Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби В. Т. из Лаћарка код Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. Т. изјављена против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 377/21 од 21. јуна 2021. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1056/21 од 22. јула 2021. године у односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Т. из Лаћарка код Сремске Митровице поднео је Уставном суду, 23. августа 2021. године, преко пуномоћника Г. К, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 27, 30, 31, 32. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор сагласно одредби члана 425а Законика о кривичном поступку, након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац уставне жалбе неправноснажно оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од осам година, те је одређено да ће притвор према подносиоцу уставне жалбе трајати до његовог упућивања на издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У уставној жалби је наведено да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе трајао четири године, а да је у притвору провео три и по године, на основу истих стереотипних разлога, те имајући у виду да му је током целог првостепеног поступка било стављено на терет извршење кривичног дела убиство у покушају, а да је оглашен кривим за извршење кривичног дела тешке телесне повреде, то се и притвор претворио у казну, чиме је дошло до повреде и претпоставке невиности.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, веб страницу www.portal.sud.rs, као и у списе предмета Уставног суда Уж. 5070/2022 и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Неправноснажном пресудом Вишег суда у Сремској Митровици К. 57/19 од 12. априла 2021. године подносилац уставне жалбе и још петорица оптужених лица, оглашени су кривим за извршење кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 2. у вези члана 33. Кривичног законика, па су осуђени на по осам година затвора (осим Ф.М. који је осуђен на шест година затвора), а окривљени М.В. је оглашен кривим и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези става 1. Кривичног законика.
Након доношења и јавног објављивања пресуде Вишег суда у Сремској Митровици К. 57/19 од 12. априла 2021. године оспореним решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 377/21 од 21. јуна 2021. године према подносиоцу уставне жалбе продужен је притвор на основу члана 425а ст. 5. и 6. у вези члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, те је одређено да ће притвор према подносиоцу уставне жалбе трајати до његовог упућивања на издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, поред осталог, наведено је да опасност од бекства окривљених произлази из чињенице да су они одмах након извршења кривичног дела за које су неправноснажно оглашени кривим, дали у бекство, због чега је против њих расписана међународна потерница, по којој су лишени слободе и екстрадирани из Босне и Херцеговине у Републику Србију, те се продужење притвора према њима (међу којима је и подносилац уставне жалбе) на основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку показује као нужна мера, јер кривични поступак још увек није правноснажно окончан.
У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у односу на подносиоца уставне жалбе наведено је да, имајући у виду његову ранију осуђиваност за више кривичних дела са елементима насиља, као што је кривично дело које је предмет поступка (због два кривична дела из члана 33. став 1. Закона о оружју и муницији: пресудама Општинског суда у Сремској Митровици К. 475/99 од 11. јануара 2000. године - условна осуда и К. 219/03 од 22. јула 2003. године - затвор осам месеци, као и због кривичног дела убиство у покушају, пресудом Окружног суда у Сремској Митровици К. 106/01 од 6. јуна 2005. године - затвор три године, те кривиног дела разбојништва, пресудом Кантоналног суда у Тузли К. 06-00027 од 12. октобра 2006. године - затвор три године), произлази оправдана бојазан да ће боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њему показује као једина и нужна мера којом ће се обезбедити несметано вођење предметног кривичног поступка.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1056/21 од 22. јула 2021. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, међу којима и бранилаца подносиоца уставне жалбе, са образложењем да како из списа предмета произлази да су окривљени били у бекству у околним државама, где су лишени слободе по расписаним међународним потерницама и екстрадирани у Србију, наведене околности и по оцени другостепеног већа указују на опасност од бекства уколико би се нашли на слободи, те имајући у виду да је подносилац уставне жалбе раније вишеструко осуђиван, поред осталих и за кривична дела са елементима насиља, као и кривично дело за које је неправноснажно оглашен кривим у овом поступку, по оцени суда представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи поновити извршење кривичног дела, те се продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку до упућивања на издржавање казне показује као нужна мера до правноснажног окончања предметног кривичног поступка.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Сремској Митровици Кпп. 78/17 од 14. децембра 2017. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.), по којем је лишен слободе 22. јануара 2018. године.
