Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић. Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Н. из Кобиља, Општина Мало Црниће, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Н. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу П. 1294/19 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. Н. на накнаду нематеријалне штете у износу од 1100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Н. из Кобиља, Општина Мало Црниће, 26. септембра 2020. године, преко пуномоћника Р. Л, адвоката из Пожаревца, Уставном суду је поднела уставну жалбу, допуњену 24. новембра 2021. године, против пресуде Врховног касационог суда Рев1. 22/19 од 11. јуна 2020. године, због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу П. 1294/19 (раније пред Општинским судом у Пожаревцу у предмету П. 1325/01) и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава.
У уставној жалби подноситељка наводи да je оспореном пресудом одбијена њена ревизија као неоснована, те оспорава утврђено чињенично стање и оцену доказа, као и примену материјалног права у наведеној пресуди. Истиче, да је предметни поступак започет још 2001. године, по њеној тужби ради накнaде штете, а касније преиначен ради стицања без основа и утврђења права својине на непокретности, те да је правноснажно окончан после 2008. године. Незадовољна исходом спора, подноситељка је изјавила ревизију, али је Врховни суд решењем Рев. 1937/08 од 8. априла 2009. године одбацио њену ревизију као недозвољену, те је подноситељка у уставносудском поступку затражила правну заштиту. Међутим, након усвајања њене уставне жалбе Одлуком Уставног суда Уж- 1114/09 од 13. октобра 2011. године и утврђене повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава решењем Врховног касационог суда Рев. 1937/08 од 8. априла 2009. године, те поништаја овог решења и налога Суда да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизије подноситељке, та нова одлука –пресуда оспорена уставном жалбом донета је тек 11. јуна 2020. године, с тим да је ревизијски суд, пре тога, решењем из 2019. године тражио обнављање списа првостепеног суда. Подноситељка сматра да је искључиво услед поступања суда, који је између осталог и обнављао списе предмета, дошло до дугог трајања поступка, па да она својим понашањем ничим није допринела деветнаестогодишњем одлучивању о основаности њеног тужбеног захтева, те истиче повреду права на суђење у разумном року. Од Уставног суда је тражено да утврди повреду означених права, поништи оспорену пресуду Врховног касационог суда, као и утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 600.000,00 динара. Подноситељка је, преко истог пуномоћника, поднеском од 24. новембра 2021. године тражила да јој се на име трошкова поступка пред Уставним судом – састава уставне жалбе усвоји захтев за исплату 90.000, динара.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подноситељка, незадовољна донетом пресудом Врховног касационог суда, коју је оспорила овом уставном жалбом и чији поништај тражи у захтеву уставне жалбе, у суштини истакла, поред повреде означених уставних права: права на суђење у разумном року и на имовину, и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) (у даљем тексту: Закон о Уставном суду) је садржински идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, након извршеног увида у списе предмета Основног суда у Пожаревцу П. 1294/19, обновљене списе предмета Општинског суда у Пожаревцу П. 1325/01 (уништени пре истека рока за чување), те документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио према доступним актима, следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе, као тужиља, је 12. септембра 2001. године поднела Општинском суду у Пожаревцу (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против тужених, ради исплате 200.000,00 динара на име накнаде штете. Поводом ове тужбе формиран је предмет П. 1325/01. Пуномоћник подноситељке је на рочишту одржаном 8. новембра 2001. године указао да је правни основ поднетог тужбеног захтева, заправо, стицање без основа, а на рочишту одржаном 21. марта 2002. године поред постојећег тужбеног захтева постављен је и захтев за утврђење права својине на предметним катастарским парцелама, тако што је овај захтев постављен као главни тужбени захтев, а тужбени захтев за стицање без основа као евентуални.
Решењем Општинског суда П. 1325/01 од 13. марта 2003. године одбијен је као неоснован приговор литиспенденције изјављен од стране пуномоћника тужених.
Решењем Општинског суда П. 1325/01 од 24. марта 2004. године је одбачена тужба тужиље поднета против тужених том суду 12. септембра 2001. године. Међутим, очигледно је да ово решење није остало на снази, али у списима нема података о томе.
Делимичном пресудом Општинског суда П. 1325/01-43 од 6. јануара 2005. године одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке, којим је тражила да се утврди да је власник по основу Уговора о поклону Ов. 2730/88 од 31. октобра 1988. године кат. парцела … и … КО Кобиље.
