Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Д. из Димитровграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 6117/19 од 27. маја 2020. године, подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решења Привредног апелационог суда РжСт. 6117/19 од 27. маја 2020. године и Привредног суда у Нишу Р4Ст. 1716/19 од 8. новембра 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. Устава и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10.
4. Утврђује се право Д. Д. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћују на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д. из Димитровграда је поднела 7. јула 2020. године, преко пуномоћника П. Р, адвоката из Пирота, Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда РжСт. 6117/19 од 27. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је правноснажно одбијен приговор подноситељке ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10. Подноситељка сматра ову одлуку произвољном, с обзиром на то да јој је непримерено дугим трајањем стечајног поступка од преко девет година, несумњиво повређено право на суђење у разумном року, и то искључиво кривицом стечајних органа. Оваквим поступањем, онемогућено је намирење потраживања на име неисплаћених зарада.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подноситељка, незадовољна начином одлучивања судова, те дугим трајањем стечајног поступка, у суштини истакла, тражећи поништај оспореног акта, поред повреде права на правично суђење и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и повреду права на на имовину из члана 58. Устава. Тражила је и накнаду на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Стечајни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је пријаву потраживања из радног односа у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10 над стечајним дужником „Б.“ АД Димитровград, који поступак је покренут 30. септембра 2010. године, а потраживања су призната закључком суда од 24. марта 2011. године.
Увидом у податке на интернет страници Агенције за привредне регистре – Регистар привредних субјеката и Министарства привреде, Уставни суд је утврдио да је, Уговором о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције од 4. децембра 2007. године, 70% друштвеног капитала ДП. „Б“ ДИМИТРОВГРАД продат одређеном физичком лицу, а да је преостали капитал пренет запосленима, као и да је наведени уговор раскинут 2009. године, те је, одлуком Агенције за приватизацију бр. 10-5717/09-877/02 од 31. децембра 2009. године, капитал АД „Б“ ДИМИТРОВГРАД пренет Акцијском фонду, након неуспеле приватизације.
Уставни суд је, увидом у податке на интернет страници Централног регистра депо и клиринг хартија од вредности, утврдио да Регистар акција и удела и Акционарски фонд АД Београд имају заједно 83,1% акција наведеног стечајног дужника.
Предлагач, овде подноситељка, поднела је 11. септембра 2019. године ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10.
Привредни суд у Нишу је, поступајући по приговору подноситељке, донео решење Р4Ст. 1716/19 од 8. новембра 2019. године, којим је одбио као неоснован њен приговор.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем потврдио наведено првостепено решење.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима, људских и мањинских права, као и пракси међународних институција надзиру њихово спровођење.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23), прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом”.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подноситељке поводом истакнуте повреде права на правично суђење, у делу у којем је уставна жалба изјављена против решења Привредног апелационог суда, којим је правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да је тврдња подноситељке о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је њен приговор произвољно одбијен.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од преко пет година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда за људска права у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења приговора ради убрзавања поступка трајао девет година, те да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда за људска права, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, при чему је таква примена била на штету подноситељке.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, као и првостепно решење које је њиме било потврђено, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Наиме, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет редовном суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року, већ је самостално одлучио о захтеву подносиоца за заштиту наведеног уставног права.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у означеном стечајном поступку, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд за људска права је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда за људска права, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Имајући у виду изнето, као и да је оспорени стечајни поступак вођен према предузећу са већинским друштвеним/државним капиталом, до подношења приговора трајао девет година, при чему у току тог поступка подноситељка није у целини намирила своја потраживања из радног односа, Уставни суд је оценио да јој је повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
Будући да подноситељка уставне жалбе у наводима уставне жалбе није указала на то да трпи нематеријалну штету, као што није ни у захтеву уставне жалбе истакла захтев за накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд сматра да је доношење одлуке којом је утврђена повреда означеног права, довољно да се постигне адекватно правично задовољење подноситељке уставне жалбе.
8. С обзиром на то да из навода уставне жалбе произлази да подноситељка суштински указује и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је разматрао да ли јој је повређено означено право у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10.
Уставни суд указује на свој став према коме у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да јој обезбеди намирење потраживања које потиче из радног односа, према стечајном дужнику који је привредно друштво са већинским друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10 повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Имајући у виду сврху уставносудске заштите у овој врсти предмета, као и чињеницу да је након подношења уставне жалбе ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), услед чега је овде подноситељка уставне жалбе изгубила могућност да пред редовним судом захтева накнаду имовинске штете услед повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је у конкретном случају одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, без обзира на то што подноситељка није поставила конкретан захтев у овом смислу.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, умањеног за износе који су по том основу већ исплаћени или намирени на други начин. Накнада се исплаћују на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.