Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. Н. из села Рајчиловци код Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љ, Н. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 295/19 од 23. јула 2019. године и решењем Вишег суда у Врању Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решење Основног суда у Врању Р4И. 295/19 од 23. јула 2019. године и решење Вишег суда у Врању Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Љ. Н. и утврђује се да су јој повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15.
4. Утврђује се право Љ. Н. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Љ. Н. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 2713/15 од 23. јуна 2015. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете на име трошкова поступка по приговору ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Врању у предмету Р4И. 295/19.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. Н. из села Рајчиловци код Босилеграда је, 18. септембра 2019. године, преко пуномоћника Д. Д, адвоката из Босилеграда, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 295/19 од 23. јула 2019. године и решења Вишег суда у Врању Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године, због повреде начела и права, из члана 18, члана 22. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, као и због повреде истих уставних начела и права у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15.
Уставном жалбом се истиче и повреда права из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1 Протокола 1 уз Европску конвенцију, које Суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подноситељка у уставној жалби истиче: да се у конкретном случају ради о потраживању из радног односа код послодавца који је привредно друштво са већинским државним капиталом; да првостепени суд није предузео ниједну делотворну процесну радњу ради спровођења извршења; да је њен приговор ради убрзавања оспореног извршног поступка који траје више од четири године одбијен без адекватног образложења; да у конкретном случају нису примењени критеријуми Европског суда за људска права, које у својој пракси примењује и Уставни суд, за оцену разумне дужине трајања једног судског поступка.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди да су подноситељки оспореним решењима и у предметном извршном поступку повређена означена уставна начела и права, те да јој утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра и материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 2713/15 од 23. јуна 2015. године, као и трошкова заступања од стране адвоката у поступку по приговору ради убрзавања предметног извршног поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 19. јуна 2015. године Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, на основу правноснажне и извршне пресуде на основу признања Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Босилеграду П1. 202/14 од 2. априла 2015. године, ради наплате новчаног потраживања из радног односа. Основни суд у Врању је 23. јуна 2015. године донео решење И. 2713/15, којим је усвојио предлог за извршење.
Основни суд у Врању је 23. јула 2019. године донео оспорено решење Р4И. 295/19, којим је одбио као неоснован приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању И. 2713/15. У образложењу оспореног решења је констатовано да је решењем Основног суда у Врању И. 2713/15 од 1. фебруара 2019. године одређен прекид наведеног извршног поступка до правноснажног окончања стечајног поступка који се води над извршним дужником у предмету Привредног суда у Лесковцу Ст. 20/17, да је суд предузимао законске мере и радње ради спровођења извршења и да суд не може сносити одговорност због немогућности спровођења извршења услед непостојања новчаних средстава на рачуну дужника.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Врању је оспореним решењем Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године исту одбио као неосновану и потврдио првостепено решење.
4. Одредбама Устава чија се повреда истиче уставном жалбом прописано је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући уставну жалбу у делу којим се оспоравају решење Основног суда у Врању Р4И. 295/19 од 23. јула 2019. године и решење Вишег суда у Врању Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године, Уставни суд је констатовао да је тврдњa подноситељке о повреди права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава, заснована на наводима да је њен приговор ради убрзавања предметног извршног поступка произвољно одбијен и да оспорена решења садрже паушална образложења о ефикасном поступању суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке уставне жалбе, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у наведеној одлуци, Уставни суд указује да Основни суд у Врању и Виши суд у Врању приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, већ да су оспорена решења искључиво засновали на сумарној оцени да је суд у извршном поступку који траје већ више од четири године предузео све процесне радње у циљу намирења потраживања подноситељке уставне жалбе.
У наведеном контексту, Уставни суд посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак у тренутку када је одређен прекид поступка трајао већ више од четири године, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису узели у обзир релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај Суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима произвољно примењено меродавно право на штету подноситељке уставне жалбе.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу и утврдио да је оспореним решењима подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио решење Основног суда у Врању Р4И. 295/19 од 23. јула 2019. године и решење Вишег суда у Врању Ржг. 202/19 од 22. августа 2019. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
Како је Уставни суд поништио решења донета по приговору ради убрзавања оспореног извршног поступка, то је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу којим се истиче повреда других уставних начела и права у односу на оспорена решења.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак који је вођен над предузећем са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао више од четири године, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у овом делу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15 повређено право на суђење у разумном року, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у оспореном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према извршном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, истовремено представља и повреду права подноситељке на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правнично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 2713/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 2713/15 од 23. јуна 2015. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
Будући да је утврдио да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, те да јој је досудио накнаду нематеријалне и материјалне штете, Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу којим је истакнута повреда других уставних начела и права у предметном извршном поступку.
11. У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова које је подноситељка уставне жалбе имала у поступку по приговору ради убрзавања извршног поступка, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, овај захтев одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 6. изреке.
12. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.