Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Б. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2021. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. Б. изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1941/16 од 29. децембра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Б. из Београда је, 12. јула 2017. године, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1941/16 од 29. децембра 2016. године, због повреде права на једнаку заштиту права, права детета, права и дужности родитеља и права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета, зајемчених одредбама члана 36. став 1, члана 64. став 4, чл. 65. и 66. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе се такође позива на непосредну примену људских и мањинских права зајемчених општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима из члана 18. став 2. Устава, па у вези са тим указује на повреду дужности родитеља да обезбеде животне услове потребне за развој детета, као и права детета на издржавање од родитеља или других лица која су финансијски одговорна за дете, зајемчених одредбама члана 27. ст. 2. и 4. Конвенције Уједињених нација о правима детета. Уставни суд констатује да су ова јемства садржана и у одредбама чл. 64. и 65. Устава, па постојање њихове повреде цени са аспекта тих одредаба Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспорена пресуда Врховног касационог суда заснована на погрешној примени члана 165. став 1. Породичног закона; да чињеница када је тужени сазнао да је отац детета, у чијем издржавању је од рођења учествовала само подноситељка уставне жалбе, као мајка, уопште није била спорна током поступка, из ког разлога није било потребе за извођењем доказа; да је, самим тим, закључак Врховног касационог суда да је занемаривање обавезе издржавања од стране оца последица деловања мајке (подноситељке уставне жалбе) заснован на препоставкама, а не на доказима; да Врховни касациони суд „кажњава“ подноситељку уставне жалбе, као самохрану мајку, због тога што је поступак за утврђивање очинства покренула 21 годину након рођења детета, при чему, ниједан од поступајућих судова није поставио питање о узроку тог кашњења; да је Врховни касациони суд, супротно члану 31. Закона о уређењу судова, одлуку о посебној ревизији донео поводом правног питања о коме није постојао спор на нивоу апелационих судова, а о чему сведочи пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 196/11 од 28. марта 2011. године, као и правно схватање Апелационог суда у Београду од 1. октобра 2013. године; да имајући у то виду, као и да је оспорена пресуда Врховног касационог суда у супротности са праксом апелационих судова, следи да је подноситељки уставне жалбе, поред оних права које има као родитељ, повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорени акт и подноситељки уставне жалбе призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 100.000 динара, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Уставна жалба, такође, садржи предлог за одлагање извршења оспореног појединачног акта.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе парничног предмета Основног суда у Смедереву П. 2090/13 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 14. јуна 2013. године, у својству тужиље, поднела Основном суду у Смедереву тужбу против туженог Б. М. из Смедерева, ради исплате регреса на име издржавања заједничког детета.
У тужби је, поред осталог, наведено: да је правноснажном пресудом Вишег суда у Београду П2. 152/12 од 24. јануара 2013. године утврђено да је тужени природни отац М. Б, ћерке тужиље, рођене 17. августа 1993. године, због чега је обавезан да доприноси њеном издржавању у висини од 20% од месечне пензије, почев од 1. новембра 2012. године, па док за то постоје законски услови; да тужени од рођења детета није доприносио њеном издржавању, на који начин је своју имовину неосновано увећао за најмање 4.000 динара на месечном нивоу, за период од 18 година уназад.
Тужени је у одговору на тужбу од 30. јула 2013. године, поред осталог, истакао да све до пријема тужбе за утврђење очинства он није знао за рођење М. Б, а још мање да је њен отац; да му је тужиља ускраћивала то сазнање у периоду од 18 година, на који начин га је лишила свих његових права као родитеља; да је, према томе, он потпуно савестан у погледу недавања издржавања, јер кривицу за то сноси искључиво тужиља.
Пресудом Основног суда у Смедереву П. 2090/13 од 16. децембра 2015. године обавезан је тужени да тужиљи, на име трошкова издржавања заједничког детета, исплати износ од 450.267 динара, са затезном каматом почев од дана подношења тужбе до коначне исплате, док је за износ преко досуђеног до траженог износа од 480.000 динара, тужбени захтев одбијен као неоснован.
Тужени је у жалби од 2. марта 2016. године, поред осталог, поновио наводе из одговора о тужбу о томе када је сазнао за рођење М. Б, због чега сматра да кривицу за недавање издржавања у дугом временском периоду сноси искључиво тужиља.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж. 4111/16 од 27. јула 2016. године, којом је жалбу одбио и наведену првостепену пресуду у целини потврдио.
