Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Т. и Ж. Т, обоје из Старе Пазове, и Ж. Џ. из Сурчина, код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. Т, Ж. Т. и Ж. Џ. и утврђује да је у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Алексинцу у предмету И. 8804/12 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Г. Т, Ж. Т. и Ж. Џ. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев Г. Т, Ж. Т. и Ж. Џ. за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Т. и Ж. Т, обоје из Старе Пазове, и Ж. Џ. из Сурчина, код Београда, поднели су 23. октобра 2019. године, преко пуномоћника Д. В, адвоката из Старе Пазове, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Алексинцу Ипв И. 51/18 од 31. октобра 2018. године и Ипв И. 42/19 од 23. септембра 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Подносиоци уставне жалбе су истовремено истакли повреду права на суђење у разумном року у извршном поступку у коме су донета наведена другостепена решења.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је предметни извршни поступак, у коме су преузели својство извршних поверилаца након смрти њиховог правног претходника, трајао 14 година, па сматрају да је у конкретном случају повређено њихово право на суђење у разумном року. Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди подносиоцима право на накнаду нематеријалне штете и накнади трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Алексинцу И. 8804/12, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац М. Т. је 5. јануара 2006. године поднео Општинском суду у Алексинцу предлог за извршење против извршног дужника С. Д, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Баточини К. 131/03 од 26. септембра 2005. године, којом је дужник обавезан да исплати повериоцу трошкове кривичног поступка. Општински суд у Алексинцу је 2. фебруара 2006. године донео решење И. 11/06, којим је усвојио тај предлог и одредио извршење пописом, проценом и продајом свих покретних ствари извршног дужника које се налазе у његовој кући у селу Шетка, код Ражња.
Извршни поверилац је 17. новембра 2006. године поднео Општинском суду у Алексинцу предлог за извршење против истог извршног дужника, на основу правноснажне и извршне пресуде због пропуштања Општинског суда у Старој Пазови П. 7/06 од 2. јуна 2006. године, којом је дужник обавезан да накнади повериоцу нематеријалну штету. Општински суд у Алексинцу је 20. новембра 2006. године донео решење И. 150/06, којим је одредио извршење.
Решењем Општинског суда у Старој Пазови П. 7/06 од 3. маја 2007. године је дозвољено враћање у пређашње стање по предлогу овде извршног дужника, па је укинута пресуда због пропуштања истог суда П. 7/06 од 2. јуна 2006. године
У записницима о попису и процени од 7. јуна, 15. септембра 2006, 18. фебруара, 28. јула 2008. и 10. марта 2009. године је констатовано да судски извршитељ није извршио попис покретних ствари, имајући у виду да извршни дужник живи и ради у Швајцарској.
Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је почетком 2010. године, након формирања нове мреже судова, преузео првостепену надлежност за поступање у извршном поступку.
Извршни поверилац је 27. децембра 2010. године поднео нови предлог за извршење против извршног дужника, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Старој Пазови П. 665/07 од 23. фебруара 2009. године (која је донета након укидања пресуде због пропуштања Општинског суда у Старој Пазови П. 7/06 од 2. јуна 2006. године), тражећи да се извршење спроведе на наведеним предметима извршења. Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је решењем И. 475/10 од 18. марта 2011. године усвојио тај предлог и одредио извршење.
У записнику о попису и процени од 28. новембра 2011. године је констатовано да је кућа извршног дужника закључана и да су пуштени пси у дворишту, као и да се извршни дужник по изјави мештана налази у Швајцарској.
Извршни поверилац је поднеском од 16. децембра 2011. године предложио првостепеном суду да се споје поступци у предметима И. 11/06 и И. 475/10, узимајући у обзир да се ради о истим странкама.
Извршни поверилац је поднеском од 19. децембра 2011. године тражио од суда да наложи извршном дужнику да достави оверену изјаву о имовини коју поседује ради даљег спровођења извршења.
Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је решењем И. 475/10 од 11. јануара 2012. године наложио извршном дужнику да приступи у суд дана 9. фебруара 2012. године ради давања изјаве о имовини на записник пред судијом.
У записнику од 9. фебруара 2012. године је констатовано да је извршни дужник приступио у првостепени суд, те да је изјавио да не поседује непокретну и покретну имовину и да једине приходе остварује као сувласник у предузећу „D.“.
Извршни поверилац је поднеском од 5. марта 2012. године обавестио првостепени суд да је извршни дужник власник непокретности уписане у Листу непокретности бр. 571, КО Шетка, к.п. бр. …, па је предложио да суд изрекне извршном дужнику новчану казну, у смислу одредаба члана 51. Закона о извршењу и обезбеђењу и да донесе решење којим ће одредити да се извршење спроведе продајом наведене непокретности. Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је истог дана донео решење И. 475/10, којим је усвојио тај предлог.
Првостепени суд је решењем И. 475/10 од 26. септембра 2012. године прекинуо предметни извршни поступак услед смрти извршног повериоца.
Г. Т, Ж. Т. и Ж. Џ, овде подносиоци уставне жалбе, су поднеском од 24. октобра 2012. године обавестили првостепени суд да су они правни следбеници сада пок. М. Т, па су тражили да им се призна статус извршних поверилаца и да се настави са извршењем у овој правној ствари.
Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је решењем И. 8804/12 од 8. новембра 2012. године одредио да се настави предметни извршни поступак.
Поступајући по налогу првостепеног суда, Републички геодетски завод – Служба за катастар непокретности Ражањ је дописом од 30. новембра 2012. године обавестио суд да се извршни дужник од 1982. године води у јавним књигама као власник на новом предмету извршења на основу уговора о поклону.
Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је 8. априла 2013. године донео закључак И. 8804/12, којим је заказао прву продају непокретности извршног дужника јавним надметањем за 22. мај 2013. године.
У записнику од 22. маја 2013. године је констатовано да је извршни дужник поднео захтев за отклањање неправилности, истичући да је стручно лице које је вршило процену вредности непокретности која је предмет извршења заправо проценио к.п. …, КО Шетка, која није у својини извршног дужника, па да се на к.п. бр. … налази само неколико стабала воћа и да је на већем делу сазидана гаража која не припада извршном дужнику.
Основни суд у Нишу – Судска јединица у Ражњу је закључцима од 9. јуна 2013. године наложио стручним лицима Љ.В. и Т.М. да изврше идентификацију парцела на лицу места, па да утврде на терену да ли се на парцели извршног дужника налазе засади воћа или други грађевински објект и потом утврде вредност непокретности која је предмет продаје. Првостепени суд им је оставио рок од 15 дана да доставе тражене податке.
Основни суд у Алексинцу је почетком 2014. године, након почетка примене Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва из 2013. године, преузео првостепену надлежност за поступање у овој извршној ствари. Именована стручна лица су доставили наведене податке првостепеном суду 15. априла 2014. године.
Основни суд у Алексинцу је закључком И. 8804/12 од 27. јануара 2015. године именовао С.Ђ. као стручно лице, наложивши му да утврди вредност објекта који се налази на к.п. бр. …, КО Шетка.
С.Ђ. је поднеском од 6. новембра 2017. године обавестио првостепени суд да се као власник објекта на парцели извршног дужника води Н. Д.
Извршни повериоци су поднеском од 19. јануара 2018. године тражили да суд допуни решење о извршењу тако што ће одредити да се извршење спроведе и продајом путничког возила извршног дужника марке Golf, као и да се настави са поступком продаје непокретности извршног дужника.
У записнику о попису и процени од 23. марта 2018. године је констатовано да је судски извршитељ затекао закључану кућу и да извршни дужник по изјави комшија живи и ради у Швајцарској.
Основни суд у Алексинцу је закључком И. 8804/12 од 7. јула 2018. године наложио извршним повериоцима да обезбеде услове за попис покретних ствари извршног дужника који је заказан за 27. јул 2018. године, под претњом обуставе извршног поступка.
Извршни повериоци су поднеском од 20. јула 2018. године тражили да првостепени суд настави са спровођењем извршења на непокретности извршног дужника, па да се наложи Министарству унутрашњих послова – Полицијска управа у Нишу да одузме извршном дужнику наведено путничко возило.
Oсновни суд у Алексинцу је 10. августа 2018. године донео решење И. 8804/12, којим је обуставио поступак извршења продајом непокретности извршног дужника и ставио ван снаге решење о извршењу Основног суда у Нишу – Судска јединица у Алексинцу И. 475/10 од 5. марта 2010. године, истичући да је на предметној парцели изграђен објекат који је уписан као власништво трећег лица, а да парцела извршног дужника служи за употребу објекта и иста не може бити у самосталном правном промету, па ни предмет извршења. Првостепени суд је истовремено оценио да је неоснован захтев извршних поверилаца за досуђење непокретности извршног дужника, с обзиром да се исти може поднети тек након неуспеле друге јавне продаје, а која у конкретном случају није заказана, нити одржана.
Одлучујући о приговору извршних поверилаца, веће Основног суда у Алексинцу је донело оспорено решење Ипв (И). 51/18 од 31. октобра 2018. године којим је одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење, прихватајући правно становиште судије појединца. Пуномоћник извршних поверилаца је 15. новембра 2018. године примио оспорено другостепено решење.
Основни суд у Алексинцу је 22. јула 2019. године донео решење И. 8804/12, којим је обуставио извршни поступак одређен решењима Општинског суда у Алексинцу И. 11/06 од 2. фебруара 2006. године и Основног суда у Нишу – Судска јединица у Ражњу И. 475/10 од 18. марта 2011. године, те је укинуо спроведене извршне радње. У образложењу првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су извршни повериоци тражили од суда да наложи полицији одузимање предмета извршења и то путничког возила, те је суд дао налог судском извршитељу да изврши попис ствари – путничког возила, јер се налог за одузимање ствари може дати тек након извршеног пописа; да је судски извршитељ приликом покушаја пописа од 23. марта 2018. године констатовао да је домаћинство закључано и да извршни дужник живи и ради у Швајцарској; да је закључком од 7. јула 2018. године поново одређена извршна радња пописом ствари извршног дужника и заказан попис за 27. јул 2018. године, па је наложено извршним повериоцима да обезбеде услове за попис у одсуству извршног дужника; да су извршни повериоци поднеском од 20. јула 2018. године тражили да се настави извршење на непокретности извршног дужника и да му се одузме путничко возило; да ауто није пописан, па самим тим не постоји правни основ за одузимање истог; да су извршни повериоци тражили да им се досуди непокретност извршног дужника и да је такав захтев одбијен правноснажним решењем И. 8804/12 од 10. августа 2018. године; да извршни повериоци нису даље предлагали наставак извршења на другим предметима и средствима извршења, због чега је суд одлучио као у изреци.
Одлучујући о приговору извршних поверилаца, веће Основног суда у Алексинцу је донело оспорено решење Ипв (И). 42/19 од 23. септембра 2019. године којим је одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење, прихватајући правно становиште судије појединца да су испуњени процесни услови за обуставу извршног поступка.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1.); да ће судски извршитељ, непосредно пре него што приступи попису, предати извршном дужнику решење о извршењу и позвати га да плати износ за који је одређено извршење, заједно са каматом и трошковима, па да ће се решење о извршењу, ако извршном дужнику није могло да се преда приликом пописа, доставити накнадно, по општим правилима о достављању, да ће се о времену и месту пописа обавестити извршни поверилац, ако је то тражио и да одсуство странака не спречава да се приступи попису, као и да ће се о извршеном попису обавестити странка која није присуствовала попису (члан 72.); да ће суд, ако приликом пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, о томе обавестити извршног повериоца који није присуствовао попису, па да извршни поверилац може у року од три месеца од дана пријема обавештења о безуспешном покушају пописа, односно од дана безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити да се поново спроведе попис и да ће суд, ако извршни поверилац у том року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, обуставити извршење (члан 79. ст. 1, 3. и 4.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13-УС, 55/14 и 139/14), који се од 17. септембра 2011. године примењивао на предметни извршни поступак, било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да ће суд донети решење којим ће наложити извршном дужнику да приступи у суд ради давања изјаве о имовини на записник пред судијом или да у року који не може бити дужи од пет радних дана достави суду изјаву о имовини у потребном броју примерака, па да ће суд, ако извршни дужник не поступи по налогу суда из става 1. овог члана, односно ако не да потпуну изјаву о имовини, донети решење о новчаном кажњавању и поступити на начин прописан чланом 51. овог закона и да ће суд, уз решење из става 1. овог члана, извршном дужнику доставити примерак захтева за добијање изјаве о имовини, обавештење шта изјава о имовини треба да садржи, упозорење да му у случају непоступања по налогу може бити изречена новчана казна и поуку о последицама саопштавања непотпуних или нетачних података у изјави (члан 55. ст. 1, 3. и 4.); да ће суд примерак или копију изјаве о имовини, доставити извршном повериоцу, па да извршни поверилац може, у року од пет радних дана од дана пријема изјаве о имовини, односно записника са изјавом, захтевати допуну изјаве, односно нову изјаву ако изјава не садржи довољно података из којих се имовина наведена у њој може идентификовати или ако јавном, односно у складу са законом овереном исправом докаже да је дужник у изјави саопштио непотпуне или нетачне податке и уз то учини вероватним да се из имовине извршног дужника која је до тада позната не може у потпуности намирити његово потраживање и да ће у случају из става 2. овог члана, суд новим решењем наложити извршном дужнику да достави суду допуну изјаве, односно нову изјаву о имовини и даље поступити у складу са одредбама члана 55. овог закона (члан 57. ст. 1, 2. и 3.); да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона (члан 358. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај извршни поступак покренут 5. јануара 2006. године, подношењем предлога за извршење Општинском суду у Алексинцу и да је принудно извршење окончано 23. септембра 2019. године, доношењем оспореног решења Основног суда у Алексинцу Ипв (И). 42/19, којим је правноснажно обустављен поступак.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду да су подносиоци уставне жалбе ступили у овај извршни поступак као извршни повериоци 24. октобра 2012. године, као наследници сада пок. М. Т. С обзиром на чињеницу да су подносиоци уставне жалбе ступили у поступак извршења у време када је исти трајао шест година и шест месеци, Уставни суд је стао на становиште да се у конкретном случају разумна дужина трајања поступка има ценити од момента подношења предлога за извршење Општинском суду у Алексинцу.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је предметни извршни поступак трајао 13 година и осам месеци, што, само по себи, указује на чињеницу да извршење није спроведено у оквиру разумног рока. С обзиром на наведено, а имајући у виду природу извршног поступка у коме повериоци на принудан начин остварују потраживања утврђена судским одлукама, Уставни суд налази да, и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету (а којих је неспорно било, имајући у виду да се у току поступка поставило питање могућности спровођења извршења на непокретности извршног дужника на којој је изграђен објекат у власништву трећег лица), понашања подносилаца као странки у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоце, енормно дуго трајање овог извршног поступка не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину. Чињенице да су поступајући судови у овој правној ствари непуних шест година без успеха покушавали да изврше попис и процену покретних ствари извршног дужника (пуко констатујући у записницима да је стан дужника закључан а да при том нису предузели друге законом предвиђене радње у циљу спровођења извршења), да суд никад није формално донео решење о спајању поступка и да у поступку за добијање изјаве о имовини извршног дужника није тражио да му дужник достави допуну, односно нову изјаву, па да је стручним лицима Љ.В, Т.М. и С.Ђ, ангажованим за потребе процене вредности непокретности извршног дужника, требало непуна једна, односно две године и десет месеци за достављање тражених података, по оцени Уставног суда, несумњиво потврђују да се поступање надлежних судова у овом предмету не може сматрати ефикасним, у смислу одредаба члана 5. став 1, члана 72. и члана 79. Закона о извршном поступку из 2004. године и члана 6. став 1, члана 55. и члана 57. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. Из изнетих разлога, Уставни суд је закључио да је, у конкретном случају, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући благовременост уставне жалбе у делу којим се оспорава решење Основног суда у Алексинцу Ипв И. 51/18 од 31. октобра 2018. године, Уставни суд је пошао од чињенице да су доношењем оспореног другостепеног решења, у конкретном случају, исцрпљена сва правна средства која су подносиоцима уставне жалбе стајала на располагању у предметном извршном поступку, јер Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није предвиђао могућност изјављивања ревизије против правноснажног решења. Стога се у таквој правној ситуацији благовременост уставне жалбе има ценити у односу на дан достављања оспореног решења које је донело другостепено веће извршног суда. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је пуномоћник подносилаца уставне жалбе примио оспорено другостепено решење 15. новембра 2018. године, а да је уставну жалбу поднео тек 23. октобра 2019. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неблаговремена у делу којим се оспорава решење Основног суда у Алексинцу Ипв И. 51/18 од 31. октобра 2018. године, јер је поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се оспорава решење Основног суда у Алексинцу Ипв И. 42/19 од 23. септембра 2019. године, Уставни суд је закључио да се наводи подносилаца уставне жалбе о погрешној примени меродавног права и повреди правила поступка, а који у суштини представљају понављање њихових навода из приговора о којима се веће надлежно суда детаљно изјаснило, не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење. Подносиоци уставне жалбе практично траже да Уставни суд као инстанциони суд оцени законитост оспореног другостепеног решења, а што не спада у његово овлашћење у поступку по уставној жалби. У том смислу, Уставни суд указује да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака судова, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно, а што у овом предмету није случај.
Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је одбацио уставну жалбу и у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде уставног права, Уставни суд је ценио све околности које су од утицаја у овој уставноправној ствари. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је пре свега узео у обзир моменат ступања подносилаца уставне жалбе у извршни поступак, те је имао у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Поред тога, Уставни суд је узео у обзир и новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије (представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15, од 5. априла 2016. године), као и више пресуда донетих након тога, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели.
9. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.