Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Sh. D. из Скопља, Република Северна Македонија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Sh. D. изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. марта 2019. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 28/20 од 13. марта 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. јуна 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 52/20 од 26. јуна 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 8. септембра 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 81/20 од 18. септембра 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 8. децембра 2020. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 108/20 од 15. децембра 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Sh. D. из Скопља, Република Северна Македонија, поднео је Уставном суду, 8. априла 2020. године, преко пуномоћника А. А, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену 13. јула, 23. септембра и 28. децембра 2020. године, против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. марта 2019. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 28/20 од 13. марта 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. јуна 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 52/20 од 26. јуна 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 8. септембра 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 81/20 од 18. септембра 2020. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 8. децембра 2020. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 108/20 од 15. децембра 2020. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. ст. 1, 2. и 6, члана 36. став 2. и члана 39. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да се против подносиоца води поступак због извршења кривичног дела давање мита у привредном пословању из члана 231. Кривичног законика; да Кривични законик за извршење наведеног кривичног дела прописује посебан услов који се тиче својства личности учиниоца и начина извршења дела, који се односи на то да лице коме се чини поклон или друга корист мора обављати привредну делатност, а то лице је, у овом случају, пензионер, те не постоји основаност сумње која је била разлог за покретање поступка, на који начин је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава; да је према подносиоцу првобитно био одређен притвор, те је притвор решењем од 9. децембра 2019. године укинут и прихваћено је јемство у износу од 200.000 евра, изречена му је мера забране напуштања боравишта – територије града Београда, одузета му је путна исправа Републике Северне Македоније и наложено да се сваког првог и петнаестог у месецу јавља у ПС Палилула; да је оспореним решењем ова мера продужена; да првостепени суд наводи идентичне чињенице на којима су заснована и претходна решења и да не располаже ниједном новом чињеницом; да је подносилац уз предлог за укидање ове мере недвосмислено доказао да има неодложну потребу да путује у иностранство, понудио додатно јемство, при чему је поставио пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и дао обећање суду да ће се одазвати на сваки позив, чиме су биле испуњене све законске претпоставке за укидање мере и враћање путне исправе; да се у протеклом периоду од четири месеца окривљени придржавао наведених мера које су биле одређене решењем од 9. децембра 2019. године, о чему су првостепеном суду достављени докази, а коју чињеницу суд уопште не наводи у образложењу решења, нити даје јасне и недвосмислене разлоге који оправдавају постојање конкретне опасности од бекства подносиоца, на који начин му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. и право на слободу кретања из члана 39. Устава; да је јасно да је кумулативна примена мера за обезбеђење присуства окривљеног поред прихваћеног јемства и забране напуштања боравишта уз обавезно јављање сваког 1. и 15. у месецу у ПС Палилула, са одузетом путном исправом, у овом тренутку престрога и сувишна; да приликом доношења оспорених решења Виши суду у Београду уопште није водио рачуна о сразмерности мера којима се ограничава слобода кретања и штете коју трпи подносилац, чиме му је повређено право на слободу кретања; да је подносилац четири пута суду подносио молбе за привремено враћање путне исправе и дозволу да напусти Београд у кратким временским периодима, ради пословних путева, које суд није усвојио, о чему није одлучивано у писаном облику, већ су браниоци о томе били обавештавани усмено, на који начин му је повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава; да скоро четири месеца није спроведена ниједна процесна радња, чиме му је повређено право да му се суди без одуговлачења из члана 33. Устава; да браниоцу није омогућен увид у целокупне списе предмета, нити му је достављен доказни материјал нарезивањем на компакт дискове, тражен 14. јануара 2020. године, чиме му повређено право на одбрану из члана 33. став 2. Устава; да се Више јавног тужилаштво у Београду сагласило са укидањем мере забране напуштања боравишта и враћањем путне исправе подносиоцу, уколико суд прихвати понуђено јемство у већем износу.
