Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С. из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. С. и утврђује да је пресудом Основног суда у Врању Прр1. 58/17 од 28. фебруара 2019. године и пресудом Вишег суда у Врању Гж. 1574/19 од 6. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Основног суда у Врању Прр1. 58/17 од 28. фебруара 2019. године и пресуда Вишег суда у Врању Гж. 1574/19 од 6. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба Н. С. и утврђује да је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 142/09 (касније предмет јавног извршитеља Александра Николића) подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Н. С. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 142/09 од 28. јануара 2009. године, умањених за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С. из Врања поднела је Уставном суду, 2. јуна 2020. године, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Врању Прр1. 58/17 од 28. фебруара 2019. године и пресуде Вишег суда у Врању Гж. 1574/19 од 6. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење, права на правно средство и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, као и због повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава у извршном поступку Основног суда у Врању И. 142/09.
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, истиче да су јој повређена означена уставна права у предметном извршном поступку и да није наплатила потраживање из радног односа. Уз уставну жалбу је доставила решење Основног суда у Врању Р4 И. 178/16 од 24. априла 2016. године којим јој је усвојен приговор ради убрзавања поступка и утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И. 142/09. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, а истакла је захтев за накнаду материјалне штете у висини потраживања опредељеног пресудом Општинског суда у Врању П1. 491/08 од 18. децембра 2008. године и трошковима извршног поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је, 27. јануара 2009. године, на основу правноснажне пресуде Општинског суда у Врању П1. 491/08 од 18. децембра 2008. године, том суду поднела предлог за извршењe према извршном дужнику Х. „Ј.“ ад Врање, ради наплате потраживања из радног односа, који је усвојен решењем о извршењу И. 142/09 од 28. јануара 2009. године.
Решењем Основног суда у Врању Р4И. 178/16 од 27. априла 2016. године усвојен је приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања поступка и утврђено да јој је у предмету тог суда И. 142/09 повређено право на суђење у разумном року, те је наложено поступајућем судији да предузме све потребне радње које делотворно убрзавају поступак, обавезана је Република Србија да подноситељки исплати износ од 6.000,00 динара на име трошкова поступка, a одбачен је као недозвољен захтев подноситељке приговора за одређивање правичне накнаде штете.
Оспореном пресудом Основног суда у Врању Прр1. 58/17 од 28. фебруара 2019. године је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке, за накнаду имовинске штете која је изазвана повредом права на суђење у разумном року у предмету Општинског суда у Врању, сада Основног суда у Врању И. 142/09 за износ од 67.124,00 динара са законском затезном каматом почев од 1. септембра 2008. године до исплате, на име трошкова парничног поступка у износу од 25.360,00 динара са законском затезном каматом почев од 18. децембра 2008. године до исплате и на име трошкова извршног поступка у износу од 7.585,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности до исплате, а одбијен је и захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка.
Оспореном пресудом Вишег суда у Врању Гж. 1574/19 од 6. фебруара 2020. године је одбијена жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је закључком Основног суда у Врању И. 5477/10 од 17. августа 2016. године обустављено извршење одређено решењем И. 165/10 од 8. марта 2010. године и решењем И. 142/09 од 28. јануара 2009. године у делу у коме је одређено спровођење извршења пред судом и усвојен захтев извршног повериоца од 21. јуна 2016. године да поступак спровођења извршења настави јавни извршитељ Александар Николић из Врања. Како је тужиља поднеском од 12. априла 2016. године предложила да извршење спроведе јавни извршитељ Жикица Трајковић на целокупној имовини извршног дужуника, а након тога поднеском од 21. јуна 2016. године предложила да извршење спроведе јавни извршитељ Александар Николић, то је према налажењу другостепеног суда тужиља онемогућила суд да поступи по налогу из решења Р4 И. 178/16 од 27. априла 2016. године, те се нису стекли услови из члана 31. у вези са чланом 22. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док се одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Разматрајући најпре уставну жалбу у делу којим се оспорава наведена другостепена пресуда, Уставни суд, када је реч о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у вези са правноснажним одбијањем тужбеног захтева за накнаду имовинске штете, упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године, а који се примењују и у овом предмету.
У поменутој одлуци, Уставни суд је подсетио на праксу Европског суда за људска права, коју је и сам прихватио кроз своје одлуке, у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом и правом на накнаду материјалне штете. Такође, Уставни суд је констатовао да су, у међувремену, надлежни судови у својим одлукама заузели исто правно становиште у вези са питањем одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете, позивајући се управо на релевантну праксу Европског суда за људска права и Суда, као и на Закључак о одговорности Републике Србије за накнаду материјалне штете настале због неизвршења правноснажних судских одлука, који је усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године закључио да је сама чињеница да је судском одлуком утврђено да неко лице због неефикасног и неделотворног поступања надлежног суда није у могућности да у разумном року наплати своје потраживање из радног односа у извршном, односно стечајном поступку, према дужнику, који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, довољна да би се утврдила одговорност државе за накнаду имовинске штете. Другим речима, претпоставка за заснивање објективне одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете настале из потраживања из радног односа према дужнику који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, јесте претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном, односно стечајном поступку. У том контексту, Уставни суд је нагласио да код овог облика објективне одговорности Републике Србије за штету важи претпоставка узрочности, тако да оштећено лице не сноси терет доказивања постојања узрочно-последичне везе, већ се она претпоставља.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је пресудом Основног суда у Врању Прр1. 58/17 од 28. фебруара 2019. године и пресудом Вишег суда у Врању Гж. 1574/19 од 6. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде означеног права, применом одредбе члана 89. став 2. Закона, поништио оспорене пресуде, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о захтеву за накнаду имовинске штете.
7. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у означеном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврђено да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према извршном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 142/09, повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем Општинског суда у Врању И. 142/09 од 28. јануара 2009. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Такође, имајући у виду да је Уставни суд у великом броју предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ а.д. Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
9. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подноситељке којима се указује да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење, право на правно средство и право на рад члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. став 4. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.