Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р. из Сврљига, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Р. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 1483/20 од 8. јуна 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Нишу Р4Ст. 273/20 од 13. маја 2020. године и решење Привредног апелационог суда РжСт. 1483/20 од 8. јуна 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба С. Р. и утврђује да су подносиоцу повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19.
4. Утврђује се право С. Р. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су му евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право С. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19, умањених за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Р. из Сврљига, поднео је Уставном суду, 24. јула 2020. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда РжСт. 1483/20 од 8. јуна 2020. године и решења Привредног суда у Нишу Р4Ст. 273/20 од 13. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19.
Подносилац у уставној жалби истиче да је оспореним решењима произвољно одбијен његов приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка, као и да иста не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана пракса Европског суда за људска права и Уставног суда на коју је указао. У уставној жалби је, такође, наведено да спорни стечајни поступак траје више од 11 година, а да подносилац није наплатио своја потраживања из радног односа од стечајног дужника - предузећа са већинским друштвеним капиталом.
Уставном жалбом је тражено да се утврди да су подносиоцу повређена означена уставна права. Тражио је и накнаду на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације и увида у информације доступне на интернет страници Агенције за привредне регистре, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Трговинског суда у Нишу Ст. 27/09 од 4. септембра 2009. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „П.“ Сврљиг, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подносилац уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавио своја потраживања из радног односа која су му у истом поступку и утврђена.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе против наведеног решења Привредног суда у Нишу којим је одбијен његов приговор ради убрзавања стечајног поступка који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, те да је стечајни суд поступао ефикасно, марљиво и у законом прописаним роковима.
Оспорени стечајни поступак закључен је правноснажним решењем Привредног суда у Нишу Ст. 63/19 од 26. септембра 2022. године.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносиоца у делу у којем је уставна жалба изјављена против оспореног решења, Уставни суд констатује да је тврдњa подносиоца о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је његов приговор произвољно одбијен и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца који се односе на оспорено решење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од преко 12 година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао 12 година, те да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и сам Уставни суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносиоца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је оспореним решењима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж- 5357/2022 од 7. марта 2024. године.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављеној на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак који је вођен према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора за убрзавање поступка трајао 12 година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносиоца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцу утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о његовом захтеву за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да му је повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године која је доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs), Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, утврдио право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су му евентуално већ исплаћени по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19. Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 4. изреке.
9. Разматрајући тврдње подносиоца да му је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа од стечајног дужника са претежним државним, односно друштвенми капиталом представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
10. Уставни суд је најпре констатовао да у уставној жалби није постављен захтев за накнаду материјалне штете. Међутим, имајући у виду сврху уставносудске заштите права на имовину у овој врсти предмета, као и чињеницу да су у међувремену измењена законска решења за заштиту права на суђење у разумном року, Суд сматра да се, у конкретном случају, може утврдити право на накнаду материјалне штете, као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 63/19, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Након што је подносиоцу утврдио повреду права из чл. 32. и 58. Устава и утврдио право на накнаду материјалне и нематеријалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у преосталом делу.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 6. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.