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужени биолошки отац М. Б, рођене 17. августа 1993. године, те да је њеном издржавању почео да доприноси тек 1. новембра 2012. године, на основу пресуде Вишег суда у Београду П2. 152/12 од 24. јануара 2013. године, којом је утврђено његово очинство; да је тужиља сама издржавала М. Б. од њеног рођења, па све до 1. новембра 2012. године; да полазећи од потребе детета и могућности родитеља да доприносе њеном издржавању, првостепени суд је утврдио да су потребе М. Б. у спорном периоду биле знатно више од 4.000 динара месечно, који износ се тужбом потражује; да је, на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, те правилном применом члана 165. став 1. Породичног закона, првостепени суд правилно закључио да је тужбени захтев делимично основан; да се не могу прихватити наводи жалбе да је тужени био потпуно савестан и да сва кривица лежи на тужиљи, будући да га није обавестила о томе да је отац њеног детета и да је у обавези да доприноси издржавању; да то из разлога што је обавеза туженог заснована на одредби члана 165. Породичног закона, па тренутак његовог сазнања за очинство не представља извињавајући разлог за неплаћање регреса по основу датог издржавања.
Тужени је, кроз поднеске од 5. и 12. септембра 2016. године, изјавио ревизију, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку, истакавши, поред осталог: да постоји неуједначена пракса између апелационих судова и Врховног касационог суда о томе да ли родитељ који је сам издржавао дете има право на регрес, у смислу члана 165. став 1. Породичног закона; да ни судије Апелационог суда у Београду нису сагласне поводом тог правног питања, имајући у виду да је један одређени број судија тог суда изашао са издвојеним мишљењем у односу на правно схватање од 1. октобра 2013. године; да је Апелациони суд у Београду у решењу Гж. 7279/15 од 6. јула 2016. године изразио супротан став у односу на побијану пресуду о томе да ли разлози због којих је дошло до недавања издржавања могу имати утицаја на основаност регресног захтева родитеља који је сам издржавао дете.
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев. 1941/16 од 29. децембра 2016. године прихватио да одлучује о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, па је нижестепене пресуде преиначио, тако што је тужбени захтев тужиље у целини одбио као неоснован.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да су основани ревизијски наводи о испуњености услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној; да су нижестепени судови закључили да одредба члана 165. Породичног закона даје тужиљи право на накнаду дела трошкова издржавања заједничке ћерке странака, независно од чињенице да је тужени за њено рођење сазнао тек у поступку који је против њега поведен тужбом ради утврђења очинства; да се основано ревизијом туженог указује да се наведени правни став заснива на погрешној примени материјалног права; да су за оцену о основаности предметног тужбеног захтева, поред одредаба члана 165. Породичног закона које су применили нижестепени судови, меродавне и одредбе чл. 45, 59, 61. и 68. истог закона; да из наведених законских одредби произлази да вршење родитељског права садржи одређена права и обавезе детета и родитеља; да је, у конкретном случају, чињеница да је тужени отац ћерке тужиље утврђена правноснажном пресудом Вишег суда у Београду П2. 152/12 од 24. јануара 2013. године, по њеној тужби од 1. новембра 2012. године, од када је и утврђена обавеза туженог да доприноси издржавању; да је до тог момента родитељско право вршила искључиво тужиља, старајући се о заједничком детету странака, обезбеђујући му, поред осталог, и потребно издржавање; да у томе није учествовао тужени, који је за рођење детета сазнао тек подношењем тужбе тада већ пунолетне М. Б; да та чињеница, коју је тужени током поступка истицао, а од стране тужиље није оспорена, у ситуацији када тужиља против туженог никада није покренула поступак за утврђење очинства или обавезе издржавања детета, супротно ставу нижестепених судова, јесте битна за одлуку у овој парници; да независно од става Апелационог суда у Београду по коме родитељ који је искључиво или у већем делу но што је обавезан учествовао у издржавању детета, има право регреса од другог родитеља који је такву своју обавезу у целини или делимично занемарио, тужиља нема право на накнаду трошкова, јер тужени није својом вољом занемарио своју обавезу да доприноси издржавању заједничког детета; да је то учињено вољом тужиље, па је тужени све до доношења судске одлуке, а по пунолетству детета, био лишен могућности да врши родитељско право, у складу са одредбама члана 68. Породичног закона, па и обавезе да доприноси издржавању, што би било у најбољем интересу детета; да парница ради остварења права на регрес лица које је фактички давало издржавање, у односу на лице које је по закону било дужно да даје издржавање, није парница у којој се остварује законско право на издржавање детета од стране родитеља; да се то право остварује подношењем тужбе из члана 278. Породичног закона, што је у најбољем интересу детета; да је, у конкретном случају, дете странака право на издржавање остварило од дана подношења тужбе за утврђење очинства, па убудуће, тако да се предметни спор није ни водио ради заштите најбољег интереса детета.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку (члан 64. став 4.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом (члан 66. став 1.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи имају право и дужност да издржавају дете под условима одређеним овим законом (члан 73.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.); да судска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете (члан 81. став 4.); да лице које је фактички давало издржавање, а није имало правну обавезу, има право на накнаду од лица које је по овом закону било дужно да даје издржавање, да ако је више лица истовремено било дужно да даје издржавање, њихова обавеза је солидарна (члан 165.).