Увидом у веб страницу www.portal.sud.rs за предмет Вишег суда у Сремској Митровици К. 57/19 утврђено је да је након спроведене истраге, предмет достављен у рад судији 6. јуна 2019. године; да је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Сремској Митровици Кти. 116/17 од 6. јуна 2018. године измењена 4. јула 2019. године, а да је у односу на подносиоца уставне жалбе потврђена решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 824/19 од 29. јануара 2019. године; да је припремно рочиште одржано 27. септембра 2019. године (претходно једанпут одложено-25. јула 2019. године); да је главни претрес започео 17. октобра 2019. године, као и да је до доношења првостепене пресуде (12. априла 2021. године) заказиван најмање једанпут месечно, односно укупно 17 пута, од чега је само једанпут (12. новембра 2020. године) био отказан (наставци главног претреса: 31. октобра и 2. децембра 2019. године, 23. јануар, 24. фебруар, 16. март, 4. мај, 18. јун, 10. септембар, 26. октобар, 12. новембар, 14. децембар 2020. године, 21. јануара, 18. фебруара, 1. и 22. марта, 5. и 12. априла 2021. године). Након доношења првостепене пресуде К. 57/19 од 12. априла 2021. године до подношења уставне жалбе (23. августа 2021. године) суд је доставио свим странкама у поступку првостепену пресуду, одлучено је о жалбама окривљених којима је оспоравано решење о продужењу притвора, те су запримљене и послате на одговор жалбе које су браниоци окривљених изјављивали против првостепене пресуде.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (23. августа 2021. године) налазио у притвору три године и седам месеци рачунајући од 22. јануара 2018. године, када је лишен слободе.
4. Одредбама Устава чију повреду подносилац уставне жалбе истиче утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.): да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32. став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)) и – ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 425а Законика о кривичном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11 и др.), у даљем тексту: (ЗКП), којим су прописане одредбе о притвору након изрицања првостепене пресуде, предвиђено је да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће веће увек укинути притвор и наредити да се оптужени пусти на слободу ако је ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена или ако је оглашен кривим, а ослобођен од казне или је осуђен само на новчану казну, на казну рада у јавном интересу или на казну одузимања возачке дозволе или му је изречена судска опомена или је условно осуђен или је због урачунавања притвора казну већ издржао или је оптужба одбачена (члан 416.), осим због стварне ненадлежности (став 2.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана. Одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да пре доношења решења којим се одређује или укида притвор у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана, прибавиће се мишљење јавног тужиоца када се поступак води по његовом захтеву (став 4.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора. Посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор. Жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 121. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19), прописано је да ко другог тешко телесно повреди или му здравље наруши тако тешко да је услед тога доведен у опасност живот повређеног или је уништен или трајно и у знатној мери оштећен или ослабљен неки важан део његовог тела или важан орган или је проузрокована трајна неспособност за рад повређеног или трајно и тешко нарушење његовог здравља или унакаженост,
казниће се затвором од једне до осам година.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 27.став 1. Устава, коју подносилац заснива на тврдњи да су оспорена решења заснована на стереотипним разлозима, који због протека времена и кривичног дела за које је неправноснажно оглашен кривим, нису довољни разлози који оправдавају тајање притвора према њему у периоду дужем од три и по године, Уставни суд као и у ранијим одлукама полази од чињенице да је право на слободу и безбедност од изузетног значаја за сваког појединца и да може бити ограничено само из разлога и у поступку предвиђеним законом.
Када се ради о притвору према неправноснажно осуђеном лицу, који се одређује или продужава након изрицања пресуде до упућивања осуђеног на издржавање казне затвора, Уставни суд констатује да је за законитост таквог притвора, сагласно цитираној одредби члана 425а ЗКП, потребно кумулативно испуњење следећих услова: прво, неопходно је да се ради о лицу које је осуђено на казну затвора у ефективном трајању; друго, потребно је да, због урачунавања притвора у казну, осуђени није већ издржао казну која му је изречена; треће, потребно је да постоје разлози за притварање прописани одредбама члана 211. став 1. ЗКП, с тим да, уколико се ради о осуди на казну затвора у трајању краћем од пет година, оптуженом који се брани са слободе може се одредити притвор само из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач.1) и 3) ЗКП; четврто, потребно је да суд који је донео пресуду донесе одлуку о притвору, која је саставни део осуђујуће пресуде, с тим што, уколико се ради о одређивању притвора, суд је обавезан да донесе посебно решење.
