Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби мал. Мирослава Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба малолетног Мирослава Димовића, изјављена против решења Врховног суда Србије Кжм. 32/08 од 17. марта 2008. године и решења Окружног суда у Суботици Км. 82/07 од 16. јануара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ана Димовић је, као законски заступник, у име малолетног Мирослава Димовића из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, изјавила Уставном суду 26. јуна 2008. године уставну жалбу, уређену по налогу Уставног суда 18. фебруара 2010. године, против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и „права на одбрану“ из члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава.
У уставној жалби се наводи: да је пред Окружним судом у Суботици, против подносиоца уставне жалбе као малолетног лица, вођен кривични поступак Км. 82/07 за кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 2) у вези члана 33. Кривичног законика Републике Србије и кривично дело прикривања из члана 221. став 1. Кривичног законика; да је поступајуће веће за малолетнике 16. јануара 2008. године одржало седницу на којој се, без присуства странака, упознало са резултатима спроведеног припремног поступка; да је, након тога, на основу предлога надлежног јавног тужиоца за изрицање кривичне санкције, веће донело решење којим је подносиоцу уставне жалбе изрекло васпитну меру - појачан надзор органа старатељства; да су у поступку „докази изведени без присуства странака, чиме је повређено начело контрадикторног расправљања и право одбране да се изјашњава о изведеним доказима“; да је тиме што су докази изведени без присуства браниоца и малолетника против кога се поступак водио, подносиоцу уставне жалбе онемогућено да се ефективно брани, јер је спречен да се суочи са доказима оптужбе и да у поступку контрадикторног расправљања изнесе своје примедбе на доказе који су изведени; да је све наведено подносилац изнео и у својој жалби против првостепеног решења, међутим Врховни суд Србије у решењу којим је потврдио првостепено решење није „ни једном речју оценио горе цитиране жалбене наводе“, већ су у другостепеном решењу „цењени неки други, али не сви жалбени наводи“; да су првостепени и другостепени суд оваквим поступањем повредили права подносиоца уставне желбе гарантована Уставом и то право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и „право на одбрану“ из члана 33. став 2. Устава. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из навода уставне жалбе и увидом у приложена оспорена решења, као и записник о седници већа за малолетнике Окружног суда у Суботици пред којим је вођен кривични поступак, констатовао следеће:
- да је пред Окружним судом у Суботици према подносиоцу уставне жалбе, као малолетном лицу, вођен кривични поступак Км. 82/07 због основане сумње да је учинио кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 2) у вези члана 33. и кривично дело прикривања из члана 221. став 1. Кривичног законика Републике Србије;
- да је Окружни јавни тужилац у Суботици поднео суду предлог за изрицање кривичне санкције у коме је ставио предлог да се према малолетнику изрекне васпитна мера - појачан надзор органа старатељства;
- да је 16. јануара 2008. године одржана нејавна седница већа за малолетнике поступајућег суда на којој је јавни тужилац остао код свог предлога за изрицање кривичне санкције, представник органа старатељства се придружио предлогу јавног тужиоца, док је бранилац навео да нема довољно законито прибављених доказа да је малолетник починио кривична дела која му се стављају на терет, па је предложио обуставу поступка, с тим да, уколико суд сматра супротно, бранилац предложену меру сматра адекватном и законитом;
- да су на седници већа саслушани малолетник и његова мајка, као законски заступник, при чему је мал. Димовић, поред осталог, изјавио да са рођаком није био од дана кад је извршено предметно кривично дело и да после саслушања у овом суду није учинио ништа што би било противно закону;
- да се у наставку седнице веће без присуства странака упознало са доказима прибављеним у припремном поступку Ким. 95/07, који је претходио поступку пред већем за малолетнике, па је свестраном оценом наведених доказа утврдило чињенично стање;
- да је на нејавној седници о већању и гласању од 16. јануара 2008. године суд донео оспорено решење Км. 82/07 којим је малолетнику, овде подносиоцу уставне жалбе изрекао васпитну меру - појачан надзор органа старатељства, која може трајати најмање шест месеци а најдуже две године, с тим што ће се накнадно одлучити о дужини њеног трајања;
- да је бранилац малолетника изјавио жалбу против првостепеног решења, због битних повреда одредаба Законика о кривичном поступку и погрешно утврђеног чињеничног стања, наводећи да се првостепено решење заснива на доказима на којима се не може заснивати, да чињенично стање није у потпуности и правилно утврђено и да су докази изведени без присуства странака, чиме је повређено начело контрадикторног расправљања и право одбране да се изјасни о изведеним доказима;
- да је Врховни суд Србије 17. марта 2008. године донео оспорено решење Кжм. 32/08 којим је као неоснована одбијена жалба браниоца, а првостепено решење Окружног суда у Суботици Км. 82/07 од 16. јануара 2008. године потврђено;
- да је у образложењу другостепеног решења дата оцена првостепеног решења у односу на жалбене наводе браниоца, у погледу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и тврдњи да се решење заснива на доказима на којима се не може заснивати, при чему је другостепени суд утврдио да првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде Кривичног законика, да је чињенично стање у првостепеном поступку потпуно и правилно утврђено и да је на тако утврђено чињенично стање правилно примењен кривични закон.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према одредби члана 33. став 2. Устава, свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.
