Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ц. В. из села Рајчиловци код Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ц. В. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 1349/19 од 26. децембра 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 1349/19 од 26. децембра 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Ц. В. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17, подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Ц. В. на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Ц. В. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 4356/16 од 30. децембра 2016. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставна жалбе за накнаду материјалне штете на име трошкова поступка по приговору ради убрзавања извршног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ц. В. из села Рајчиловци код Босилеграда поднела је Уставном суду, 30. јануара 2020. године, преко пуномоћника Д. Д, адвоката из Босилеграда, уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 1349/19 од 26. децембра 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основном судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17.
У уставној жалби подноситељка је навела да је њен приговор ради убрзавања извршног поступка одбачен, са образложењем да се извршни поступак сада води пред јавним извршитељем, да је суд пропустио да да своју одлуку образложи и да је погрешно применио меродавно право, да јој оспореним решењем није дато право на жалбу, као и да због тога што оспорени извршни поступак, покренут ради намирења потраживања из радног односа, дуго траје она трпи штету. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење. Подноситељка је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, због повреде уставних права, те накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању и закључком јавног извршитеља и трошкова поступка по приговору ради убрзавања поступка у износу од 6.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе, као извршни поверилац, поднела је 29. децембра 2016. године Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, на основу правноснажне и извршне пресуде на основу признања Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Босилеграду П1. 40/16 од 26. маја 2016. године, ради наплате новчаног потраживања из радног односа.
Основни суд у Врању је 30. децембра 2016. године донео решење Ии. 4356/16, којим је усвојио предложено извршење и решење доставио јавном извршитељу Станку Филиповићу из Врања који је, закључком Ии. 14/17 од 23. јануара 2017. године, одредио спровођење извршења на целој имовини извршног дужника.
Подноситељка уставне жалбе, као предлагач, поднела је 20. децембра 2019. године приговор ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17.
Основни суд у Врању је оспореним решењем Р4И. 1349/19 од 26. децембра 2019. године одбацио овај приговор као недозвољен. У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет. Такође, наведено је да јавни извршитељ, у смислу одредбе члана 11. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, није судија или јавни тужилац којима председник суда може да укаже на разлоге због којих је повређено право странке у поступку и којима може да наложи процесне радње које делотворно убрзавају поступак, а суд није ни овлашћен да врши надзор над радом јавног извршитеља, већ надзор врши надлежно министарство.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да у решењу којим се приговор усвaја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак (члан 11. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Испитујући да ли је, у конкретном случају, меродавно право произвољно примењено, Уставни суд је, најпре, констатовао да се уставном жалбом оспорава решење којим је одбачен приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету који је вођен пред Основном судом у Врању, са образложењем да се приговор односи на извршни поступак који се сада води пред јавним извршитељем.
У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да заштита зајемченог права на суђење у разумном року у коме спровођење извршења још увек траје, не може зависити од тога да ли извршење спроводи суд или га, уместо суда, а у име државе, спроводи јавни извршитељ. Уставни суд указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљиво правно становиште Основног суда у Врању да је приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања предметног извршног поступка недозвољен.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Врању 1349/19 од 26. децембра 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
Будући да је поништио оспорено решење, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу којим се то решење оспорава због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 36. Устава.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко две година и 11 месеци, при чему у наведеном периоду призната потраживања подноситељке из радног односа нису намирена, Уставни суд је утврдио да јој је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 14/17 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, усвојио уставну жалбу у овом делу.
7. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у оспореном извршном поступку повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према извршном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, истовремено представља и повреду права подноситељке на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Одлучујући о захтеву подноситељке за накнаду нематеријалне штете због повреде уставног права, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године). Имајући у виду наведене ставове, Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд за љуска права сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року – 800 евра, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Међутим, крећући се у границама захтева уставне жалбе, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закон о Уставном суду, у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 4356/16, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем у предмету Ии. 14/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 4356/16 од 30. децембра 2016. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
10. Захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова које је имала у поступку по приговору ради убрзавања извршног поступка, Уставни суд је, у тачки 6. изреке, одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер је оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
11. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.