Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Д. из Кисача, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. Д. и утврђује да је у парничном поступку који се водио пред Основним судом у Прибоју у предмету П1. 94/15 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Д. из Кисача је 28. јула 2020. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Основним судом у Прибоју у предмету П1. 94/15.
Подносилац уставне жалбе наводи да је предметни парнични поступак предуго трајао, при чему је посебно истакао на прекомерно дуго трајање поступка по ревизији, јер је првостепени суд дуго задржао списе предмета након што је изјављен ванредни правни лек.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Прибоју П1. 94/15, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Tужилац М. Д, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 8. децембра 2011. године Основном суду у Пријепољу – Судска јединица у Прибоју тужбу против тужене М. у Прибоју, тражећи да се поништи одлука директора тужене бр. 1024 од 1. новембра 2011. године којом је на радно место наставника за образовни профил женски фризер до 31. августа 2012. године изабрана Е. Џ, те да се утврди да је тужилац као једини кандидат који испуњава услове за стицање звања наставника за тај образовни профил примљен у радни однос код тужене на неодређено време. Предмет је заведен под бројем П1. 355/11.
Основни суд у Прибоју, који је почетком 2014. године преузео првостепену надлежност за поступање у овом предмету након почетка примене Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва из 2013. године, донео је пресуду П1. 355/11 од 1. априла 2014. године, којом је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и поништио наведену одлуку тужене, док је у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је он испунио услове за пријем у радни однос код тужене на неодређено време.
Одлучујући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Крагујевцу је решењем Гж1. 3243/14 од 5. марта 2015. године укинуо првостепену пресуду у ставу другом изреке и вратио предмет Основном суду у Прибоју у том делу на поновно поступање и одлучивање.
У поновном поступку пред првостепеним судом, предмет је заведен под бројем П1. 94/15.
Предлагач, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 5. августа 2015. Апелационом суду у Крагујевцу захтев за заштиту права на суђење у разумном року.
Основни суд у Прибоју је 17. септембра 2015. године донео пресуду П1. 94/15, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је он као једини кандидат који испуњава услове за стицање звања наставника за образовни профил женски фризер примљен у радни однос код тужене на неодређено време.
Тужилац је 14. октобра 2015. године поднео жалбу против наведене првостепене пресуде.
Апелациони суд у Крагујевцу је 25. децембра 2015. године донео решење Р4 р. 191/15, којим је утврдио да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Основним судом у Прибоју у предмету П1. 355/11 и одредио му примерену накнаду за повреду тог права у износу од 20.000,00 динара.
Одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је 7. јула 2016. године донео пресуду Гж1. 3434/15, којом је одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду.
Тужилац је 7. октобра 2016. године поднео ревизију против другостепене пресуде.
Основни суд у Прибоју је 3. марта 2017. године, преко другостепеног суда, доставио списе предмета Врховном касационом суду, ради одлучивања о ревизији.
Врховни касациони суд је 25. октобра 2019. године донео пресуду Рев2. 586/17, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је према утврђеном чињеничном стању тужилац запослен на неодређено време у Т. „С.“ у Белој Цркви, као наставник са непуним радним временом од 40,18% од пуног радног времена у школској 2011/2012 години; да је тужена 5. октобра 2011. године објавила конкурс за пријем у радни однос на одређено време до 31. августа 2012. године за наставника практичне наставе за образовни профил женски фризер; да тужена пре расписивања конкурса није прибавила мишљење репрезентативних синдиката установе о испуњености услова из члана 5. ст. 1. и 2. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика; да је побијаном одлуком директора тужене за рад на означено радно место изабрана Е. Џ; да је одлуком Школског одбора тужене бр. 1130 од 21. новембра 2011. године одбијен приговор тужиоца против наведене одлуке, док је пресудом Основног суда у Прибоју П1. 355/11 од 1. априла 2014. године усвојен тужбени захтев тужиоца и поништена одлука директора тужене; да је побијаном пресудом одлучено о тужбеном захтеву којим је тужилац тражио од суда да овај спор реши као спор пуне јурисдикције – утврђењем да испуњава услове за наставника практичне наставе за образовни профил женски фризер и да је примљен у радни однос код тужене на неодређено време; да суд по правилу одлучује о законитости одлуке послодавца, у конкретном случају одлуке о избору кандидата по расписаном конкурсу, али не и о самом праву на избор на радно место за које је конкурс расписан, јер је то у искључивој надлежности послодавца; да суд, изузетно, може решити спорни однос и у спору пуне јурисдикције али само у ситуацији када надлежни орган послодавца не одлучи о пријави по расписаном конкурсу, када постоји злоупотреба одлучивања поводом поднетих пријава и када послодавац не приступи поновном одлучивању о избору кандидата после поништаја раније донете одлуке; да у овом случају, по оцени Врховног касационог суда, нема услова за примену спора пуне јурисдикције, имајући у виду да је по расписаном конкурсу тужена донела одлуку о избору кандидата за пријем у радни однос на одређено време – до 31. августа 2012. године, те да је тако донета одлука поништена пресудом која је донета по протеку времена за који је радни однос по том конкурсу требало да буде заснован.