Кривични поступак према малолетним лицима води се у складу са одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица ("Службени гласник РС", број 85/05).
Из одредаба чл. 63. до 72. овог закона произлази да је спровођење припремног поступка по захтеву јавног тужиоца за малолетнике обавезна фаза судског поступка који се води према малолетном учиниоцу кривичног дела.
Одредбом члана 64. став 1. Закона прописано је да ће се у припремном поступку према малолетнику, поред чињеница које се односе на кривично дело, посебно утврдити узраст малолетника, чињенице потребне за оцену његове зрелости, испитаће се средина у којој и прилике под којима малолетник живи и друге околности које се тичу његове личности и понашања.
Члан 65. Закона прописује: да судија за малолетнике сам одређује начин извођења појединих радњи држећи се при том одредаба овог закона и Законика о кривичном поступку у мери која обезбеђује права окривљеног на одбрану, права оштећеног и прикупљање доказа потребних за одлучивање (став 1.); да саслушању малолетника у припремном поступку морају присуствовати јавни тужилац за малолетнике, бранилац и родитељ, усвојилац односно старалац малолетника, а да осталим радњама у припремном поступку ова лица по потреби присуствују, као и да судија за малолетнике може наредити да се приликом извођења појединих радњи малолетник удаљи (став 2.); да судија за малолетнике може ускратити присуство родитеља, усвојиоца, односно стараоца малолетника ако је таква одлука у интересу малолетника (став 3.); да ће се саслушање малолетника, кад је то потребно, обавити уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица, а да судија за малолетнике може одобрити да радњама у припремном поступку присуствује и представник органа старатељства, као и да кад наведено лице присуствује тим радњама, може стављати предлоге и упућивати питања лицу које се саслушава (став 4.).
Према одредби члана 69. став 2. овог закона, предлог јавног тужиоца за малолетнике треба да садржи: име и презиме малолетника, његове године живота, опис и законски назив кривичног дела, доказе из којих произлази да је малолетник извршио кривично дело, образложење које треба да садржи оцену степена зрелости малолетника, својстава његове личности и предлог да се малолетнику изрекне кривична санкција.
Одредбама члана 73. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица је прописано: да судија за малолетнике заказује седницу већа или главни претрес кад прими предлог јавног тужиоца за малолетнике за изрицање кривичне санкције (став 1.); да се казна малолетничког затвора и заводске мере могу изрећи само по одржаном главном претресу, док се остале васпитне мере могу изрећи и у седници већа (став 2.); да се у седници већа може одлучити да се одржи главни претрес (став 3.); да се на седницу већа позивају малолетник и његови родитељи, усвојилац, односно старалац, јавни тужилац за малолетнике, бранилац и представник органа старатељства, да седници обавезно присуствују јавни тужилац за малолетнике, бранилац и представник органа старатељства, а уколико јавни тужилац за малолетнике или бранилац неоправдано изостану са седнице већа, председник већа обавештава о томе непосредно вишег јавног тужиоца, односно надлежну адвокатску комору (став 4.); да ће судија за малолетнике саопштити малолетнику васпитну меру која је према њему изречена у седници већа (став 5.).