5. Оцењујући, најпре, наводе о повреди права родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и изнетих уставноправних разлога, констатовао да се уставном жалбом превасходно указује на произвољност закључка Врховног касационог суда да тужени није дужан да исплати регрес на име дела трошкова које је подноситељка уставне жалбе имала за издржавање њихове заједничке ћерке, у периоду од њеног рођења до момента када је правноснажном пресудом утврђено да је тужени њен отац и конституисана његова обавеза да доприноси њеном издржавању.
Уставни суд истиче да је чланом 65. став 1. Устава зајемчено да родитељи равноправно имају и право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу. Садржина наведене одредбе обухвата права и дужности оба родитеља да дете равноправно подижу, негују, васпитавају, образују, обезбеде му сталан дом и да га издржавају. Право родитеља на издржавање детета, у суштини, представља обавезу родитеља према детету да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета и животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета, а што је предвиђено и Конвенцијом Уједињених нација о правима детета. Такође, Суд констатује да је издржавање детета заједничка обавеза оба родитеља, без обзира на то који од родитеља врши родитељско право и да ли уопште врши родитељско право (видети Одлуку Уж-15/2011 од 5. марта 2014. године). У том контексту, Уставни суд указује на одредбу члана 81. став 4. Породичног закона, којом је прописано да судска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете.
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд најпре констатује да у конкретном случају није реч о издржавању детета, већ о регресном захтеву који је један родитељ истакао према другом родитељу због чињенице да је у одређеном временском периоду сам издржавао заједничко дете. Из чињеница и околности конкретног случаја произлази да је очинство туженог утврђено правноснажном пресудом Вишег суда у Београду П2. 152/12 од 24. јануара 2013. године, по тужби коју је 1. новембра 2012. године поднела тада већ пунолетна ћерка парничних странака. Тужени је том пресудом по први пут обавезан да даје допринос у њеном издржавању. Од рођења детета (17. августа 1993. године), па све до доношења наведене пресуде, родитељско право вршила је искључиво подноситељка уставне жалбе, обезбеђујући заједничком детету, поред осталог, и потребно издржавање. Тужени у томе није учествовао, имајући у виду да је за рођење детета сазнао тек са пријемом тужбе за утврђење очинства. Подноситељка уставне жалбе никада није покренула поступак за утврђење очинства или обавезе издржавања детета. Дакле, тужени је у периоду до пријема тужбе за утврђење очинства био ускраћен за сазнање о постојању детета, што је, по схватању Суда, учинило немогућим реализацију свих његових уставних права и дужности као родитеља, па и када је реч о издржавању детета. Надлежни суд га је на давање доприноса у издржавању обавезао онда када је утврдио да је он отац детета, и то у поступку у коме је и сам тужени сазнао за ту чињеницу. Према томе, тужени није могао да учествује у издржавању детета у периоду за који подноситељка уставне жалбе потражује регрес. Како издржавање детета представља истовремено и право и дужност родитеља да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета и животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета, а заједничко дете парничних странака је потребно издржавање у означеном периоду добијало од подноситељке уставне жалбе, као родитеља који је једини био у прилици да то право, односно обавезу извршава, следи да у поступку у коме је оспорени акт донет није ни одлучивано о праву родитеља на издржавање детета. Стога Уставни суд закључује да доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда подноситељки уставне жалбе нису могла бити повређена права из члана 65. Устава.
