Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. А. из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. А. изјављена против решења судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. А. из Панчева поднео је Уставном суду, 7. фебруара 2019. године, преко пуномоћника А. С, адвоката из Врања, уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву, зајемченог одредбама члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како су права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције суштински садржана и у истакнутим, односно одговарајућим правима зајемченим Уставом, то Уставни суд истицање постојања њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспорава првостепено решење којим је продужен притвор према подносиоцу уставне жалбе на основу одредаба члана 214. став 2. у вези са чланом 216. став 3. и чланом 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је, позивајући се на праксу Уставног суда и Европског суда за људска права, поред осталог, наведено:
- да је оспореним решењем подносиоцу повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку који се води против њега, тиме што је у образложењу тог решења, у претпоследњем пасусу на другој страни наведено: „Такође, што се тиче основа из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, суд је мишљења да и тај основ стоји, имајући у виду да је осумњичени у кратком временском периоду извршио три кривична дела тешка крађа, која околност указује на то да ће исти поновити кривично дело“;
- да је, поводом жалбе изјављене против оспореног првостепеног решења, веће Основног суда у Бујановцу ту жалбу одбило као неосновану, а да при томе није ценило жалбене наводе на које је указао бранилац, а које се тичу повреде права на претпоставку невиности;
- да чињеница да је судско веће у другостепеном поступку изменило спорну формулацију из образложења првостепеног решења наводећи да „из списа предмета произлази основана сумња да је осумњичени учинилац кривичних дела која му се стављају на терет“, не значи да је подносиоцу уставне жалбе, као окривљеном у другостепеном поступку, пружена судска заштита због повређеног права, већ значи само то да у другостепеном решењу није поновљена иста повреда;
- да се оспореним решењем као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као окривљени против кога се води истражни поступак пред Основним судом у Бујановцу, извршио кривична дела која су му Наредбом за спровођење истраге стављена на терет;
- да је на тај начин судија за претходни поступак прекорачио границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати и уједно је, извођењем закључка о одлучној чињеници у погледу извршења кривичног дела пре него што је о њој расправљано на главном претресу, повредио претпоставку невиности окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу и утврди да му је оспореним решењем повређено означено уставно право. У уставној жалби је истакнут и захтев за накнаду штете у износу од 200.000,00 динара и захтев за накнаду трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, је решењем судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 23. новембра 2018. године, одређен притвор, због основане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. Кривичног законика и кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног законика, у трајању од 30 дана, који се рачуна од 22. новембра 2018. године од 16.30 часова, када је лишен слободе, због постојања разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године према окривљеном је продужен притвор за још 30 дана, због основане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. Кривичног законика и кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног законика, одређен решењем судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 23. новембра 2018. године, који се рачуна од 22. новембра 2018. године од 16.30 часова, када је лишен слободе, због постојања разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, тако да по овом решењу може трајати најдуже до 19. јануара 2019. године до 16.30 часова.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да је, што се тиче основа из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, суд мишљења да и тај основ и даље стоји, имајући у виду да је осумњичени у кратком временском периоду извршио три кривична дела тешка крађа, која околност указује на то да ће исти поновити кривично дело, што све указује да је предлог Основног јавног тужилаштва у Врању оправдан и на закону заснован, те је суд прихватио предлог и „одредио притвор над осумњиченим“.
Одлучујући о жалби изјављеној против оспореног првостепеног решења, веће Основног суда у Бујановцу је другостепеним решењем Кв. 235/18 од 27. децембра 2018. године одбило као неосновану жалбу браниоца осумњиченог В. А. из Панчева, адвоката А. С. из Врања, од 25. децембра 2018. године, изјављену против решења о продужењу притвора судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године.