У допуни уставне жалбе од 13. јула 2020. године је, између осталог, наведено: да суд приликом доношења оспореног решења није водио рачуна о начелу пропорционалности, а да се на ове наводе другостепени суд није ни осврнуо; да је суд наводио идентичне разлоге за продужавање мере као и у претходно донетим решењима, а да нису узимане у обзир никакве друге околности које су наступиле приликом вођења поступка, а посебно околност да је окривљени од почетка кривичног поступка у временском периоду дужем од осам месеци одвојен од породице и редовног посла којим се бави, да је имао потребу да обиђе болесну мајку, те да је ипак реч о кривичном делу за које се спроводи скраћени поступак; да поступајући судови у оспореним решењима нису навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања боравишта било неопходно ради вођења поступка; да суд није одговорио на жалбене наводе подносиоца; да је повређено право подносиоца да му се суди без одуговлачења јер су саслушан сви сведоци и оба окривљена још док се налазио у притвору, а да откад је притвор замењен блажом мером, није изведен ниједан доказ нити је предузета било каква истражна радња у периоду од готово шест месеци, све до 2. јуна 2020. године, када је одређено вештачење; да одбрани није до данас пружена могућност да изврши било какав увид у списе или да фотокопира списе иако је од започињања поступка протекло више од осам месеци.
У допуни уставне жалбе од 23. септембра 2020. године је, поред осталог, наведено: да се надлежно јавно тужилаштво дописом сагласило да се према подносиоцу укине мера забране напуштања боравишта, врати путна исправа и укине мера јављања ПС Палилула, имајући у виду прихваћено јемство, али да је Виши суд у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције поново незаконито продужило изречену меру, понављајући истоветне разлоге као и у претходна два решења о продужењу изречене мере; да је судија за претходни поступак у решењу навео да је овакву одлуку донео испитујући по службеној дужности да ли је и даље оправдано трајање изречене мере, чиме је прекршио одредбе члана 200. ЗКП, имајући у види да је одредбом члана 200. став 1. ЗКП изричито прописано да о одређивању мера из члана 199. ст. 1. и 2. ЗКП суд одлучује на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности, а у конкретном случају против подносиоца није подигнут ни оптужни предлог ни оптужница, тако да суд није имао овлашћења да по службеној дужности продужи трајање ове мере; да сагласност надлежног јавног тужилаштва да се према окривљеном укине изречена мера, има значај одустанка од првобитно датом предлога; да у међувремену није спроведена ниједна истражна радња.
У допуни уставне жалбе од 28. децембра 2020. године је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд у свом решењу поновио све оне разлоге који су егзистирали и у ранијим решењима, поново поступајући по службеној дужности, што је у супротности са одредбама чл. 199. и 200. ЗКП, јер у току трајања претходног поступка суд који спроводи јавни тужилац, суд није овлашћен да продужава меру без његовог захтева или сагласности; да суд није водио рачуна о начелу пропорционалности, посебно имајући у виду чињеницу да је окривљени положио јемство од 200.000 евра; да се током целокупног периода трајања мере понављају исти разлози који су послужили као почетни основ за одређивање мере, без навођења конкретних околности; да је надлежно јавно тужилаштво поновило свој став да се мера изречена према подносиоцу укине; да одбрани није пружена могућност да изврши било какав увид у списе или да их фотокопира, иако је од започињања поступка протекло више од годину дана.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и укине оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. од 12. новембра 2019. године према окривљеном, овде подносиоцу, одређен је притвор из законских разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, а који му се рачунао од 11. новембра 2019. године, када је лишен слободе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело давање мита у обављању привредне делатности из члана 231. Кривичног законика.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 4. децембра 2019. године одређено је јемство према окривљеном у износу од 200.000 евра.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. децембра 2019. године према окривљеном је прихваћено јемство у висини од 200.000 евра, укинут је притвор одређен 12. новембра 2019. године и на основу члана 199. ЗКП изречена је мера забране напуштања боравишта, привремено је одузета путна исправа и наложено му је да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Палилула.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. марта 2020. године према подносиоцу је продужена мера забране напуштања боравишта, којом му је забрањено да без одобрења суда напусти место боравишта – територију града Београда, наложено да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Палилула и одузета му је путна исправа – пасош Републике Северне Македоније. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је бранилац окривљеног 26. фебруара 2020. године суду поднео предлог који је прецизирао 27. и 28. фебруара 2020. године, у коме је навео да предлаже да се према окривљеном укине мера забране напуштања боравишта, продужи јављање сваког 1. и 15. у месецу ПС Палилула и окривљеном врати путна исправа – пасош и повећа износ јемства за додатних 300.000 евра (што би укупно износило 500.000 евра), наводећи да се окривљени у досадашњем току поступка придржавао свих мера које су му одређене одлукама суда; да је до сада три пута подносио молбе за привремено враћање путне исправе које му нису усвојене и са којима се тужилаштво није сагласило, те да је 30. децембра 2019. године суду достављена и изјава окривљеног о постављењу пуномоћника за пријем поште у Републици Србији; да се заменик јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције изјаснио да је тужилаштво сагласно са предлогом браниоца окривљеног да се измени одлука о јемству тако што ће се повећати износ јемства на 500.000 евра, те уколико суд прихвати измену одлуке о јемству да је тужилаштво сагласно са предлогом браниоца да се према окривљеном укине мера забране напуштања боравишта – територије града Београда и врати путна исправа, јер је јемство у износу од 500.000 евра адекватна и довољна гаранција да ће окривљени бити доступан органу поступка, те да је тужилаштво сагласно да се окривљеном продужи обавеза јављања у ПС Палилула; да судија за претходни поступак оправдано налази да у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би окривљени могао побећи и бити недоступан органима који воде поступак, а које се огледају у чињеници да је окривљени страни држављанин – држављанин Републике Северне Македоније, који нема пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, те чињеници да има непокретности ван територије РС, чињеници да је једини власник привредних друштава чије је седиште у Скопљу, Републике Северне Македоније, односно у иностранству, чињеници да његова породица такође живи у иностранству – у Истанбулу у Турској, где окривљени често борави, дакле, чињеници да се ради о лицу чије личне и породичне прилике нису ничим везане за територију РС, односно лицу чије центар животних активности није у РС, па је налазећи да све напред наведене околности указују на опасност од бекства која опасност се може отклонити мером предвиђеном одредбом члана 199. ст. 1. и 2. ЗКП, наведену меру продужио, сходно овлашћењима из члана 200. ЗКП; да је приликом доношења одлуке суд имао у виду наводе браница окривљеног са којим предлогом се сагласило Више јавно тужилаштво у Београду да се повећа износ јемства на 500.000 евра уз укидање мере забране напуштања боравишта, а продужење мере јављања у ПС Палилула и истовремено да се окривљеном врати путна исправа – пасош, међутим, по оцени суда ови наводи предлога су били без утицаја на другачију одлуку приликом разматрања оправданости даљег трајања изречене мере; да се окривљени у овом поступку налазио у притвору, након чега је суд одредио јемство као блажу меру обезбеђења присуства окривљеног у поступку, те прихватио наведено јемство у износу од 200.000 евра, који износ је по оцени суда представљао адекватну и довољну гаранцију уз дато лично обећање окривљеног да се неће крити и без одобрења суда напустити боравиште, као и да ће на адреси у Београду на којој борави примати сва писмена, те је према окривљеном укинуо притвор; да је мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе по оцени суда нужна и неопходна мера за обезбеђење присуства окривљеног и даљег несметаног вођења кривичног поступка; да у погледу предлога браниоца да се износ јемства повећа додатном уплатом од 300.000 евра, а да се окривљеном врати путна исправа, по оцени суда заправо представља предлог да се укине додатна обавеза окривљеног изречена уз меру из члана 199. ЗКП и по оцени суда није адекватна гаранција код постојања свих већ напред побројаних чињеница; да је суд приликом одлучивања имао у виду да се окривљени налазио у притвору и да је положио одређени износ јемства као замену за притвор чиме је дошло до примењивања друге блаже мере обезбеђења присуства окривљеног, као и да се привремено одузета путна исправа може привремено и вратити уколико окривљени има неодложну потребу да путује у иностранство уз испуњење других законских услова, а што суд цени у сваком конкретном случају.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 28/20 од 13. марта 2020. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и потврђено је првостепено решење. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да су неосновани наводи изјављене жалбе и да је правилно одлучио судија за претходни поступак када је према окривљеном продужио изречену меру обзиром да у конкретном случају и даље постоје околности које указују на опасност од бекства окривљеног; имајући у виду да је окривљени држављанин РСМ, да нема пријављено пребивалиште на територији РС, а има непокретности ван територије РС, као и да је једини власник привредних друштава чија су седишта у Скопљу, а да његова породица живи у Истанбулу, где окривљени често борави, то све наведене околности указују да је центар животних активности окривљеног ван територије РС и да окривљени није везана за РС, та да би у случају укидања изречене мере постојала опасност од бекства окривљеног, због чега је правилно према окривљеном, а на основу члана 200. ЗКП продужио меру забране напуштања боравишта; да је веће имало у виду и наводе жалбе браниоца окривљеног да се Више јавно тужилаштво у Београду сагласило са предлогом браниоца по коме би окривљени поред већ положеног износа од 200.000 евра на име јемства уплатио још износ од 300.000 евра на име јемства, чиме би по оцени одбране били испуњени законски услови за измену наведеног решења, … али имајући у виду одредбе ЗКП, као и друге позитивноправне прописе, налази да је такав предлог браниоца у потпуности неутемељен у закону, да сходно члану 202. став 1. ЗКП јемство, као мера обезбеђења присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка може бити одређена искључиво у случају када се окривљени налази у притвору или према њему треба бити одређен притвор; да је неспорно да је чланом 200. став 4. ЗКП прописано да ако окривљени има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у РС и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство, али управо и из простог језичког тумачења наведене норме, као и телеолошког тумачења, може се закључити да се наведена правна норма односи на ситуације када се јемство одређује као додатно средство обезбеђења присуства окривљеног, односно његовог повратка са неодложног пута у иностранство, а не као самостална мера која би заменила меру забране напуштања боравишта, а уз то и чињеницу да обавеза јављања окривљеног може да постоји искључиво из меру забране напуштања боравишта, а никако егзистирати као самостална мера, то је веће ове наводе браниоца оценило као неосноване, правно неутемељене и самим тим и без утицаја на доношење другачије одлуке у овом конкретном случају.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 од 9. јуна 2020. године према окривљеном је продужена мера одређена решењем од 9. децембра 2019. године. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да су браниоци окривљеног од последњег продужења мере дана 9. марта 2020. године у више наврата предлагали да се према окривљеном укине мера забране напуштања боравишта и врати путна исправа – пасош, као и да на име враћања путне исправе окривљени положи новчани износ наводећи да се окривљени у досадашњем току поступка придржавао свих мера које су му одређене одлукама суда и да се редовно јављао у ПС Палилула и није напуштао територију града Београда без одобрења суда и наводећи да је мајка окривљеног болесна и хоспитализована у Скопљу, те да постоји потреба да је окривљени посети, као и да се у конкретном случају ради о сложеном предмету што указује на чињеницу да ће поступак дуже трајати, те да протек времена од доношења решења којим је наведена мера изречена до сада указује да иста губи на интезитету; да се заменик јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду – Посебног одељења за сузбијање корупције поднеском од 4. јуна 2020. године изјаснио да је тужилаштво мишљења да и даље стоје разлози због којих је мера напуштања боравишта према окривљеном изречена, та да је тужилаштво дана 2. јуна 2020. године донело наредбу о вештачењу од стране вештака информационих технологија и да је вештак преузео списе предмета ради давања налаза и мишљења, као и да ће након достављања налази и мишљења тужилаштво предузети доказну радњу испитивања сведока Д, Г; да судија за претходни поступак оправдано налази са у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би окривљени могао побећи и бити недоступан органима који воде поступак, а које се огледају у чињеници да је окривљени страни држављанин који нема пријављено пребивалиште на територији РС, те чињеници да има непокретности ван РС, чињеници да је једини власник привредних друштава чије седиште је у Скопљу, чињеници да његова породица такође живи у иностранству – у Истанбулу, где окривљени често борави, дакле, чињеници да се ради о лицу чије личне и породичне прилике нису ничим везане за територију РС, односно, лицу чији центар животних активности није у РС, па је налазећи да све напред наведене околности указују на опасност од бекства која опасност се може отклонити мером предвиђеном одредбом члана 199. ст. 1. и 2. ЗКП; да је приликом доношења одлуке суд имао у виду и наводе из више поднетих предлога бранилаца окривљених, међутим, по оцени суда наведени наводи из предлога су били без утицаја на другачију одлуку приликом разматрања даљег трајања изречене мере; да се окривљени налазио у притвору, након чега је суд одредио јемство као блажу меру обезбеђења присуства окривљеног у поступку, те прихватио наведено јемство у износу од 200.000 евра, који износ је по оцени суда представљао адекватну и довољну гаранцију уз дато лично обећање окривљеног да се неће крити и без одобрења суда напустити боравиште, као и да ће на адреси у Београду на којој борави примати сва писмена, те је према окривљеном укинуо притвор и изрекао меру забране напуштања боравишта уз додатне обавезе, а која мера је у конкретном случају по налажењу суда нужна за отклањање опасности од бекства.