Дакле, овде се не ради о притвору који је одређен или продужен ради несметаног вођења кривичног поступка, у току истраге, у поступку оптужења или у току главног претреса, већ о притвору након завршетка првостепеног кривичног поступка. Одлуку о притвору доноси надлежан суд који испуњава све захтеве независног и непристрасног суда у смислу члана 32. став 1. Устава у законито спроведеном поступку и само ако постоје притворски разлози прописани законом.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
5.1. Примењујући наведене опште критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења и јавног објављивања првостепене пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 8 година, на основу одредбе члана 425а ЗКП и одређено је да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење, као и да се подносилац уставне жалбе до доношења првостепене пресуде Вишег суда у Сремској Митровици К. 57/19 од 12. априла 2021. године, у притвору налазио три године и седам месеци, рачунајући од 22. јануара 2018. године, када је лишен слободе.
Уставни суд је потом утврдио и да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен због постојања притворских разлога из тач. 1) и 3) става 1. члана 211. ЗКП, јер је суд као особите околности које указују на опасност од бекства ценио чињеницу да је подносилац уставне жалбе одмах након критичног дана када је предметно кривично дело, за које је неправноснажно оглашен кривим, извршено, напустио територију Републике Србије, а која околност у међусобној повезаности са чињеницом да је лишен слободе тек након два месеца на основу расписане међународне потернице за њим, суд је оценио да постоји оправдана бојазан да ће се боравком на слободи поново дати у бекство, а имајући у виду да се ради о лицу које је раније вишеструко осуђивано, поред осталих, и за кривична дела са елементима насиља, као и кривично дело за које је непраноснажно оглашен кривим, оцењено је и да постоје особите околности које указују да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело због чега се продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе и у овој фази кривичног поступка оцењује нужним, по оба законска основа.
Полазећи од тога да из напред наведеног произлази да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен од стране независног, непристрасног суда који је према важећем ЗКП био надлежан за одлучивање о притвору, да је одлука о притвору донета у законито спроведеном поступку, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, након изрицања пресуде којом је подносилац осуђен на казну затвора, те да је у одлуци о продужењу притвора јасно одређено време до којег притвор може трајати – док не истекне време казне на коју је осуђен, а коју, урачунавањем целокупног периода трајања притвора подносилац у време подношења уставне жалбе није издржао, а имајући у виду да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима, Уставни суд оцењује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе у време подношења уставне жалбе законит сагласно одредби члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд, такође, оцењује да су редовни судови постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да редовни судови нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, иако су у дужем временском периоду понављали исте разлоге за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису ни постојале. Уставни суд указује на то да редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведеног, а имајући у виду тежину санкције на коју је подносилац уставне жалбе неправноснажно осуђен, Уставни суд сматра да је продужење притвора према подносиоцу и после три године и седам месеци оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца (Kudla против Пољске, број 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110.), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности од бекства и поновног вршења кривичних дела подносиоца уставне жалбе и тако оправдавају продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу, одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на остала уставна права, чију повреду подносилац уставне жалбе истиче, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи наводе и разлоге који се могу довести у везу са садржином права из члана 27. ст. 2. и 4. и члана 32. ст. 2. и 3. Устава, а имајући у виду да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, што значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, без адекватног образложења у чему се истакнута повреда права огледа, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је оценио да у овом делу не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
6.1. Уставни суд, потом, указује да, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој је притвор према подносиоцу продужен, се не може говорити о повреди права из члана 27. став 3. и чл. 30. и 31. Устава, као и да је уставна жалба у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, преурањена.
Уставни суд је утврдио да се подносилац у време подношења уставне жалбе налазио у притвору по решењу које је донето након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора, те је на основу одредбе члана 425а ЗКП одређено да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење које је предмет ове уставне жалбе; да је првостепена пресуда била оспорена жалбама бранилаца окривљених, те да је редован жалбени поступак против првостепене пресуде у време подношења уставне жалбе био у току, а да је посебно решење о продужењу притвора потврђено овде оспореним другостепеним решењем.
