Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П. изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Крагујевцу Кв. 58/22 од 18. априла 2022. године, као и решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године и одређује се да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе – адвоката С. М. изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П. из Крагујевца поднео је Уставном суду, 28. јуна 2020. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац образлаже повреду означених уставних права тиме што је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореном решењу погрешно утврдио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе неблаговремена, при том занемарујући Уредбу о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорено другостепено решење и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године. Такође, подносилац је тражио и трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Кв. 2/20 Вишег суда у Крагујевцу, између осталог, утврдио:
- да је Више јавно тужилаштво у Крагујевцу упутило акт Ктр. И. 144/19 од 25. децембра 2019. године Вишем суду у Крагујевцу, а којим захтева изрицање јединствене казне затвора осуђеном, овде подносиоцу уставне жалбе, осуђеног пресудама Вишег суда у Крагујевцу Спк. 33/17 од 28. новембра 2017. године и пресудама Основног суда у Крагујевцу К. 53/19 од 1. априла 2019. године, К. 777/18 од 18. фебруара 2019. године и К. 118/18 од 25. фебруара 2019. године;
- да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године усвојен захтев Вишег јавног тужилаштва у Крагујевцу, те су преиначене само у погледу одлуке о казни правноснажне пресуде Вишег суда у Крагујевцу Спк. 33/17 од 28. новембра 2017. године и пресуде Основног суда у Крагујевцу К. 53/19 од 1. априла 2019. године, К. 777/18 од 18. фебруара 2019. године и К. 118/18 од 25. фебруара 2019. године, тако што је подносиоцу изречена јединствена казна затвора у трајању од пет година и пет месеци.
У пресуди је дата правна поука у којој је наведено да је против те првостепене пресуде дозвољена жалба Апелационом суду у Крагујевцу у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка исте, а преко Вишег суда;
- да је подносилац уставне жалбе 6. марта 2020. године примио пресуду Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године, док је бранилац – адвокат С. М. 10. марта 2020. године примио наведену пресуду;
- да је бранилац подносиоца 26. марта 2020. године, преко поште – препоручено, изјавио жалбу против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године одбачена као неблаговремена жалба браниоца осуђеног – адвоката С. М. изјављена против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „бранилац осуђеног првостепену пресуду уз поуку о правном леку примио дана 10. марта 2020. године, а осуђени дана 6. марта 2020. године, што произлази из доставница које се налазе у списима предмета, док је жалбу против наведене пресуде бранилац осуђеног изјавио дана 26. марта 2020. године, преко поште Вишем суду у Крагујевцу, што се утврђује из пријемног штамбиља. Жалба против првостепене пресуде је могла да се изјави у року од 15 дана од пријема исте, сходно одредби члана 432. став 1. ЗКП, како је то наведено у поуци о правном леку. Имајући у виду напред изнето, овај суд налази да је браниоцу осуђеног рок за изјављивање жалбе против првостепене пресуде истекао дана 25. марта 2020. године, па како је жалба изјављена дана 26. марта 2020. године, то је иста неблаговремена, јер је поднета по истеку рока за жалбу“;
- да је решењем Вишег суда у Крагујевцу Кв. 20/21 од 8. фебруара 2021. године одбачен као недозвољен захтев Основног јавног тужилаштва у Крагујевцу Ктр. И. 91/20 од 25. децембра 2020. године за преиначење у погледу одлуке о казни правноснажних пресуда према подносиоцу уставне жалбе;
- да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кв. 58/22 од 18. априла 2022. године усвојен захтев Вишег јавног тужиоца из Крагујевца, те су према осуђеном преиначене правноснажне пресуде у погледу одлуке о казни: пресуда Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године и пресуде Основног суда у Крагујевцу К. 399/19 од 3. августа 2020. године, К. 74/18 од 5. децембра 2019. године и К. 959/19 од 25. фебруара 2020. године.
4. Одредбом Устава на чију се повреду позива подносилац, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту ЗКП), између осталог, је прописано: да ће се жалба одбацити решењем као неблаговремена ако се утврди да је поднета после законског рока (члан 456. став 1.); да се у поступцима за преиначење правноснажне пресуде примењују одредбе чл. 545. до 561. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика (члан 544.); да се поступак за изрицање јединствене казне покреће на захтев јавног тужиоца или осуђеног и његовог браниоца ако је против истог осуђеног у две или више пресуда изречено више казни, а нису примењене одредбе о одмеравању јединствене казне за дела у стицају, ако је приликом изрицања јединствене казне, применом одредаба о стицају, узета као утврђена и казна која је већ обухваћена у казни изреченој по одредбама о стицају у некој ранијој пресуди, и ако се правноснажна пресуда којом је за више кривичних дела изречена јединствена казна не би могла у једном делу извршити због амнестије или помиловања (члан 552.); да о захтеву за изрицање јединствене казне одлучује суд који је у првом степену судио у ствари у којој је изречена најстрожа врста казне, а код истоврсних казни – који је изрекао највећу казну, а ако су казне једнаке – који је последњи изрекао казну (члан 552. тачка 1.) (члан 553. став 1. тачка 1)).
Чланом 1. Одлуке о проглашењу ванредног стања („Службени гласник РС“, број 29/20) проглашено је ванредно стање на територији Републике Србије.
Чланом 1. Одлуке о потврђивању Одлуке о проглашењу ванредног стања („Службени гласник РС“, број 62/20) потврђена је Одлука о проглашењу ванредног стања.
