Уставни суд, Велико Веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби A. Š. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба A. Š. изјављена против решења судије за претходни поступак Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 од 21. децембра 2018. године и решења Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 Кв. 1838/18 од 21. децембра 2018. године
О б р а з л о ж е њ е
1. A. Š. из Београда поднео је Уставном суду, 25. јануара 2019. године, преко пуномоћника З. А, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 од 21. децембра 2018. године и решења Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 Кв. 1838/18 од 21. децембра 2018. године, због повреде права на слободу и безбедност, права притвореног лица, права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на слободу кретања, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како су права гарантована означеним одредбама Европске конвенције суштински садржана и у истакнутим, односно одговарајућим правима зајемченим Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно одређен притвор, на основу члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да, у конкретном случају, поступање суда одише арбитрарношћу и произвољношћу, и то код чињенице да исти мимо услова прописаних „условом“ и законом одређује притвор подносиоцу уставне жалбе;
- да није био испуњен нити један од законом прописаних кумулативних услова, нити је суд у оспореним решењима навео уставноправно прихватљиве разлоге којима би се могло образложити зашто је притварање подносиоца уставне жалбе неопходно ради вођења кривичног поступка;
- да је суд у образложењу првостепеног решења навео речи „основно сумњив“ и да тај степен сумње представља апсолутно непознати степен сумње са становишта Законика о кривичном поступку;
- да је суд одредио притвор окривљеном због наводног ометања поступка утицањем на сведоке, а да је у оспореном решењу само набројао имена сведока без навођења околности на које би сведоци требало да буду саслушани;
- да оспорена решења представљају еклатантне примере тзв. одлука лапидарног карактера, односно одлука које нису образложене на начин који задовољава услове и стандарде правичног суђења;
- да су судови повредили посебна права окривљеног када су мимо уставних гарантија донели решење о одређивању притвора у којем су као „особиту околност“ навели чињеницу да окривљени није признао кривицу;
- да су претходно описане повреде учињене приликом доношења незаконитог решења имале своју последицу и у повреди права на слободу кретања права на слободу подносиоца.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу, утврди да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, поништи оспорена решења, утврди му право на накнаду штете у износу од 4.500,00 евра и досуди му трошкове за састав уставне жалбе у опредељеном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорена решења и другу документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Предлогом за одређивање притвора Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кy. 7166/18 од 19. децембра 2018. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, је стављено на терет извршење кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика н кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика, и предложено је да се према њему одреди притвор и то у смислу члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Оспореним првостепеним решењем судије за претходни поступак Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 од 21. децембра 2018. године према окривљеном је одређен притвор у трајању од 30 дана, који се има рачунати почев од 17. децембра 2018. године у 12,00 часова када је лишен слободе, а на основу члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је, приликом одлучивања о притвору, судија за претходни поступак имао у виду решење Кв. 1826/18 од 21. децембра 2018.године; да је основан предлог за одређивање притвора према окривљеном у смислу члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1 тачка 2) Законика о кривичном поступку; да из списа предмета произлази да је осумњичени A. Š. основно сумњив да је извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика и кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика; да је у даљем току поступка потребно саслушати сведоке и то И.Б. из Београда, Е.Е. из Београда, П.П. из Београда, Ј.Д. из Београда, Р.С. из Београда и С.М. из Београда, на околности кривичних дела која се осумњиченом A. Š. стављају на терет, а при чињеници да осумњичени A. Š. приликом саслушања код Првог основног јавног тужилаштва у Београду 19. децембра 2018. године није признао извршење кривичног дела, то по оцени судије за претходни поступак постоје особите околности које указују на оправдану бојазан да ће осумњичени A. Š. боравком на слободи утицати на сведоке И.Б. из Београда, Е.Е. из Београда, П.П. из Београда, Ј.Д. из Београда, Р.С. из Београда и С.М. из Београда, због чега се притвор јавља као нужна и неопходна мера у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка, те су испуњени законски разлози за одређивање притвора у смислу члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Браниоци окривљеног су против оспореног првостепеног решења о одређивању притвора изјавили жалбу која је одбијена као неоснована оспореним другостепеним решењем Првог основног суда у Београду Кпп. 351/18 Кв. 1838/18 од 21. децембра 2018. године.