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 52/20 од 26. јуна 2020. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног и потврђено је првостепено решење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да околност да у изреци решења није наведен датум до када траје мера, не преставља битну повреду одредби ЗКП, с обзиром да је чланом 200. наведено да је суд дужан да на свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано и одлучи о њеном продужењу или укидању; да околност да је решењем суда притвор који је био одређен окривљеном замењен јемством у износу од 200.000 евра који је окривљени положио, не искључује и могућност да према окривљеном одреди и неку другу меру предвиђену чланом 188. ЗКП у случају да нађе да конкретне околности указују на опасност од бекства; да је управо законодавац у члану 189. ЗКП прописао да ће суд приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, док је у ставу 2. изричито прописано да орган поступка може одредити две или више мера; да је стога правилно судија за претходни поступак закључио да је у конкретном случају, имајући у виду све околности наведене у првостепеном решењу које се тичу његових личних и породичних прилика, како је то правилно и образложено, нужно да се продужи мера забране напуштања боравишта уз додатне обавезе; да се неосновано наводи и да су у међувремену, од одређивања мере, околности због којих је мера одређена изгубиле на значају јер је и даље, како то правилно закључује првостепени суд, степен и интезитет опасности од бекства окривљеног и даље такав да оправдава даље продужење изречене мере, јер је судија за претходни поступак правилно, пре доношења одлуке о продужењу мере, прибавио осим мишљења јавног тужиоца и извештај о до сада спроведеним истражним радњама и онима које су у току, те онима које су преостале да се изведу; да чињеница да се окривљени редовно јављао у ПС Палилула, а како му је то наложено изреченом мером, указује да је окривљени наведену меру поштовао, али не представља неку чињеницу или околност која би сама по себи утицала на укидање изречене мере, поготово што би супротно могло имати последице по окривљеног; да ни по оцени већа околност да окривљени има потребе да због пословних обавеза путује, те да, како тим обавезама не удовољава, трпи финансијске губитке, за сада нису од значаја приликом оцењивања потребе за продужењем изречене мере; да се неосновано указује да нема доказа да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, обзиром да је судија за претходни поступак приликом доношења ожалбеног решења правилно оценио да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, као и све околности под којима је кривично дело извршено, па имајући у виду и те околности, правилно по оцени већа продужио изречену меру уз обавезу јављања и одузимања исправе.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. – По4. 44/19 од 8. септембра 2020. године према окривљеном је продужена изречена мера. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је заменик јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције поднеском од 18. августа 2020. године обавестило суд да је тужилаштво дана 2. јуна 2020. године и 17. јула 2020. године донело наредбу о вештачењу од стране вештака информационих технологија, одређујући судског вештака Г. М. да изврши вештачење категорија штићених података, те да је судски вештак затражио продужење рока за давање налаза и мишљења за још 30 дана, а да је судски вештак Г. М. једини судски вештак за безбедност информација у Републици Србији, као и да није достављена документација која је затражена од стране ПП „П.“, а која ће након достављања бити предмет вештачења, као и да још увек није достављен одговор по замолници која је упућена Републици Северној Македонији и да се не може проценити када ће бити окончано како вештачење, тако и када ће тражену документацију доставити ПП „П.“ и да поштујући одредбе Закона о заштити права на суђење у разумном року је тужилаштво сагласно да се према окривљеном укине мера забране напуштања боравишта; да оправдано судија за претходни поступак налази да у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би окривљени могао побећи и бити недоступан органима који воде поступак, а које се огледају у чињеници да је окривљени страни држављанин који нема пријављено пребивалиште на територији РС, чињеници да је једини власник привредних друштава чије седиште је у Скопљу, чињеници да његова породица живи у Истанбулу, где окривљени иначе и борави, дакле, чињеници да се ради о лицу чије личне и породичне прилике нису ничим везане за територију РС, односно лицу чији центар животних активности није ничим веза за РС, односно, имајући у виду да се све напред наведене околности због којих је мера одређена по предлогу заменика јавног тужиоца дана 9. децембра 2019. године и продужавана до сада, нису измениле; да је суд имао у виду и наводе тужилаштва у поднеску од 18. августа 2020. године, међутим, наводи тужилаштва нису, по оцени суда, везани за постојање околности због којих је према окривљеном мера одређена и продужавана, већ се односе на ток предузимања истражних радњи од стране тужилаштва, који је орган који у овој фази поступка исти води и сходне томе је и дужан да поступак спроведе у разумном року.