Чланом 1. Одлуке о укидању ванредног стања („Службени гласник РС“, број 65/20) укинуто ја ванредно стање на територији Републике Србије, проглашено 15. марта 2020. године.
Уредбом о роковима у судским поступцима за време ванредног стања („Службени гласник РС“, број 38/20) било је прописано да: рокови за подношење тужбе у парничном поступку, приватне тужбе у кривичном поступку, предлога за покретање ванпарничног поступка или поступка извршења и обезбеђења, подношење тужбе у управном спору и подношење уставне жалбе, престају тећи за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године (члан 1.) да рокови за изјављивање правних лекова, правних средстава или за предузимање других процесних радњи у поступцима из члана 1. ове уредбе, престају тећи за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године, као и да у кривичном поступку, прекршајном поступку и поступку за привредне преступе, рокови за изјављивање жалби на одлуке којима се поступак окончава, као и за изјављивање ванредних правних лекова, престају тећи за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године (члан 2.); да ова уредба ступа на снагу даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије” (члан 3.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што је „Апелациони суд у оспореном решењу, пропустио да примени Уредбу о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године, те је извео погрешан закључак да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе неблаговремена. Наиме, подносилац је пресуду Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године примио 6. марта 2020. године, док је бранилац примио наведену пресуду 10. марта 2020. године. Жалба је изјављена препоручено преко поште 26. марта 2020. године. Ванредно стање је трајало од 15. марта до 6. маја 2020. године, за које време рокови за подношење жалбе нису текли“.
Уставни суд указује да је чланом 1. Уредбе о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године, било прописано да за време ванредног стања престају тећи „рокови за подношење тужбе у парничном поступку, приватне тужбе у кривичном поступку, предлога за покретање ванпарничног поступка или поступка извршења и обезбеђења, подношења тужбе у управном спору и подношења уставне жалбе“, док је у члану 2. прописано да „рокови за изјављивање правних лекова, правних средстава или за предузимање других процесних радњи у поступцима из члана 1. ове Уредбе, престају тећи за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године“. Ставом 2. овог члана је било прописано да „у кривичном поступку, прекршајном поступку и поступку за привредне преступе, рокови за изјављивање жалби на одлуке којима се поступак окончава, као и за изјављивање ванредних правних лекова престају тећи за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године“.
Такође, Уставни суд констатује да су главом XXIII ЗКП регулисани поступци за преиначење правноснажне пресуде. Поступак за преиначење правноснажне пресуде обухвата поступак за опозивање условне осуде и поступке за преиначење одлуке о казни. У оквиру последње групе поступака издвајају се две врсте поступка и то – поступак за изрицање јединствене казне и поступак за ублажавање казне.
Оспорено решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године је донето у поступку за изрицање јединствене казне. Уставни суд сматра да је спорно правно питање у конкретном случају то да ли се поступак за изрицање јединствене казне може сматрати „кривичним поступком“ у смислу Уредбе о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године. Уставни суд је оценио да је напред наведена уредба донета за време ванредног стања, а које се проглашава када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, према члану 200. став 1. Устава. Ванредно стање проглашава Народна скупштина. Чланом 2. став 2. Уредбе регулисани су рокови за изјављивање правних средстава и ванредних правних средстава у, између осталог, кривичном поступку и то тако што рокови за изјављивање неће тећи за сво време ванредног стања. Уставни суд је телеолошким тумачењем утврдио да је циљ Уредбе заштита живота грађана од потенцијалне заразе вирусом САРС-КоВ-2, а до које би евентуално дошло уколико би се омогућило више контаката грађана. За време ванредног стања, држава је настојала да се смање контакти грађана, како би се заштитили од потенцијалне заразе вирусом у почетној фази епидемије у којој је било доста непознаница везаних за природу самог вируса. Наведене чињенице су општепознате чињенице. Имајући у виду наведено, као и циљ саме Уредбе о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године, Уставни суд је оценио да се под коришћени термин Уредбе „кривични поступак“ могу подвести и други поступци прописани ЗКП, као што је и поступак за изрицање јединствене казне.
Имајући у виду напред изнети став, Уставни суд је утврдио да је приликом оцене благовремености жалбе браниоца подносиоца – адвоката Срђана Милекића, другостепени суд морао узети у обзир Уредбу о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године. Односно, Уставни суд сматра да је жалба браниоца подносиоца изјављена против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године благовремено поднета, а имајући у виду све околности конкретног случаја. Наиме, бранилац је првостепену пресуду примио 10. марта 2020. године, док је 15. марта 2020. године проглашено ванредно стање. Бранилац је жалбу изјавио 26. марта 2020. године за време трајања ванредног стања. Како је рок за изјављивање жалбе прекинут услед наступања ванредног стања, те није текао за време тог стања, то је Уставни суд установио да је жалба изјављена 26. марта 2020. године благовремена. Самим тим, Суд је оценио да је оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 279/20 од 21. маја 2020. године подносиоцу повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 58/22 од 18. априла 2022. године и самог оспореног решења и одређивањем да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалби браниоца осуђеног - адвоката Срђана Милекића изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Кв. 2/20 од 11. фебруара 2020. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Имајући у виду да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и поништио оспорено решење, Суд се није посебно бавио оценом да ли су у конкретном случају повређена права из члана 33. став 2. и члана 36. став 2. Устава.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 4928/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Полазећи од изнетог, Суд је одбацио захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, сагласно одредби члан 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.