6.2. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да притвор који се одређује или продужава након изрицања првостепене пресуде представља посебну врсту притвора који се одређује, односно продужава на крају кривичног поступка, те од тренутка изрицања пресуде којом се оптужени оглашава кривим и осуђује на казну затвора, оптужена лица се не могу позивати на прекомерно трајање притвора на основу члана 31. Устава, јер притвор није продужен због несметаног вођења кривичног поступка, већ се у том случају подносилац може позивати на повреду права на суђење у разумном року из члана 32.став 1. Устава, те поднети приговор суду опште надлежности ради убрзања поступка док је кривични поступак у току, односно уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, након правноснажног окончања кривичног поступка, али не може истицати повреду права из члана 31. Устава (видети Одлуку Уставног суда Уж-13462/2021 од 17. октобра 2024. године, став 5.1.).
6.3. Дакле, када је реч о повреди права на суђење у разумном року, као једног од елемената права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да након што је 22. маја 2014. године ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/10) није више у надлежности Уставног суда да одлучује о повреди права на суђење у разумном року у поступку који је у току, те је у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, те да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка ,жалба и захтев за правично задовољење.
Уставни суд потом указује на то да је након 4. новембра 2023. године, када је ступио на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23 од 27. октобра 2023. године), у надлежност Уставног суда „враћено“ одлучивање о повреди права на суђење у разумном року у поступцима који су у току, али само када се ради о стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Како из навода уставне жалбе произлази да је у време подношења уставне жалбе кривични поступак, чије се трајање оспорава, био у току, Уставни суд констатује да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за мериторно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у кривичном поступку Вишег суда у Сремској Митровици у предмету К. 57/19.
6.4. Што се тиче истакнуте повреде права из члана 30. Устава, Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године) изразио став да су тим одредбама утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору.
6.5. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у погледу истакнуте повреде права из члана 27. став 3. Устава, чију повреду подносилац истиче у уставној жалби, али је не образлаже, Уставни суд указује на то да, имајући у виду фазу кривичног поступка у којем су донета оспорена решења, гаранције члана 27. став 3. Устава нису примењиве (видети: Одлуку Уставног суда Уж. 13462/2021 од 17. октобра 2024. године) већ би се у овој фази поступка основаност навода уставне жалбе о повреди права на ефективан правни лек за преиспитивање законитости притвора, требала ценити са аспекта садржине права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Међутим, полазећи од тога да подносилац уставне жалбе не истиче повреду права из члана 36. Устава, нити у наводима уставне жалбе образлаже повреду права на делотворно правно средство против одлуке суда о продужењу притвора према њему, а имајући у виду да је Уставни суд, оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, утврдио да је оспорено другостепено решење, којим је мериторно одлучено о основаности жалбе подносиоца изјављеној против првостепене одлуке о притвору одлучио независтан, непристрасан и законом установљен надлежан суд, дајући уставноправно прихватљиво образложење свих битних разлога због којих је поднету жалбу оценио неоснованом, Уставни суд је оценио да уставна жалба ни у овом делу не испуњава основне претпоставке за мериторно разматрање.
6.6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, гарантованог чланом 34. ставом 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац не указује на то да је неком формулацијом из оспорених решења повређено његово право на претпоставку невиности у односу на казнена дела за која не постоји правноснажна судска осуда према њему, већ сматра да продужавањем притвора у троипогодишњем трајању према њему, у околностима конкретног случаја, када је неправноснажно оглашен кривим за знатно блаже кривично дело од кривичног дела које му је првобитном оптужницом стављено на терет, дошло до повреде овог права, јер се притвор према њему претворио у казну.
Полазећи од тога да је Уставни суд приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, оценио да је продужење притвора према подносиоцу и после три године и седам месеци оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца, а имајући у виду да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да се Виши суд у Сремској Митровици и Апелациони суд у Новом Саду, ни у једном делу оспорених решења, нису изнели тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичних дела која су предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности продужења притвора према њему, већ су се, образлажући постојање законских разлога за продужење притвора, и првостепени и другостепени суд кретали искључиво у границама постојања оправдане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што донета првостепена пресуда не постане правноснажна, Уставни суд је и у овом делу утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпостравке за мериторно разматрање уставне жалбе.
Сагласно свему напред изнетом, Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у односу на истакнуте повреде права из члана 27. ст. 2, 3. и 4, чл. 30, 31. и 32. и члана 34. став 3. Устава, одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.