Решењем Окружног суда у Пожаревцу Гж. 630/05 од 30. јуна 2005. године је укинута пресуда Општинског суда П. 1325/01-43 од 6. јануара 2005. године и списи предмета враћени истом суду на поновно суђење.
Делимичном пресудом Општинског суда П. 1325/01-43 од 1. јуна 2006. године одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је, по основу Уговора о поклону Ов. 2730/88 од 31. октобра 1988. године, власник ½ кат. парцелама … и … КО Кобиље и одбачен тужбени захтев у делу где тражи да се утврди да је тужиља власник ½ кат. парцела … и … КО Кобиље.
Решењем Окружног суда у Пожаревцу Гж. 1265/06 од 5. септембра 2006. године је укинута пресуда Општинског суда П. 1325/01-43 од 1. јуна 2006. године и списи предмета враћени истом суду на поновно суђење.
Пресудом Општинског суда П. 1325/01-43 од 30. новембра 2006. године одбијен је главни тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је по основу Уговора о поклону Ов. 2730/88 од 31. октобра 1988. године власник ½ кат. парцела … и … КО Кобиље; одбачена је тужба тужиље за утврђивање права својине на другој половини наведених кат. парцела, те одбијен евентуални тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавежу тужене да јој на име накнаде за издржавање пок. П. солидарно исплате 150.000,00 динара, као и 50.000,00 динара на име трошкова сахране, подизања надгробног споменика и подушја.
Пресудом Окружног суда у Пожаревцу Гж. 269/07 од 21. марта 2008. године жалба тужиље одбијена је као неоснована и потврђена првостепена пресуда.
Решењем Врховног суда Србије Рев. 1937/08 од 8. априла 2009. године је ревизија тужиље одбачена као недозвољена.
Уставни суд је на седници одржаној 13. октобра 2011. године донео Одлуку Уж-1114/2009, којом је усвојио уставну жалбу Д. Н. изјављену против наведеног ревизијског решења и утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд је поништио решење Врховног суда Србије Рев. 1937/08 од 8. априла 2009. године и одредио да Врховни касациони суд у најкраћем року донесе нову одлуку о ревизији коју је подноситељка уставне жалбе изјавила против пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж. 269/07 од 21. марта 2008. године.
Врховни касациони суд je примио 15. новембра 2011. године наведену одлуку Уставног суда, сагласно доставној наредби од 14. новембра 2011. године.
Решењем Врховног касационог суда Рев1. 13/2019 од 26. септембра 2019. године је наложено Основном суду у Пожаревцу да изврши обнављање списа предмета Општинског суда у Пожаревцу П. 1325/01 и да обновљени спис, преко надлежног другостепеног суда, достави овом суду. У образложењу решења је наведено да је означена одлука Уставног суда достављена томе суду 15. новембра 2011. године, да је решењем Рев1. 13/2019 од 7. јуна 2019. године од Основног суда у Пожаревцу затражено да у најкраћем року, преко надлежног другостепеног суда, достави спис ранијег Општинског суда у Пожаревцу П. 1325/01, али је Основни суд у Пожаревцу дописом Су VIII-410/2019 од 4. јула 2019. године обавестио Врховни касациони суд да није у могућности да достави тражени спис јер је исти уништен 26. децембра 2018. године. С обзиром на то да су списи уништени пре истека рока за чување, тај суд је нашао да се по службеној дужности мора покренути поступак обнављања списа.
Решењем вршиоца функције председника Основног суда у Пожаревцу Су I-1 829/19 од 6. новембра 2019. године, између осталог, наређује се обнављање списа предмета Општинског суда у Пожаревцу П. 1325/01.
Решењем Основног суда у Пожаревцу П. 1294/19-55 од 8. новембра 2019. године одређено је обнављање списа и да странке, односно пуномоћници доставе све расположиве преписе поднесака, записника, одлука и других писмена којима располажу у року од 20 дана од дана пријема решења.
Председнику Основног суда у Пожаревцу враћени су обновљени списи наведеног предмета по наредби од 13. децембра 2019. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев1. 22/19 од 11. јуна 2020. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж. 269/07 од 21. марта 2008. године. Списи предмета примљени су у Виши суд у Пожаревцу 20. јула 2020. године, а у Основни суд у Пожаревцу 3. августа 2020. године.