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 81/20 од 18. септембра 2020. године одбијена је као неоснована жалба бранилаца окривљеног и потврђено је првостепено решење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да су неосновани наводи из жалбе да околности које наводи судија за претходни поступак нису разлог за продужење мере већ представљају личне податке окривљеног, што су опште чињенице због којих се не може закључити, без додатних околности да постоји опасност од бекства; да све те околности које правилно набраја судија за претходни поступак и то породична и радно – привредна везаност за иностранство, јасно указују да на страни окривљеног постоји опасност од бекства у случају када би се мера укинула; да се осим држављанства у побијаном решењу наводе и друге околности које указују на опасност од бекства, које и по оцени већа оправдавају даље продужење мере; да је суд ценио и наводе да је закључен Уговор између Републике Србије и Републике Северне Македоније о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, али без обзира на одредбе овог Уговора сматра да и даље стоје разлози за продужење мере; да чињеница да се окривљени редовно јављао у ПС Палилула, како му је то наложено изреченом мером, указује да је окривљени наведену меру поштовао, што је његова обавеза, чије непоштовање би могло имати и последице, па стога ово нису разлози који указује да нема опасности од бекства, као ни околност да окривљени поседује биометријску личну карту Републике Македоније са којом се може прећи државна граница двеју земаља, јер је свако ограничење слободе па и наведена мера евидентирано код надлежних органа због чега у конкретном случају не постоји могућност да окривљeни пређе границу и напусти територију РС и да стога ове околности, по оцени суда, не могу представљати околност од утицаја за укидање мере; да околности наведене у жалби да је према окривљеном примењена и мера јемства која представља „добровољну меру“, па да због тога треба преиначити или укинути решења, су без утицаја по оцени суда, јер Законик о кривичном поступку не познаје поделу мера на „добровољне“ и оне друге, а јемство је предложено и одређено ради замене притвора, па је тако тежа мера – притвор замењена блажом мером; да се неосновано наводи да се истражне радње предузимају због кривичног дела за које се води скраћени поступак, да дело које се окривљеном ставља на терет представља дело малог значаја и да је окривљени девет месеци у страној земљи, када се има у виду сложеност чињеничне грађе у конкретном случају, као и околност да је одређено вештачење у области за који постоји мали број експерата односно вештака на листи сталних судских вештака, све при чињеници да тужилац као орган поступка има могућност примене законских механизама за убрзање поступка.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. – По4. 44/19 од 8. децембра 2020. године према окривљеном је продужена изречена мера забране напуштања боравишта, уз обавезу да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Врачар и уз одузимање путне исправе - пасоша. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је заменик надлежног јавног тужиоца поднеском од 7. децембра 2020. године обавестио суд да је тужилаштво дана 2. јуна и 17. јула 2020. године донело наредбу о вештачењу од стране вештака информационих технологија, одређујући судског вештака Г.М. да изврши вештачење категорије штићених података, те да је судски вештак затражио продужење рока за давање налаза и мишљења за још 30 дана, а да је продужење рока затражио и поднеском од 4. децембра 2020. године, те да је судски вештак Г.М. једини судски вештак за безбедност информација у РС, као и да још увек није достављен одговор по замолници која је упућена РСМ, да се ради о скраћеном поступку и да се не може проценити када ће бити окончано вештачење, та да поштујући одредбе Закона о заштити права на суђење у разумном року тужилаштво је сагласно да се према окривљеном укине мера забране напуштања боравишта, врати путна исправа и укине мера јављања МУП РС, те да је тужилаштво мишљења да се прихваћеним јемством од 200.000 евра може обезбедити присуство окривљеног и несметано вођење кривичног поступка; да судија за претходни поступак налази да у конкретном случају и даље постоје околности које указују да би окривљени могао побећи и бити недоступан органима који воде поступак; да се ради о лицу чије личне и породичне прилике нису ничим везане за територију РС, односно, лицу чији центар живот активности није ничим веза за РС, односно, имајући у виду да се све напред наведене околности због