од осам година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подноситељке из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подноситељке да јој је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11 повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 2336/11, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подноситељке којима се указује да јој је оспореним решењем повређено право на накнаду штете из члана 35. став 2. и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подноситељке, решавајући као у тачки 6. изреке.
13. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.