Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. В. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. В. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 169/21 од 23. августа 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 169/21 од 23. августа 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Иив. 220/16, а затим пред јавним извршитељем Наташом Михајловић из Врања у предмету Иив. 20/17.
3. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. В. из Крагујевца изјавио је Уставном суду, 27. септембра 2021. године, преко пуномоћника С. П, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 169/21 од 23. августа 2021. године, због повреде права из чл. 32. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем одбачен његов приговор ради убрзавања наведеног извршног поступка, те да је неприхватљива оцена суда да поступак више није у надлежности суда, јер је предмет прослеђен јавном извршитељу, који је у конкретном случају надлежан за даље спровођење извршења. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење и утврди му право на накнаду нематеријалне штете због повреде означених права, право на накнаду материјалне штете на име састава три приговора ради убрзавања поступка, као и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе поднео је 9. августа 2021. године приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању Иив. 220/16, у коме има својство извршног повериоца.
Основни суд у Врању је 23. августа 2021. године донео решење Р4 И. 169/21, којим је одбацио овај приговор. У образложењу оспореног решења је наведено да су списи предмета уступљени јавном извршитељу који спроводи поступак извршења, да суд није овлашћен да врши надзор над радом јавног извршитеља, те је приговор ради убрзавања недозвољен.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 128. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15 и 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење и 54/19) прописано је да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе којима се оспорава наведено решење са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, пре свега, констатује да је оспореним решењем одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању Иив. 220/16. Образложење оспореног акта се практично заснива на оцени према којој суд, у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року, не може да поступа по предметном приговору, јер поступак спровођења извршења води јавни извршитељ.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је одредбом члана 128. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Из садржине документације приложене уз уставну жалбу произлази да је предметни извршни поступак најпре вођен пред Основним судом у Врању, те да је затим настављен пред јавним извршитељем. Уставни суд и у овом предмету указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је Основни суд у Врању извео уставноправно неприхватљив закључак да је приговор ради убрзавања поступка недозвољен, јер се поступак води пред јавним извршитељем. Стога је Суд оценио да је оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд сматра да се штетне последице настале повредом права на правично суђење могу отклонити једино поништајем оспореног решења Основног суда у Врању Р4И. 169/21 од 23. августа 2021. године како би тај суд донео нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Иив. 220/16, а затим пред јавним извршитељем Наташом Михајловић из Врања у предмету Иив. 20/17, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуту повреду права из члана 36. Устава.
7. Одлучујући о истакнутом захтеву за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правично суђење довољно правично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице утврђене повреде права отклонити поништајем оспореног акта. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одбио овај захтев као неоснован, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова за састав приговора ради убрзавања поступка, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као тачки 5. изреке.
9. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.