Тужиља је током поступка била заступана од стране адв. Д. С, адвоката из Пожаревца, неко краће време, а затим од стране адвоката који је и у овом уставносудском предмету пуномоћник. Том пуномоћнику је на тражење од 1. новембра 2012. године одговорио Уставни суд, 6. новембра 2012. године, на питање када је Одлука Уставног суда достављена Врховном касационом суду, а уз уставну жалбу достављена је и фотокопија притужбе Врховном касационом суду на поступање у предмету Рев. 1937/08 која нема датум састављања, као ни пријема.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд пре свега напомиње да парнични поступак који је правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе поводом које је донета Одлука Уж-1114/2009 од 13. октобра 2011. године, није део поступка који је уследио након њеног доношења, већ се ради о посебном поступку у коме се Одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио само период од достављања поменуте уставносудске одлуке Врховном касационом суду, тачније од 15. новембра 2011. године па све до 11. јуна 2020. године, када је донета ревизијска пресуда која се оспорава овом уставном жалбом.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је ради оцене основаности навода подноситељке уставне жалбе имао у виду, како процесна овлашћења ревизијског суда у поступку по ревизији, тако и дужину трајања поступка у трећој инстанци од осам година и седам месеци. Уставни суд указује да ревизијски суд у поступку инстанционе контроле испитује побијану пресуду изјављену из разлога прописаних важећим процесним законом, и то само у оном делу у коме се побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка и на правилну примену материјалног права.
У конкретном случају, превасходни утицај на дужину трајања поступка у трећој инстанци, након Одлуке Уставног суда, било је неефикасно поступање ревизијског суда, који је након пријема Одлуке Уставног суда затражио списе предмета од првостепеног суда тек након седам година и непуних седам месеци. Иако су списи предмета уништени пре истицања прописаног рока, што је захтевало обнављање списа од стране првостепеног суда и за шест месеци продужило трајање поступка, укупно трајање ревизијског поступка од осам година и седам месеци указује да он није окончан у оквиру стандарда разумног рока, који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, те да се не може ничим оправдати.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу П. 1294/19, па је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због повреде уставног права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела у току трајања извршења Одлуке Уставног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије од 5. априла 2016. године (број представке 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15), и више касније донетих пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због неделотворног поступања судова.
7. У погледу истакнуте повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, по оцени Уставног суда, наводи подноситељке из уставне жалбе не могу се сматрати релевантним уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене судске одлуке.
Ово из разлога што подноситељка уставном жалбом превасходно указује на неправилност утврђеног чињеничног стања што не може бити уставноправни разлог за побијање ревизијске одлуке. Уставни суд је оценио да у уставној жалби, осим исказаног незадовољства исходом конкретног парничног поступка, нису наведени уставноправно утемељени разлози који би оправдали тврдњу да постоји повреда означеног уставног права. Уставни суд сматра да је суд на разумљив и уставноправно прихватљив начин применио меродавно право, те јасно и довољно образложио оспорену одлуку. Стога, по оцени Уставног суда, уставна жалба у којој су поновљени наводи из ревизије изјављене против другостепене пресуде, а о којима се ревизијски суд детаљно изјаснио, не садржи разлоге такве природе који доводе у сумњу правичност спроведеног поступка.
У погледу истакнуте повреде права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељка повреду означеног права заснива на постојању повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд оценио да нису уставноправно прихватљиви разлози за тврдње о повреди Уставом зајемченог права из члана 32. став 1. Устава, то је и ове њене наводе о повреди оценио уставноправно неприхватљивим.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев1. 22/19 од 11. јуна 2020. године, јер нису испуњене претпоставке утврђене Уставом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу истакнутог захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, осим ако у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.).
Међутим, у конкретном случају, а поводом накнадно истакнутог захтева подноситељке од 24. новембра 2021. године за накнаду трошкова поступка, Уставни суд указује да се благовременост накнадног поднеска у којем се истиче нови захтев о коме Уставни суд треба да одлучи, везује за датум предаје тог поднеска.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Будући да је подноситељки уставне жалбе оспорена пресуда достављена 28. августа 2020. године, то је Уставни суд, имајући у виду датум подношења допуне уставне жалбе, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио захтев подноситељке као неблаговремен јер је изјављен после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.