Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је,
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује да је решењем Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лесковцу Р4И. 31/23 од 13. фебруара 2023. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
4. Одбацује се уставна жалба Д. П. изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Лесковцу у предмету Ии. 2025/15, а сада се води пред јавним извршитељем Маријом Јовић из Лесковца у предмету Ии. 816/15.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П. из Лесковца поднео је Уставном суду, 27. марта 2023. године, преко пуномоћника Б. М, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против решења Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Лесковцу у предмету Ии. 2025/15, а сада се води пред јавним извршитељем Маријом Јовић из Лесковца у предмету Ии. 816/15. Подносилац се истовремено позвао и на повреду члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, чију евентуалну повреду или ускраћивање Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе чл. 32. и 58. Устава којима су зајемчена иста права.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац поднео суду приговор ради убрзавања извршног поступка, али да је суд правноснажно одбио приговор са образложењем да је поступак пред судом окончан и настављен пред јавним извршитељем, те да спровођењe извршења пред јавним извршитељем није у судској надлежаности.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права. У уставној жалби је постављен захтев за утврђење повреде права на имовину, а у вези са тим је истакнут захтев за накнаду материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Виши суд у Лесковцу је оспореним Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године одбио жалбу подносиоца и потврдио првостепено решење, а којим је одбијен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који се водио пред Основним судом у Лесковцу у предмету Ии. 2025/15, а сада се води пред јавним извршитељем Маријом Јовић из Лесковца у предмету Ии. 816/15, са образложењем да је поступак пред судом окончан и настављен пред јавним извршитељем, те да спровођењe извршења од стране јавног извршитеља није у судској надлежаности, па председник суда нема овлашћења да јавном извршитељу наложи предузимање процесних радњи ради убрзавања извршног поступка. Извршни поступак се водио против извршног дужника - ДЗ Л.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак (члан 8. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
У вези са правним становиштем које је заузето у оспореном решењу Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године да је поступак пред судом окончан и настављен пред јавним извршитељем, те председник суда нема овлашћења да јавном извршитељу наложи предузимање процесних радњи ради убрзавања извршног поступка, Уставни суд указује да је одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС, 55/14, 139/14 и 106/15), који се примењивао у конкретном случају, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Уставни суд још једном указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети о томе Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је правно становиште које је заузето у наведеном акту да је приговор ради убрзавања предметног извршног поступка неоснован, јер Закон о заштити права на суђење у разумном року штити право на суђење у разумном року у поступку пред судом, уставноправно неприхватљиво.
6. Полазећи од изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је решењем Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем решења Вишег суда у Лесковцу Ржг. 39/23 од 6. марта 2023. године и одређењем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лесковцу Р4И. 31/23 од 13. фебруара 2023. године, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица, то није посебно разматрао истакнуту повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
8. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд утврди право на накнаду материјалне штете, Уставни суд најпре указује да извршни дужник ДЗ Л. не спада у исту правну категорију као извршни дужници - предузећа са већинским државним или друштвеним капиталом. Уставни суд налази да спровођење извршења или вођења стечаја над предузећем са већинским државним или друштвеним капиталом потпада под посебни правним режим (види пресуду у предмету Бошкоћевић против Србије, број представке 37364/10, ст. 58. и 59).
Уставни суд затим подсећа да је утврђена повреда права на суђење у разумном року предуслов за истицање повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете, при чему лице коме је утврђена повреда права на суђење у разумном року, сагласно одредби члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, има право да поднесу тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске, дакле материјалне, штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када стекне право на правично задовољење, чиме се суштински, у поступку пред редовним судом, остварује и заштита права на имовину, због чега је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби у делу у којем је истакнута повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд констатује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу наведени Закон о заштити права на суђење у разумном року, којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.