Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Б. из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Б. и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом - Одељење у Новом Саду у предмету број У. 4171/19 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. Б. на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б. из Суботице је 22. децембра 2022. године, изјавио Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном спору који је вођен пред Управним судом - Одељење у Новом Саду у предмету број У. 4171/19, као и против пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 4171/19 од 13. октобра 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, указано да је предметни управни спор трајао преко три године и седам месеци и постављен је захтев за накнаду нематеријалне штете. Такође је указано да је ставом два диспозитива оспорене пресуде подносилац неосновано обавезан на накнаду трошкова управног спора у износу од 9.000,00 динара, те подносилац од Суда захтева накнаду овог износа.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Градског већа града Суботице број III-433-30/2019 од 8. фебруара 2019. године усвојена је жалба подносиоца и поништено решење Градске управе града Суботице - Секретаријат за финансије - Служба локалне пореске администрације број IV-01/II-433-4-1/2118/2012 од 1. марта 2013. године, а одбијена жалба подносиоца изјављена против решења Градске управе града Суботице - Секретаријат за финансије - Служба локалне пореске администрације број IV-01/II-433-4/2118/2012 од 14. децембра 2012. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 14. марта 2019. године поднео тужбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 4171/19 од 13. октобра 2022. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Уставни суд најпре указује да подносилац у уставној жалби конкретно и јасно истиче да му је право на суђење у разумном року повређено јер је од момента подношења тужбе до доношења одлуке Управног суда протекло три године и седам месеци, иако се није радило о сложеном и обимном предмету, нити компликованој правној ствари, док је само указао да је цео поступак трајао од 14. децембра 2012. године.
Полазећи од наведеног, Суд је ценио да ли је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом - Одељење у Новом Саду у предмету број У. 4171/19. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе 14. марта 2019. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд – Одељење у Новом Саду о тужби одлучио оспореном пресудом У. 4171/19 од 13. октобра 2022. године, односно након више од три године и седам месеци.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовој тужби одлучи у разумном року. Подносилац није, нити је могао допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио након више од три године и седам месеци.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучивши као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да је уставном жалбом оспорена и пресуда Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 4171/19 од 13. октобра 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
Сагласно одредби члана 170. Устава, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост одлука донетих у претходно вођеном поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе који су истицани у поступку који је претходио уставносудском, а који се односе на то да је, без обзира на промењене околности, остало на снази првостепено решење од 14. децембра 2012. године. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Везано за позивање подносиоца на повреду права из чл. 32, 36. и 58. Устава до које је дошло, по мишљењу подносиоца, због неоснованог обавезивања подносиоца да накнади туженом трошкове управног спора у износу од 9.000,00 динара, Уставни суд истиче да повреда уставног права мора подразумевати одређени ниво тежине и озбиљности да би могла бити разматрана пред овим судом. Процена тог нивоа је релативна ствар и зависи од околности датог случаја, које обухватају како перцепцију подносиоца уставне жалбе, тако и објективни – материјални карактер предмета одлучивања. Дакле, осећај подносиоца о повреди уставног права мора бити оправдан и са објективног становишта, што, према оцени Уставног суда, а сагласно досадашњој пракси Суда, у овом уставносудском предмету није случај. Наиме, Уставни суд указује да у уставној жалби није постављено неко питање које би било од ширег или општег значаја за заштиту Уставом зајемчених права и слобода.
Уставни суд, такође, констатује да је извршио увид у пресуду Управног суда на коју се указује у уставној жалби и која је достављена као доказ тврдње о неједнаком поступању. Међутим, како се ради о одлукама о трошковима управног спора, то Уставни суд, у конкретном случају, сматра да се не може говорити о постојању дубоких и дуготрајних разлика у судској пракси Управног суда поводом истог правног питања, нити се таквим одлукама покреће неко шире или опште питање о евентуалној повреди које би могло бити од уставноправног значаја за одлучивање Уставног суда.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решивши као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.