У образложењу овог другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је веће овог суда размотрило све списе предмета, заједно са жалбом браниоца осумњиченог, па је донело одлуку као у изреци решења, ово стога што постоји основана сумња да је осумњичени учинилац кривичних дела која му се стављају на терет, која основана сумња се потврђује из писаних доказа који се налазе у списима предмета; да, по налажењу већа, стоје разлози за притвор према осумњиченом предвиђени чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер се из списа предмета утврђује да постоји основана сумња да је осумњичени извршио два кривична дела тешка крађа из члана 2014. став 1. Кривичног законика током месеца јула и новембра 2018. године, од којих је једно у продуженом трајању и чине га две радње извршења; да, имајући у виду све околности конкретног случаја, односно да су наведена кривична дела извршена у континуитету, у кратком временском периоду од четири месеца, као и испољену упорност у вршењу дела, по налажењу тог већа представљају особите околности које указују да ће осумњичени, уколико би био пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело; да, како се наводима жалбе браниоца осумњиченог не доводи у сумњу правилност одлуке судије за претходни поступак и како је побијано решење судије за претходни поступак (донето) у циљу несметаног вођења кривичног поступка, на закону засновано, то је жалба браниоца осумњиченог одбијена као неоснована.
4. Одредбама члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 - у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда (члан 3. став 1.); да је „осумњичени“ лице према коме је због постојања основа сумње да је учинило кривично дело надлежни државни орган у предистражном поступку предузео радњу прописану овим закоником и лице против кога се води истрага (члан 2. став 1. тачка 1)); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дели или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)).
Одредбама члана 214. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбама члана 215. ЗКП утврђено је: да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступка дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор за још три месеца, и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ће се окривљени пустити на слободу ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница (став 3.).
5. Мериторно разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорено решење судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе и истакнуту повреду права на правну сигурност, односно претпоставке невиности, из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд, констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе састоји у томе да је формулацијом у образложењу оспореног првостепеног решења њему повређено означено уставно право.
Испитујући основаност тих тврдњи, Уставни суд је, крећући се у оквирима навода уставне жалбе, а имајући у виду садржину како оспореног првостепеног решења судије за претходни поступак Основног суда у Бујановцу Кпп. 50/18 од 20. децембра 2018. године о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе, тако и садржину другостепеног решења Основног суда у Бујановцу Кв. 235/18 од 27. децембра 2018. године, које није ни оспорено уставном жалбом, дакле сагледавајући у целини предметни поступак продужења притвора, оценио да у том поступку и оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Приликом доношења ове оцене, Уставни суд је, најпре, свакако имао у виду део образложења оспореног решења у коме је наведено да „што се тиче основа из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, суд је мишљења да и тај основ и даље стоји, имајући у виду да је осумњичени у кратком временском периоду извршио три кривична дела тешка крађа, која околност указује на то да ће исти поновити кривично дело, што све указује да је предлог Основног јавног тужилаштва у Врању оправдан и на закону заснован, те је суд прихватио предлог и одредио притвор над осумњиченим“. Међутим, Уставни суд је мишљења да Основни суд у Бујановцу, приликом целокупног поступка одлучивања о продужењу притвора према подносиоцу, који чине како првостепена тако и другостепена фаза, није заузео став о његовој кривици, нити га је означио као учиниоца кривичног дела, чиме би му повредио претпоставку невиности, већ је, и поред коришћења неодговарајуће језичке формулације у одређеним деловима и то само првостепеног решења, конкретно навео и детаљно образложио разлоге за продужење притвора према подносиоцу. Уставни суд посебно наглашава да ова неодговарајућа језичка формулација није правноснажно конвалидирана другостепеним решењем, већ је, напротив, несумњиво исправљена у образложењу другостепеног решења, што не спори ни сам подносилац уставне жалбе.
Додатно, Уставни суд констатује да, у суштини, ни сам подносилац у уставној жалби такође не оспорава ни разлоге за продужење притвора према њему, нити истиче повреду уставних права и јемстава у вези са притвором. Штавише, и судија за претходни поступак у оспореном првостепеном решењу и веће Основног суда у Бујановцу у другостепеном решењу врло доследно и уставноправно прихватљиво подносиоца означавају процесним термином „осумњичени“, који је по дефиницији - лице према коме је због постојања основа сумње да је учинило кривично дело надлежни државни орган у предистражном поступку предузео радњу прописану закоником и лице против кога се води истрага. Из тога јасно произлази да, супротно наводима уставне жалбе, поступајући суд ни терминолошки и процесно, а још мање супстативно, није као утврђену узимао чињеницу да је подносилац уставне жалбе, као окривљени против кога се води истражни поступак пред Основним судом у Бујановцу, извршио кривична дела која су му наредбом за спровођење истраге стављена на терет.
6. Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе из члана 34. став 3. Устава, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.