Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Б. из Прибоја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Б. и утврђује да је решењем Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 34/21 од 11. фебруара 2021. године и решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 785/21 од 22. марта 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решења Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 34/21 од 11. фебруара 2021. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 785/21 од 22. марта 2021. године.
3. Усваја се уставна жалба С. Б. и утврђује се да су му повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15.
4. Утврђује се право С. Б. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право С. Б. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Б. из Прибоја је 28. маја 2021. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 34/21 од 11. фебруара 2021. године и Привредног апелационог суда Рж. Ст. 785/21 од 22. марта 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину из члана 32. став 1., члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15.
Подносилац уставне жалбе је 9. фебруара 2024. године, преко истог пуномоћника, Уставном суду изјавио нову уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и права на имовину из члана 32. став 1., члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15. Подносилац је предметну уставну жалбу сматрао допуном уставне жалбе од 28. маја 2021. године.
Подносилац у уставној жалби истиче да је оспореним решењима неосновано правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка у коме још увек није наплатио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику.
Уставном жалбом је тражено да се утврди да су подносиоцу оспореним решењима и у предметном стечајном поступку повређена означена уставна права. Такође, подносилац је захтевао да му буде утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра и право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђеног у стечајном поступку, као и право на накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 18/15 од 14. септембра 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „Ф.“ а.д. Прибој, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију, а касније Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подносилац уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавио своја потраживања из радног односа која су му утврђена, али нису у целости намирена.
Оспореним решењем Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 34/21 од 11. фебруара 2021. године одбијен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, поднет ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 785/21 од 22. марта 2021. године одбијена је као неоснована жалба предлагача, а наведено првостепено решење Привредног суда у Ужицу је потврђено. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да дужина трајања поступка сама по себи не доводи до повреде права у сваком случају, будући да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, као и да су органи стечајног поступка све радње предузимали брзо и ефикасно.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносиоца у делу у којем је уставна жалба изјављена против решења Привредног суда у Ужицу и Привредног апелационог суда којима је правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да је тврдњa подносиоца о повреди означеног права заснована на наводима да је његов приговор произвољно одбијен и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца које се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлукама Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године и Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од наведених ставова и оцена, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, која је наведена у означеним Одлукама.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао више од пет година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима Привредног суда у Ужицу и Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносиоца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је оспореним решењима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом („Ф.“ а.д. Прибој) траје више од пет година, при чему у наведеном периоду утврђено потраживање подносиоца из радног односа није намирено, а спорни поступак је и даље у току, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносиоца да му је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Ужицу да обезбеди намирење потраживања подносиоца које потиче из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 18/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. На крају, Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдњу подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде права из чл. 32. и 58. Устава и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подносиоца у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подносиоца, решавајући као у тачки 6. изреке..
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.