Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Г. из Ковиља код Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Г. и утврђује да је пресудом Основног суда у Новом Саду Прр1. 32/21 од 2. децембра 2021. године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гжрр. 13/22 од 3. фебруара 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Основног суда у Новом Саду Прр1. 32/21 од 2. децембра 2021. године и пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гжрр, 13/22 од 3. фебруара 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба Б. Г. и утврђује да је подносиоцу повређено право на имовину зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10.
4. Утврђује се право Б. Г. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10, умањеног за износ који му је по том основу евентуално већ исплаћен или на други начин намирен. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Г. из Ковиља код Новог Сада изјавио је 28. фебруара 2022. године, преко пуномоћника М. Н, адвоката из Ниша, Уставном суду уставну жалбу, допуњену 3. марта 2022. године, против пресуде Основног суда у Новом Саду Прр1. 32/21 од 2. децембра 2021. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гжрр, 13/22 од 3. фебруара 2022. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на имовину зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10.
У уставној жалби се наводи: да је оспореним пресудама одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му исплати накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10, над стечајним дужником З. „К.“ Ковиљ - у стечају; да предметни стечајни поступак у коме подносилац није наплатио потраживања по основу неисплаћених зарада траје дуже од деценије, те да поступајући судови нису пресудили у складу са релевантном праксом Уставног суда и Европског суда за људска права. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореним пресудама повређена наведена уставна права и подносиоцу утврди право на накнаду штете, са припадајућом законском затезном каматом, као и трошкове састава уставне жалбе у износу од 90.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажним решењем Привредног суда у Новом Саду Р4ст. 261/2018 од 30. јула 2018. године усвојен је приговор више предлагача, међу којима и приговор подносиоца уставне жалбе, и утврђено да је предлагачима повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10, над стечајним дужником З. „К.“ Ковиљ - у стечају, а у ком поступку је подносилац пријавио потраживање које му је признато.
Оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду Прр1. 32/21 од 2. децембра 2021. године и Апелационог суда у Новом Саду Гжрр, 13/22 од 3. фебруара 2022. године правноснажно је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му исплати накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10, над стечајним дужником З. „К.“ Ковиљ - у стечају. Образложења оспорених пресуда се, у суштини, заснивају на тврдњама да З. „К.“ Ковиљ - у стечају није правно лице са већинским друштвеним/државним капиталом, нити је подносилац доказао узрочно-последичну везу између поступања судова и чињенице да није успео да наплати своја потраживања пријављена у том стечајном поступку.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Разматрајући најпре уставну жалбу у односу на оспорене пресуде, Уставни суд, када је реч о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у вези са правноснажним одбијањем тужбених захтева за накнаду имовинске штете, констатује да се наводи уставне жалбе заснивају на тврдњи да је дужник правно лице са већинским друштвеним капиталом, те да је узрочно-последична веза, за коју судови сматрају да није доказана, постоји, и да је потврђена у пракси Уставног суда и Европског суда за људска права.
У вези са основаношћу навода из образложења оспорених пресуда, те тврдњи подносиоца, Уставни суд упућује на Одлуку Уж-8481/2021 од 21. децембра 2023. године, у којој је утврдио да је стечајни дужник З. „К.“ Ковиљ - у стечају - правно лице са већинским друштвеним капиталом.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд даље упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године, а који се примењују и у овом предмету.
У поменутој одлуци, Уставни суд је подсетио на праксу Европског суда за људска права, коју је и сам прихватио кроз своје одлуке, у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом и правом на накнаду материјалне штете. Такође, Уставни суд је констатовао да су, у међувремену, надлежни судови у својим одлукама заузели исто правно становиште у вези са питањем одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете, позивајући се управо на релевантну праксу Европског суда за људска права и Суда, као и на Закључак о одговорности Републике Србије за накнаду материјалне штете настале због неизвршења правноснажних судских одлука, који је усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године закључио да је сама чињеница да је судском одлуком утврђено да неко лице због неефикасног и неделотворног поступања надлежног суда није у могућности да у разумном року наплати своје потраживање из радног односа у извршном, односно стечајном поступку, према дужнику, који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, довољна да би се утврдила одговорност државе за накнаду имовинске штете. Другим речима, претпоставка за заснивање објективне одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете настале из потраживања из радног односа према дужнику који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, јесте претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном, односно стечајном поступку. У том контексту, Уставни суд је нагласио да код овог облика објективне одговорности Републике Србије за штету важи претпоставка узрочности, тако да оштећено лице не сноси терет доказивања постојања узрочно-последичне везе, већ се она претпоставља.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је пресудом Основног суда у Новом Саду Прр1. 32/21 од 2. децембра 2021. године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гжрр. 13/22 од 3. фебруара 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23) усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде означеног права, применом одредбе члана 89. став 2. Закона, поништио оспорене пресуде, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о захтеву за накнаду имовинске штете.
7. Разматрајући тврдње подносиоца да му је у означеном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврђено да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 83/10, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносиоца буде намирено, подносилац нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. У погледу захтева уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
10. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.