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду указује, а полазећи од утврђених чињеница и околности и одредаба Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Уставни суд констатује следеће:
Малолетна лица, као нарочито осетљива категорија, уживају посебну заштиту у правном систему Републике Србије, и то не само у области породичних односа, радноправног статуса, социјалне заштите и другим областима друштвених односа, већ и у сфери кривичног права. Наиме, и малолетни учиниоци кривичних дела уживају посебну бригу друштва, тако да се и кривични поступак према њима води применом одредаба посебног закона. Одредбе тог закона, за разлику од општег Законика о кривичном поступку, немају за циљ да се у кривичном поступку само утврди постојање дела, већ да се током читавог кривичног поступка посебна пажња посвети заштити личности малолетника према коме се поступак води. Отуда је одредбама наведеног закона прописано да се поступак према малолетним учиниоцима кривичних дела може водити само пред судијом за малолетнике и већем за малолетнике, с тим да судије могу бити само лица која су стекла посебна знања из области права детета и преступништва младих, док се за судије поротнике обавезно бирају лица из редова наставника, учитеља, васпитача, као и других стручних лица која имају искуства у раду са децом и младима (члан 42. Закона). Такође, Закон је водио рачуна и о називима појединих кривичнопроцесних института, тако да се према малолетнику кривични поступак не покреће подношењем захтева за спровођење истраге, нити се против њега подиже оптужница, већ се поступак води по предлогу јавног тужиоца за малолетнике, а који може бити само лице које је стекло посебна знања из области права детета и преступништва младих (члан 57. став 1. Закона). С обзиром на то да циљ друштва није кажњавање малолетника, него правилан развој њихове личности, Закон даје широка овлашћења јавном тужиоцу за малолетнике у погледу процене целисходности предлагања да се покрене кривични поступак, чак и у случају када постоје докази из којих произлази основана сумња да је малолетник учинио кривично дело (члан 58. став 1. Закона). Мере посебне заштите малолетника у кривичном поступку огледају се нарочито у широким овлашћењима и обавезама органа старатељства у свим фазама поступка. Коначно, малолетницима се, осим изузетно, не изричу казне, већ васпитне мере. Један од основних циљева овог поступка је и његова ефикасност и то из два разлога: прво, да би малолетник што краће био изложен суочавању са судом и тужилаштвом и, друго, да би се што пре приступило његовом преваспитавању и ресоцијализацији, ако се утврди да су оптужбе које му се стављају на терет основане. У том циљу одредба члана 73. став 2. Закона даје овлашћење судији за малолетнике, односно већу за малолетнике да кривичну санкцију (осим малолетничког затвора и заводске мере) може изрећи и у седници већа, без одржаног главног претреса.
Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају Окружни суд у Суботици искористио своје законско овлашћење из члана 73. став 2. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, те је подносиоцу уставне жалбе, решењем Км. 82/07, васпитну меру појачаног надзора органа старатељства изрекао на нејавној седници већа одржаној 16. јануара 2008. године. Дакле, сагласно законском овлашћењу, у овом кривичном поступку није ни одржан главни претрес, те стога Уставни суд оцењује да се не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да су „докази изведени без присуства странака, чиме је повређено начело контрадикторног расправљања и право одбране да се изјашњава о наведним доказима“. Ово из разлога што је доказни поступак спроведен пре седнице већа за малолетнике, током припремног поступка, који одговара фази истраге код пунолетних учинилаца кривичних дела. Уставни суд наглашава да у уставној жалби није указано да су током припремног поступка у коме су извођени докази, подносиоцу уставне жалбе или његовом браниоцу ускраћена било која законом гарантована процесна права. Такође, Уставни суд истиче да и сам подносилац уставне жалбе не наводи да је суд на одржаној седници без присуства малолетника и његовог браниоца изводио било какве доказе, већ да се, без његовог присуства, упознао са доказима прикупљеним током припремног поступка, а што, по оцени Уставног суда, нужно претходи самом доношењу судске одлуке. Уставни суд додатно указује да овакво поступање већа за малолетнике Окружног суда у Суботици оцењује као уставноправно прихватљиво и из разлога што се сам бранилац подносиоца уставне жалбе није противио да се одржи седница већа без присуства малолетног подносиоца уставне жалбе и његовог законског заступника, а да је у вези предлога заменика јавног тужиоца да се малолетнику изрекне васпитна мера – појачан надзор органа старатељства, изјавио да по његовој оцени нема довољно доказа да је његов брањеник починио кривична дела која му се стављају на терет, али да је, уколико суд сматра супротно, предложена васпитна мера адекватна и законита. Изнета оцена Уставног суда се додатно темељи и на исказу самог подносиоца уставне жалбе који је накнадно приступио седници већа са својом мајком и који је, између осталог, изјавио да после саслушања у овом суду није учинио ништа што би било противно закону.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд оцењује да је кривични поступак према малолетном подносиоцу уставне жалбе спровео надлежни, законом установљени суд, који је о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка одлучио у поступку који је вођен у складу са одредбама меродавних процесних закона, те да му стога оспореним решењем Окружног суда у Суботици Км. 82/07 од 16. јануара 2008. године, као ни оспореним решењем Врховног суда Србије Кжм. 32/08 од 17. марта 2008. године којим је одлучивано о жалби његовог браниоца изјављеној против првостепеног решења, није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, оспореним решењима нису повређена ни права подносиоца уставне жалбе из члана 33. став 2. Устава, јер је у току спроведеног поступка пред Уставним судом неспорно утврђено да је подносилац уставне жалбе у овом кривичном поступку имао и искористио право да у току припремног поступка изнесе своју одбрану, да му је омогућено да исказ да и на седници већа за малолетнике, да је имао и искористио право да узме браниоца по свом избору, као и да ниједан навод уставне жалбе не упућује на то да је подносилац уставне жалбе био онемогућен да несметано општи са својим браниоцем, нити да није имао одговарајуће услове за припрему одбране.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану.
6. На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић