Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ч. А. из Златокопа код Врања и С. С. из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ч. А. и С. С. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 962/19 од 22. новембра 2019. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 962/19 од 22. новембра 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Ч. А. и С. С. и утврђује да су подносиоцима уставне жалбе у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13, повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Ч. А. и С. С. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10, а потом настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Ч. А. и С. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања који му је утврђен решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1869/09 од 4. децембра 2009. године, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. А. из Златокопа код Врања и С. С. из Врања поднели су Уставном суду, 2. децембра 2019. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Врања, уставну жалбу против решења наведеног у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Уставни суд, такође, указује да из садржине уставне жалбе произлази да подносиоци доводе у питање и повреду права на имовину.
Подносиоци су у уставној жалби, поред осталог, навели да је оспореним решењем одбачен њихов приговор ради убрзавања извршног поступка, због тога што је поступак настављен пред јавним извршитељем. Истакли су захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у оспорени акт и осталу документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе поднели су 11. октобра 2019. године приговор ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13, а који је покренут решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1869/09 од 4. децембра 2009. године против извршног дужника Х. „Ј.“ а.д. Врање, ради намирења новчаног потраживања из радног односа.
Оспореним решењем Основног суда у Врању Р4И. 962/19 од 22. новембра 2019. године одбачен је приговор предлагача, овде подносилаца уставне жалбе, ради убрзавања извршног поступка који је вођен у предмету тог суда И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), јер не садржи податке у смислу одредбе члана 6. став 2. тачка 6) Закона о заштити права на суђење у разумном року.
У образложењу наведеног решења, између осталог, наведено је: да је 22. новембра 2019. године предмет достављен јавном извршитељу Станку Филиповићу из Врања на даље спровођење; да у приговору предлагача нема ниједног податка о предмету суђења који указују на то да Основни суд у Врању непотребно касни са одлучивањем, имајући у виду да извршење спроводи јавни извршитељ; да суд није овлашћен да врши надзор над радом јавног извршитеља, већ надзор врши надлежно министарство; да приговор не садржи податке који указују на то да се евентуално извршни поверилац обраћао суду или јавном извршитељу због непотребног кашњења са одлучивањем, већ да је само наведено да поступак траје десет година и да још увек није окончан, а није наведен ниједан податак у смислу одредбе члана 6. став 2. тачка 6) Закона о заштити права на суђење у разумном року, што је обавезан елемент приговора.
4. Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да приговор садржи податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем (члан 6. став 2. тач. 6)); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд подсећа да се у више својих одлука изјаснио о томе да су редовни судови у првом реду позвани да тумаче и примењују меродавно право и да задатак Уставног суда није да испитује правилност њихових правних закључака и да на тај начин поступа као инстанциони суд, али да произвољна или арбитрарна примена меродавног процесног или материјалног права на штету подносиоца може да доведе до повреде уставног права на правично суђење, те да стога, у одређеним ситуацијама које зависе од чињеница и околности конкретног случаја и наведених уставноправних разлога, има основа да се повреда права на правично суђење цени и са становишта примене меродавног права (видети, између осталих, одлуке Уж-616/2008 од 2. децембра 2010. године и Уж-1038/2008 од 9. јуна 2011. године на: www.ustavni.sud.rs).
Уставни суд, пре свега, констатује да је оспореним решењем Р4И. 962/19 од 22. новембра 2019. године одбачен као недозвољен приговор подносилаца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању И. 5362/10. Уставни суд је утврдио да се образложење оспореног решења заснива на два правна става, односно на оцени према којој суд, у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године, не може да поступа по предметном приговору, јер поступак спровођења извршења води јавни извршитељ, као и становишту да је приговор у конкретном случају неуредан зато што не садржи податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни са одлучивањем.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је oдредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који се примењивао на предметни извршни поступак поводом кога је уложен приговор, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Из садржине документације приложене уз уставну жалбу произлази да се предметни извршни поступак најпре водио пред Основним судом у Врању, те да је затим настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања.
Уставни суд и у овом предмету указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда). Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је Основни суд у Врању извео уставноправно неприхватљив закључак да се приговором ради убрзавања не може оспоравати дужина трајања извршног поступка који се води пред јавним извршитељем.
У погледу другог разлога на коме се темељи образложење оспореног решења, Уставни суд је утврдио да је Основни суд у Врању парафразирао наводе подносилаца уставне жалбе из приговора ради убрзавања поступка, из којих произлази да су подносиоци хронолошки навели радње које су предузете у поступку и да су се извршни суд и јавни извршитељ понашали пасивно у поступку принудног намирења потраживања, као и да је нејасно због чега поступак није могао да се окочна за десет година од подношења предлога за извршење. У том смислу, Уставни суд налази да су предметни наводи из приговора, у конкретном случају, били довољни и да су испуњавали захтев из члана 6. став 2. тачка 6) Закона о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године, посебно јер је извршни поступак у време подношења приговора трајао десет година. Битна карактеристика извршног поступка јесте његов принудни карактер који одређује основна начела тог поступка. Устани суд указује да процесни закон који уређује извршни поступак афирмише начела официјелности и хитности која од суда захтевају активно поступање све до окончања извршног поступка и хитно предузимање радњи које треба да доведу до спровођења извршења и окончање извршног поступка у што краћем року (видети о томе, између осталог, у Одлуци Уставног суда Уж-1138/2011од 24. децембра 2013. године, доступна на интернет страници Уставног суда). При томе, Уставни суд указује и на правни став Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) да указивање да поступак траје девет, односно 15 година, представља довољан основ да се захтеви подносилаца представке размотре у меритуму (пресуда Европског суда у предмету Родић и Свирчев против Србије, број представке 17148/16 од 19. септембра 2019. године, став 10.). Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је закључио да је уставноправно неприхватљиво правно становиште Основног суда у Врању да приговор не садржи податке потребне за одлучивање.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Основног суда у Врању Р4И. 962/19 од 22. новембра 2019. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду изнето, Уставни суд је усвојио уставну жалбу и сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао скоро десет година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у предметном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст органа извршног поступка да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према извршном дужнику са претежним државним односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13, повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5362/10 (стари број И. 1869/09), а потом је настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету ИИ. 133/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа који му је утврђен решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1869/09 од 4. децембра 2009. године, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ а.д. Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
10. Како је Уставни суд утврдио повреду права из чл. 32. и 58. Устава и одредио отклањање штетних последица, то није посебно разматрао истакнуте повреде начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права.
11. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 6. изреке
12. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.