У образложењу оспореног решења, другостепени суд је, поред осталог навео и следеће: да је кривично ванпретресно веће размотрило списе предмета, заједно са наводима жалбе бранилаца осумњиченог A. Š, адвоката А. З. и А. М, па је нашло да је жалба бранилаца осумњиченог неоснована; да је, по налажењу кривичног већа, правилно поступио судија за претходни поступак одредивши притвор према осумњиченом A. Š. из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1 тачка 2) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из стања у списима предмета произлази постојање основане сумње да је осумњичени извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика и кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика, да се осумњичени бранио ћутањем, а да је у даљем току поступка неопходно у својству сведока испитати оштећене И.Б, Е.Е, П.П, Ј.Д, Р.С. и С.М, а на све околности критичног догађаја коме су оштећени присуствовали, због чега је веће нашло да све наведене околности, представљају особите околности које указују на то да ће осумњичени, уколико се нађе на слободи, ометати поступак утицањем на наведене сведоке оштећене, па се притвор по овом законском основу показује као неопходна и нужна мера за несметано вођење овог кривичног поступка; да је имајући у виду наведено, кривично ванпретресно веће одбило жалбу браниоца осумњиченог као неосновану, на основу одредаба члана 214. став 3. Законика о кривичном поступку, члана 467. став 3. Законика о кривичном поступку и члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама Устава, чију повреду истиче подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. (члан 30. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, а да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. (члан 39. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је „основ сумње" скуп чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела (члан 2. став 1. тачка 17)); да је „основана сумња" скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела (члан 2. став 1. тачка 18)); да је „оправдана сумња" скуп чињеница које непосредно поткрепљују основану сумњу и оправдавају подизање оптужбе (члан 2. став 1. тачка 19); да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2)); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (члан 214. ст. 1. до 3.).
5. Уставни суд, разматрајући изнете тврдње подносиоца, констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права на слободу и безбедност, права притвореног лица, права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на слободу кретања, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава, у односу на оспорена решења, заснива на тврдњама да је према њему притвор одређен оспореним решењима иако није био испуњен нити један од законом прописаних кумулативних услова за то, да судови нису навели зашто је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да је суд у образложењу првостепеног решења навео речи „основно сумњив“, да је суд одредио притвор окривљеном због наводног ометања поступка утицањем на сведоке, без навођења околности на које би сведоци требало да буду саслушани, као и да та решења нису образложена на начин који задовољава услове и стандарде правичног суђења. Уставни суд констатује да ће основаност свих ових навода, које подносилац јединствено аргументује и заснива на праву на слободу, мериторно ценити у оквиру истакнуте повреде права из члана 27. став 1. Устава, уз посебан осврт на истакнуту повреду права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење, из члана 32. става 1. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд је утврдио да је, у конкретном предмету, предлогом за одређивање притвора Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кy. 7166/18 од 19. децембра 2018. године, окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, стављено на терет извршење кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика н кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика и предложено да се према њему одреди притвор и то у смислу члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) ЗКП. На основу тог предлога, притвор је и одређен према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП.
Испитујући основаност навода уставне жалбе да је оспореним решењима и у поступку у коме је према подносиоцу одређен притвор повређено право на слободу, Уставни суд, најпре, констатује да је тачан навод подносиоца да је судија за претходни поступак Првог основног суда у Београду у уводу и образложењу првостепеног решења о одређивању притвора Кпп. 351/18 од 21. децембра 2018. године навео синтагму „да је осумњичени Š. A. основно сумњив...“. Ова очигледна словна омашка првостепеног суда је исправљена већ у образложењу оспореног другостепеног решења, где је, између осталог наведено „да из стања у списима предмета произлази постојање основане сумње да је осумњичени извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика и кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика“.