Врховни касациони суд је 26. маја 2020. године, преко Апелационог суда у Крагујевцу, вратио Основном суду у Прибоју списе предмета са писменим отправцима ревизијске пресуде.
Основни суд у Прибоју је 29. јуна 2020. године доставио пуномоћнику тужиоца писмени отправак ревизијске пресуде.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – др. закон), које су се примењивале на предметни парнични поступак након доношења решења Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3243/14 од 5. марта 2015. године и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи (у даљем тексту: временски оквир) и са што мање трошкова (члан 10.); да је другостепени суд дужан да врати списе првостепеном суду у року до 30 дана од дана доношења одлуке (члан 397.); да ће се ако чл. 403. до 418. овог закона није другачије прописано, у поступку поводом ревизије сходно примењивати одредбе чл. 67, 70. и 355, члана 369. ст. 2. и 3, чл. 370, 371. и 376, члана 380. ст. 2. и 3, члана 381. став 2, члана 382. и чл. 395. до 398. овог закона (члан 419.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај парнични поступак покренут 8. децембра 2011. године, подношењем тужбе Основном суду у Пријепољу – Судска јединица у Прибоју и да је предмет окончан доношењем пресуде Врховног касационог суда Рев2. 586/17 од 25. октобра 2019. године. Имајући у виду да је наведена ревизијска пресуда достављена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе тек 29. јуна 2020. године, Уставни суд истиче да се приликом оцене разумности дужине трајања ове парнице сагледава и временски период у коме је урађен писмени отправак ревизијске пресуде и извршено њено експедовање из првостепеног суда. Суштински гледано, завршетак рока се везује за моменат окончања неизвесности за правни положај подносиоца уставне жалбе. Уставни суд додатно указује да је подносилац уставне жалбе током парничног поступка посегао за захтевом за заштиту права на суђење у разумном року, па му је решењем Апелационог суда у Крагујевцу Р4 р. 191/15 од 25. децембра 2015. године утврђена повреда наведеног уставног права због дугог трајања првостепеног поступка.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је другостепени поступак окончан за шест и по месеци након доношења решења суда опште надлежности којим је подносиоцу уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року, а да је поступак по ревизији, рачунајући од дана подношења тог ванредног правног лека па до дана отправљања одлуке по ревизији, трајао три године и осам месеци, што би могло да укаже на чињеницу да поступак није окончан у разумном року. Ипак, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање парничног поступка.
Узимајући у обзир ограничени круг разлога за изјављивање ревизије па самим тим и сужена овлашћења Врховног касационог суда у поступку по том ванредном правном леку, Уставни суд је утврдио да у овом предмету није било сложених чињеничних и правних питања која би се одразила на дужину трајања ревизијског поступка, о чему сведочи и садржина образложења пресуде Врховног касационог суда Рев2. 586/17 од 25. октобра 2019. године.
Уставни суд сматра да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се ова парница ради утврђења постојања радног односа оконча у што краћем року.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да су подносилац и његов пуномоћник предузели све процесне мере како би се парнични поступак ефикасно окончао.
Ипак, Уставни суд налази да је неделотворно и неажурно поступање судова првенствено довело до прекомерно дугог трајања ревизијског поступка. Имајући у виду да је поступак по ревизији трајао три године и осам месеци, Уставни суд указује на пресуду Европског суда за људска права у предмету Плазонић против Хрватске, од 6. марта 2008. године (број апликације 26455/04, ст. 60-63.) у коме је критикован став Уставног суда Хрватске, који није нашао повреду права на суђење у разумном року у поступцима у којима су судови били неактивни укупно годину и по у једном и преко две године у другом поступку, а радило се о поступцима који нису били сложени. Уставни суд налази да се одговорност за дуго трајање поступка по ревизији може ставити на терет најпре Основном суду у Прибоју, који је задржао списе предмета скоро пет месеци након што је подносилац уставне жалбе изјавио поменути ванредни правни лек. Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд највише допринео прекомерно дугом трајању предметног ревизијског поступка, узимајући у обзир да је суду највише инстанце требало више од две године и шест месеци да одлучи о ревизији. На крају, Уставни суд је констатовао да је Врховни касациони суд за шест месеци прекорачио рок за враћање списа предмета првостепеном суду након доношења пресуде Рев2. 586/17 од 25. октобра 2019. године, у смислу одредаба чл. 397. и чл. 419. Закона о парничном поступку из 2011. године.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), те је одлучио као у изреци.
Будући да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за накнаду нематеријалне штете, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини вид правичног задовољења за подносиоца због повреде његовог права на суђење у разумном року.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.