Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. В. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба В. В. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за ванредне ситуације у предмету број 448/17 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. В. из Београда поднео је Уставном суду, 3. новембра 2021. године, преко пуномоћника З. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5800/18 од 3. септембра 2021. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србија, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за ванредне ситуације у предмету број 448/17.
Повреда права на рад се образлаже тиме што је подносилац уставне жалбе трајно премештен на радно место које не одговара његовим стручним знањима и способностима и на коме остварује мању плату него на претходном радном месту. Подносилац сматра и да му је повређено право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, због спорости и неефикасности органа управе, што је имало за последицу обустављање поступка трајног премештаја услед доношења новог Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места.
Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду и наложи отклањање свих штетних последица. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за ванредне ситуације број 448/17 и Управног суда У. 2725/15 и У. 5800/18, као и из целокупне приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Министарства унутрашњих послова – Сектор за ванредне ситуације (у даљем тексту: првостепени орган) број 112-8475/2014 од 1. децембра 2014. године подносилац уставне жалбе је, даном коначности тог решења, трајно премештен на радно место шеф Одсека за координацију рада штабова и оперативне послове (ОСЛ) у Одељењу за координацију управљања ризиком од елементарних непогода, Управе за управљање ризиком, Сектора за ванредне ситуације утврђено у ближе означеном Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места.
Решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 112-01-1567/2014-01 од 9. јануара 2015. године одбијена је као неоснована жалбе подносиоца изјављена 31. децембра 2014. године против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда У. 2725/15 од 9. јуна 2017. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање. Управни суд је нашао да првостепени орган није образложио у чему се састоји потреба службе да подносилац буде трајно премештен са једног на друго радно место, односно на који начин ће трајни премештај подносиоца са радног места начелник Одељења за сузбијање сексуалних и крвних деликата у Управи криминалистичке полиције, допринети побољшању процеса рада на наведеном радном месту у Сектору за ванредне ситуације, са којим радним местом, према наводима тужбе, током целе каријере није имао никаквих додирних тачака и за које следује знатно мања плата. Тиме је, по оцени тог суда, првостепено решење захваћено повредом правила поступка из члана 199. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, коју повреду није отклонио тужени орган, чиме је и сам повредио закон на штету подносиоца.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео решење број 112-01-293/2017-01 од 10. августа 2017. године, којим је поништио првостепено решење од 1. децембра 2014. године и предмет вратио на поновни поступак.
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 448/17 од 11. децембра 2017. године, којим је, на основу одредаба члана 101. ст. 1. и 3. важећег Закона о општем управном поступку, обустављен поступак трајног премештаја подносиоца уставне жалбе по првостепеном решењу од 1. децембра 2014. године, из разлога што је донет нови Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места из 2016. године, којим је престао да важи Правилник из 2012. године, са каснијим изменама и допунама, на основу кога је био извршен трајни премештај подносиоца, те у конкретном случају није могуће извршити распоређивање подносиоца у складу са Правилником који није важећи.
Другостепеним решењем број 120-01-127/2018-01 од 14. фебруара 2018. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда У. 5800/18 од 3. септембра 2021. године је одбијена тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и следеће законске одредбе:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 - аутентично тумачење и 2/23 - одлука УС), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да се поступак обуставља ако орган нађе да нема услова да се даље води, а закон не налаже да се поступак настави (члан 101. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) између осталог, је прописано да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд је констатовао да је поступак трајног премештаја подносиоца уставне жалбе покренут по службеној дужности, те је период меродаван за оцену трајао од 31. децембра 2014. године, када је подносилац изјавио жалбу против првостепеног решења од 1. децембра 2014. године, до 3. септембра 2021. године, када је донета оспорена пресуде Управног суда У. 5800/18, што износи шест година и девет месеци.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у оспореном поступку се нису постављала сложена чињенична и правна питања. Што се тиче значаја предмета поступка, Уставни суд је нашао да је, до доношења првостепеног решења од 11. децембра 2017. године, којим је поступак обустављен, спорно било постојање разлога који оправдавају трајни премештај подносиоца уставне жалбе на друго радно место, те је предмет до тада имао посебан значај за подносиоца у професионалном и материјалном смислу. Након тога, када је решење о трајном премештају већ било поништено, оцењивано је само да ли су испуњени услови за даље вођење поступка, што је било од мањег значаја за подносиоца, који је и поред тога имао легитимни интерес да се поступак правноснажно оконча у разумном року. Подносилац уставне жалбе није допринео трајању поступка.
Уставни суд је констатовао да су у оспореном поступку донета два првостепена и три другостепена решења, као и две пресуде Управног суда. При томе је највећи део поступка вођен пред Управним судом по тужбама подносиоца против коначних решења. Први управни спор је трајао две године и три месеца, а други управни спор три године и пет месеци. Овај суд је нашао да је споро поступање Управног суда у другом управном спору, које се у конкретном случају не може оправдати, довело до тога да трајање поступка као целине изађе изван оквира разумног рока.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у том делу, одлучујући као у првом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подносиоца.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорена пресуда Управног суда У. 5800/18 од 3. септембра 2021. године, Суд је пошао од тога да је, сагласно одредби члана 170. Устава, у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставни суд констатује да се оспорена пресуда не може довести у уставноправну везу са истакнутом повредом права на рад из члана 60. Устава. Наиме, доношењем оспорене пресуде Управног суда правноснажно је окончан поступак трајног премештаја подносиоца уставне жалбе, тако што је исти обустављен, након што је поништено решење о трајном премештају подносиоца од 1. децембра 2014. године. Дакле, решење које је било на штету подносиоца уставне жалбе је уклоњено из правног поретка, те, после обустављања поступка, више није могуће донети решење исте садржине. Тиме су се стекли услови да се пониште и правне последице које је то решење произвело, што није било предмет конкретног поступка.
Полазећи од наведеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.