Међутим, сагледавајући целину образложења спорних решења, по оцени Уставног суда, поступајући судови су, адекватно и индивидуализовано образложили постојање одговарајућег степена сумње, у односу на основ за одређивање притвора из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, поред осталог, наводећи у образложењу оспореног првостепеног решења „да је у даљем току поступка потребно саслушати сведоке и то И.Б. из Београда, Е.Е. из Београда, П.П. из Београда, Ј.Д. из Београда, Р.С. из Београда и С.М. из Београда, на околности кривичних дела која се осумњиченом Š. A. стављају на терет“, односно још прецизније наводећи у образложењу оспореног другостепеног оспореног решења „да је у даљем току поступка неопходно у својству сведока испитати оштећене И.Б, Е.Е, П.П, Ј.Д, Р.С. и С.М, а на све околности критичног догађаја коме су оштећени присуствовали, због чега је веће нашло да све наведене околности, представљају особите околности које указују на то да ће осумњичени, уколико се нађе на слободи, ометати поступак утицањем на наведене сведоке оштећене“. Додатно, супротно наводима подносиоца „да је суд одредио притвор окривљеном због наводног ометања поступка утицањем на сведоке, а да је у оспореном решењу само набројао имена сведока без навођења околности на које би сведоци требало да буду саслушани“, Уставни суд је, увидом у делове образложења оспорених решења, утврдио управо супротно – да су судови, као околности на које би сведоци требало да буду саслушани, навели све околности критичног догађаја коме су ти сведоци присуствовали.
С тим у вези, Уставни суд је мишљења да је Први основни суд у Београду, приликом доношења пре свега првостепеног решења о притвору, и поред коришћења неодговарајуће језичке формулације у одређеним деловима тог решења, конкретно навео и довољно образложио разлоге за одређивање притвора према подносиоцу. Штавише, чињенице и околности које Први основни суд у Београду наводи како би поткрепио постојање одговарајућег степена сумње, а чије постојање не оспорава ни сам подносилац, према оцени Уставног суда и у конкретном случају, у потпуности представљају скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела, управо у складу са дефиницијом „основане сумње" из одредбе члана 2. став 1. тачка 18) ЗКП, односно не би се могле ни подвести под дефиницију нижег степена - „основа сумње" из одредбе члана 2. став 1. тачка 17) ЗКП, као скупа чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела. Тиме су поступајући судови, и поред очигледне словне грешке у једној речи, имплицитно и суштински оценили да постоји основана сумња да је подносилац извршио кривично дело, али истовремено и експлицитно образложили зашто је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд посебно наглашава да је, крећући се у оквиру навода уставне жалбе, а након увида у решења о одређивању притвора, супротно изнетим наводима подносиоца, оценио да су она заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се према подносиоцу уставне жалбе одреди притвор по означеним законским основима, те да су решења о одређивању притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора била неопходна ради несметаног вођења кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да је притвор према њему неосновано одређен, те је нашао да оспореним решењем нису повређена зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава.
Коначно, Уставни суд је посебно имао у виду и тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима повређено и право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд и овом приликом указује на то да обавеза образлагања судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда, које суд правног лека и потврђује, као што је случај и у конкретном поступку. За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли су редовни судови образложили своје закључке о одлучним питањима.
Конкретно, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин ценили и појединачно и у међусобној повезаности све релевантне чињенице и околности од значаја за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Наиме, поступајући судови су несумњиво имали у виду одредбе члана 188. ЗКП, којима су прописане мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. При томе су у образложењу оспорених решења, како је то већ претходно наведено, дали довољне и јасне разлоге зашто је према подносиоцу и даље неопходно одредити притвор.
С обзиром на то да, приликом одлучивања у поступку по уставној жалби, Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права по коме је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (видети пресуду у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, став 29, представка број 18390/91). Међутим, обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, став 61, представка прој 16034/90).
Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду ни у овом уставносудском предмету (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.