којих је мера одређена по предлогу заменика јавног тужиоца дана 9. децембра 2019. године и продужавана до сада нису измениле; да се окривљени налазио у притвору, након чега је суд одредио јемство као блажу меру обезбеђења присуства окривљеног у поступку, те прихватио наведено јемство у износу од 200.000 евра, који износ је по оцени суда представљао адекватну и довољну гаранцију уз дато лично обећање окривљеног да се неће крити и без одобрења суда напустити боравиште, као и да ће на адреси у Београду на којој борави примати сва писмена, те је према окривљеном укинуо притвор и изрекао меру забране напуштања боравишта, уз додатне обавезе, а која мера је у конкретном случају по налажењу суда нужна за отклањање опасности од бекства окривљеног; да је суд имао у виду и наводе тужилаштва из поднеска од 7. децембра 2020. године, али је нашао да исти нису везани за постојање околности због којих је према окривљеном мера одређена и продужавана, већ се односе на ток предузимања истражних радњи од стране тужилаштва, који је у овој фази орган који води поступак и сходно томе је и у обавези да поступак спроведе у разумном року.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 – Кв. По4. 108/20 од 15. децембра 2020. године одбијена је као неоснована жалба бранилаца окривљеног и потврђено је првостепено решење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је суд пре свега нашао да су неосновани наводи жалбе да је у конкретном случају био потребан предлог тужиоца за продужење мере и да се тужилац сагласио са укидањем мере, јер је према одредбама члана 200. ЗКП пре одлучивања о даљем продужењу ове мере нужно прибављање само мишљења тужиоца, при чему у конкретном случају изјашњење тужиоца у великој мери садржи и разлоге који се не односе на околности за продужење мере, а тужилац наводи и мишљење о јемству које није предмет одлучивања; да је ценећи изјављене жалбе веће посебно имало у виду протек времена од када је окривљеном одређена мера забране напуштања боравишта, што је у конкретном случају и суштина жалбених навода, али је нашло да су исти неосновани без обзира на тежину кривичног дела које се окривљеном ставља на терет у овом поступку и запрећену казну, а због сложености чињеничне и доказне грађе, код околности да је било неопходно вештачење које је наложено од стране тужилаштва, као и да је ангажован вештак који је једини у тој области у РС, а који је чак затражио и продужење рока за давање налаза и мишљења; да су наводи бранилаца да је окривљени као странац лишен контакта са породицом за сада неосновани, имајући у виду да постоје законом предвиђене могућности да се наведени контакт оствари на тражење и уз одобрење суда; да је веће при одлучивању имало у виду и да се ова мера складу са чланом 199. ЗКП одређује када постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се и отићи у непознато место или иностранство, уз могућност да уз одобрење суда напусти место боравишта или територију РС, коју могућност је окривљени користио, чиме по налажењу већа окривљеном није ограничено право да се несметано виђа са члановима породице нити да обавља пословне активности, посебно с обзиром да се у складу са проглашеном пандемијом велики број послова обавља од куће без могућности одржавања пословних активности изван граница земље.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст. 1, 2. и 6.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије, да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређују законом, да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом (члан 39.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.).
Одредбама члана 199. ЗКП је прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (став 3.).
Чланом 200. ЗКП је, поред осталог, прописано: да о одређивању мера из члана 199. ст. 1. и 2. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности, да о одређивању мере суд обавештава министарство надлежно за унутрашње послове (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице председник већа, а на главном претресу веће и да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, пре доношења одлуке ће се затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 5.).
Одредбом члана 202. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште.
Сагласно одредбама члана 206. ЗКП ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (став 1.) а према окривљеном из става 1. овог члана одредиће се притвор (став 2.).
Чланом 207. ЗКП је, поред осталог, прописано: према окривљеном за кога је положено јемство, одредиће се притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (став 2.).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужавана мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти место боравишта - територију града Београда, уз обавезу да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Палилула, односно Врачар, уз привремено одузимање путне исправе - пасоша, те да у односу на оспорена решења истиче повреду права из члана 32. став 1, члана 33. ст. 1, 2. и 6, члана 36. став 2. и члана 39. Устава.