У вези са посебном заштитом самохраног родитеља, која се у члану 66. став 1. Устава јемчи у складу са законом, Уставни суд констатује да је подноситељка уставне жалбе, у периоду за који потражује регрес од туженог, статус самохраног родитеља, тачније родитеља који је самостално вршио сва уставна права и дужности родитеља, укључујући и издржавање детета, имала по сопственој вољи, јер све до тужбе за утврђење очинства, коју је поднела њена ћерка, није обавестила туженог о постојању детета, нити је покренула поступак у коме би као самохрани родитељ могла да оствари посебну заштиту, пре свега, да се утврди ко је други родитељ који би се обавезао да доприноси у издржавању детета. Према томе, Уставни суд закључује да се подноситељка уставне жалбе, када је реч о оспореној пресуди Врховног касационог суда, не може позивати на повреду јемства садржаног у члану 66. став 1. Устава. С претходно изнетим у вези, Уставни суд такође констатује да тврдња подноситељке уставне жалбе по којој моменат сазнања туженог за рођење ћерке није био оспораван током трајања парнице, не одговара чињеницама, с обзиром на то да је тужени и у одговору на тужбу и у жалби изјављеној против првостепене пресуде указивао да о томе није имао сазнања све до пријема тужбе за утврђење очинства. Таква тврдња, за коју је сама подноситељка у време изјављивања уставне жалбе очигледно знала да не одговара правом стању ствари, не може послужити као аргумент којим се образлаже повреда означених уставних права.
Што се тиче навода о погрешној примени одредбе члана 165. став 1. Породичног закона на конкретан случај, Уставни суд указује да је подноситељка имала могућност да у уставној жалби истакне повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, у ком случају би Уставни суд могао да испита да ли је оспорена пресуда Врховног касационог суда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени наведене законске одредбе. Како подноситељка уставне жалбе ревизијску пресуду није оспорила са аспекта гаранција из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд ове наводе није посебно разматрао.
Када је реч о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка уставне жалбе својим наводима превасходно указује на то да је Врховни касациони суд оспореном пресудом пореметио добро установљену праксу апелационих судова у Републици Србији по питању активне легитимације родитеља који је сам учествовао у издржавању детета, за подношење регресне тужбе према другом родитељу. С тим у вези, Уставни суд констатује да Врховни касациони суд у образложењу оспорене пресуде није ускратио подноситељки уставне жалбе право на истицање регресног захтева према оцу њене ћерке, из чега следи да је поменута тврдња без основа.
Поред наведеног, Уставни суд истиче да у сваком поступку који се води пред судом, суд који одлучује о изјављеном правном средству има не само право, већ и законску обавезу да пре упуштања у мериторно одлучивање испита да ли су испуњене процесне претпоставке за одлучивање. Стога, супротно схватању подноситељке уставне жалбе, Уставни суд констатује да су у образложењу оспорене пресуде изнети уставноправно прихватљиви разлози због којих је Врховни касациони суд сматрао да су у конкретном случају били испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као о изузетно дозвољеној.
Коначно, Уставни суд и на овом месту истиче да одлучујући о ревизији као изузетно дозвољеној (посебној), улога Врховног касационог суда јесте да уједначава судску праксу и обезбеђује једнаку примену права пред судовима. Дакле, Врховни касациони суд је, у конкретном случају, оспорену пресуду донео у вршењу своје законом утврђене надлежности, због чега се повреда права на једнаку заштиту права не може аргументовати указивањем на праксу апелационих судова.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
Тврдње о повреди права детета из члана 64. став 4. Устава подноситељка уставне жалбе ближе не образлаже, већ их изводи из навода о повреди права и дужности родитеља. Поред тога, Уставни суд подсећа да се на повреду права из члана 64. Устава може позвати само дете које сматра да су му та права повређена, односно родитељ као законски заступник детета, а не у своје име.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.