Полазећи од претходно изнетог, те навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 36. став 2. и члана 39. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право на слободу кретања, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом Устава је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о принципу сразмерности, односно о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничење уставног права) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права које се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Међутим, наведена слобода није апсолутна, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њеног ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ове слободе, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За несметан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, представка број 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања у конкретном случају; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења слободе кретања дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта – територије града Београда уз привремено одузимање путне исправе – пасоша и уз обавезу да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Палилила, односно Врачар. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, представка број 12954/87, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе и обавезу да се сваког 1. и 15. у месецу јавља у ПС Врачар) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
5.3. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно или је било прекомерно, а како се истиче у уставној жалби. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења треће допуне уставне жалбе (28. децембар 2020. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе и обавезу јављања ПС Палилула, односно Врачар трајала годину и 19 дана (рачунајући 9. децембра 2019. године, када решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције Кпп. По4. 44/19 прихваћено јемство, укинут притвор и изречена мера забране напуштања боравишта).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије града Београда, уз привремено одузимање путне исправе и обавезу јављања у ПС Палилула, односно Врачар сваког 1. и 15. у месецу.
Уставни суд даље указује да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе одређена, те оспореним решењима продужена, након што је према подносиоцу била на снази мера притвора. У смислу наведеног, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка тежа мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењена блажом мером. Такође, Уставни суд напомиње да опасност од бекства представља могући разлог за одређивање притвора (члан 211. став 1. тачка 1. ЗКП), јемства (члан 202. став 1. ЗКП), као и мере забране напуштања стана (члан 208. став 1. ЗКП). У том смислу, мера забране напуштања боравишта представља алтернативу напред наведеним трима мерама, а од којих се у пракси притвор често одређује баш због опасности од бекства окривљеног. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе се одређује у свим оним ситуацијама у којима постоји мање изражена опасност од бекства (али ипак постоји опасност од бекства), која се може искључити остављањем окривљеном веће слободе кретања унутар територије државе, односно града, уз забрану њиховог напуштања.
Друго, Уставни суд указује да окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе има за циљ обезбеђење већег степена контроле када постоје околности које суд доводе до уверења да је опасност од бекства у иностранство повећана.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно да има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично).
Уставни суд констатује да је одлучни разлог на коме су надлежни судови засновали своју одлуку о ограничењу права на слободу кретања, поред сложености кривичне и доказне грађе везане за кривично дело за које се окривљени терети, управо исти онај разлог који се у уставној жалби истиче као главно утемељење за постојање повреде права на слободу кретања зајемченог чланом 39. Устава, а то су личне прилике окривљеног – да је страни држављанин са страном путном исправом, да му породица живи у иностранству, да је власних привредних друштава чије је седиште у иностранству, односно, да му центар животних активности није у Републици Србији. Додатно, процењујући неопходност прописане мере, надлежни суд је у оспореним решењима истакао да је у односу на окривљеног процесна мера обезбеђења присуства ублажена и да се у том тренутку у односу на њега примењује најблажа процесна мера, која му слободу кретања не ограничава прекомерно.
Уставни суд на овом месту истиче да када се ограничавају права и слободе окривљеног пре доношења правноснажне одлуке, ограничење слобода окривљеног, па и слободе кретања искључиво унутар територије Републике Србије, мора се вршити само у мери неопходној за остварење циља поступка. С обзиром на истакнуто, Уставни суд оцењује да је образложење које је надлежни суд дао процењујући потребу да се окривљеном ограничи слобода кретања на кретање унутар територије Републике Србије – града Београда, наспрам права на кретање и ван ове територије, засновали на принципу сразмерности, ценећи са једне стране опасност од бекства и скривања окривљеног у иностранству у односу на несметани ток кривичног поступка са друге стране. Уставни суд оцењује да је Виши суд у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције, процењујући неопходност продужења мере ограничења слободе кретања, на уставноправно релевантан и довољан начин са становишта примене члана 39. Устава, образложио на којим је околностима засновао став да опасност од бекства и скривања у иностранству претеже у односу на слободу кретања која је ограничена одузимањем путне исправе.
Поред истакнутог, Уставни суд констатује и да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега водио због кривичног дела давање мита у обављању привредне делатности из члана 231. Кривичног законика, да је надлежно јавно тужилаштво донело наредбу о вештачењу од стране вештака информационих технологија, који је требало да изврши вештачење штићених подата, да је судски вештак затражио продужење рока за давање налаза и мишљења, те да је он једини судски вештак у овој области у Републици Србији, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе на слободно кретање.
У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног из члана 33. ст. 1. и 2. Устава, а имајући у виду да се уставном жалбом оспоравају решења којима је према подносиоцу правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права чија се повреда истиче.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 44/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.