Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. О. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. О. изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 10/19 од 22. јануара 2019. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. О. из Крагујевца, поднео је Уставном суду 20. фебруара 2019. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 10/19 од 22. јануара 2019. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је повреда означених уставних права аргументована, између осталог, следећим наводима:
- да, према утврђеном чињеничном стању и заузимањем става шта представља дужи временски период у оспореним решењима, није испуњен законски разлог за продужење притвора из члана 211. сав 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно да не постоји опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду;
- да нарочито треба имати у виду да је од наводног извршења кривичног дела до дана подношења уставне жалбе протекло десет година;
- да је у оспореним решењима, као једна од особитих околности због које постоји опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду, наведена и та да се против подносиоца води кривични поступак пред Основним судом у Крагујевцу;
- да је, узимајући у обзир ову околност и дајући јој статус особите и одлучујуће околности због које је притвор продужен, повређено право на претпоставку невиности;
- да у ситуацији у којој подносилац мора да се сматра невиним све док се тај поступак не оконча правноснажном осуђујућом пресудом, оваква околност мора бити ирелевантна.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди истакнуте повреде уставних права и да поништи оспорене акте.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из документације достављене уз уставну жалбу и базе судске праксе Врховног суда, утврдио:
- да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 63/11 од 5. јануара 2012. године, а које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 237/17 од 10. новембра 2017. године, одређен притвор према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, из разлога прописаних чланом 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), а који му се рачуна од 10. новембра 2017. године, када је лишен слободе;
- да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТ. 27/11 од 26. октобра 2012. године, након основних оптужница Тужилаштва за организовани криминал КТС. 17/09 од 12. априла 2010. године, КТС. 17/09 од 20. априла 2011. године, КТС. 17/09 од 27. јуна 2011. године, КТ. 26/10 од 22. августа 2011. године, КТ. 7/11 од 14. октобра 2011. године и КТ. 27/11 од 26. октобра 2012. године, окривљеном стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног закона и кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног закона;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе током предметног кривичног поступка више пута контролисан и правноснажно продужаван, а последњи пут пре доношења оспорених решења, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 501/18 од 20. новембра 2018. године, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године, поред осталих, окривљени оглашен кривим да је учинио кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојне дроге из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у продуженом трајању у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика и последично му је изречена казна затвора у трајању од 12 година, у коју казну му се, на основу члана 63. Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 63/11 од 5. јануара 2012. године, које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 537/17 од 10. новембра 2017. године, а који му се рачуна од 10. новембра 2017. године, када је лишен слободе па надаље;
- да је, истовремено, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године према окривљеном био продужен притвор који му је по том решењу могао трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13);
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 271/18 од 27. децембра 2018. године, уважавањем жалбе браниоца окривљеног адвоката М. Ј, укинуто решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање;
- да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године према окривљеном продужен притвор који му по том решењу може трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку;
- да је у образложењу оспореног првостепеног решења, између осталог, наведено: да је, одлучујући у поновљеном поступку, веће из члана 21. став 4. ЗКП Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал, на основу одредбе члана 425а став 5. ЗКП, преиспитало разлоге за притвор након донете и јавно објављене првостепене пресуде, па је након извршеног увида у списе предмета, а узимајући у обзир све примедбе и налоге из решења Апелационог суда у Београду од 27. децембра 2018. године, донело одлуку као у диспозитиву тог решења; да је, приликом доношења одлуке, веће из члана 21. став 4. ЗКП пре свега ценило да је окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим да је радње извршења дела предузимао као један од припадника организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, чији се поједини припадници и после више година од покретања поступка и одређивања притвора и даље налазе у бекству, затим, да постоји оправдана сумња да је организована криминална група од продаје дроге, остварила профит од више десетина милиона евра, те да највећи део тог новца до сада није пронађен, а што указује да би управо тај новац могао бити коришћен за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, уз то је ова организована група према основаној сумњи, за потребе лакшег кретања својих чланова користила лажне путне исправе; да је, поред свега наведеног, веће имало у виду и чињеницу да је окривљени знао да је према њему одређен притвор и да се против њега води кривични поступак пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду и да је према њему одређен притвор, што је и сам на одржаном рочишту потврдио, те да се и поред тога дуже од пет година од момента покретања поступка, налазио у бекству и успешно избегавао лишење слободе од стране домаћих државних органа, чиме је у дужем временском периоду био недоступан органима гоњења Републике Србије; да све наведене околности појединачно и у међусобној вези, по оцени суда, указују да у конкретном случају у односу на окривљеног П. О. постоји опасност од бекства уколико би се нашао на слободи, односно да постоји опасност да би окривљени могао поново постати недоступан органима гоњења Републике Србије и тиме ометати даљи ток кривичног поступка, због чега је по оцени кривичног већа неопходно његово даље задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП; да, веће, такође, налази да у односу на окривљеног и даље стоје разлози прописани чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром да је неправноснажном пресудом оглашен кривим да је радње извршења дела предузимао као припадник организоване криминалне групе која је деловала дуже време, те да постоји оправдана сумња да је окривљени у оквиру те групе, која је у дужем временском периоду предузимала већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. КЗ, имао своју улогу и задужење; да се окривљеном ставља на терет да је учествовао у догађају који се одвијао у Аргентини у другој половини 2008. године и првој половини 2009. године, те резултирао утоваром количине од 1825 килограма опојне дроге кокаин почетком априла месеца 2009. године на прекоокеански брод који је исту превезао до Европе; да је, надаље, учествовао у паковању опојне дроге у водонепропусне торбе и њиховом превозу до обале ради утовара у прекоокеански брод; да, имајући у виду то да су те радње предузимане континуирано у дужем временском периоду, како му се то оптужницом ставља на терет, уз околност да се тренутно против њега води још један поступак пред Основним судом у Крагујевцу, суд налази да све наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној повезаности указују да би окривљени у кратком временском периоду, уколико би се нашао на слободи, могао поновити исто или истородно кривично дело; да је, приликом доношења овакве одлуке, веће имало у виду и одредбу члана 189. Законика о кривичном поступку и разматрало да ли у конкретном случају постоје услови да се оптуженом П. О. притвор, најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног током кривичног поступка, замени неком од законом прописаних блажих мера, али није нашло да се услови за такву одлуку испуњени; да, наиме, веће налази да су сви напред наведени и образложени разлози за продужење притвора овом оптуженом прописани одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, у тој мери присутни и такве јачине да у овом тренутку још увек оправдавају његово даље задржавање у притвору; да вишегодишње успешно скривање оптуженог П. О. од државних органа Републике Србије, поред тога што му је била позната чињеница да се против њега пред овим судом води овај кривични поступак, чињеница да се добровољно предао домаћим државним органима, дакле, сам одлучио када ће и где то учинити, те предузимање радњи извршења дела из члана 246. КЗ континуирано и у дужем временском периоду, уз чињеницу да се против њега у овом тренутку води још један кривични поступак и за ово веће представљају околности које су по свом карактеру адекватне, али и довољне да се према њему продужи притвор; да, самим тим, а имајући у виду све напред наведено, ово веће налази да се ниједном другом законом прописаном, а блажом мером, не би могло обезбедити његово присуство до правноснажног окончања овог кривичног поступка;
- да су оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 10/19 од 22. јануара 2019. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његовог браниоца изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године;
- да је у образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено: да је, према оцени овога суда, правилно првостепени суд закључио да и даље стоји разлози за продужење притвора према окривљеном П. О. који су прописани одредбом члана 211. став. 1. тач. 1) н 3) ЗКП, а за своје закључке дао јасне разлоге које у свему као правилне прихвата н овај суд, па су изјављене жалбе оцењене и одбијене као неосноване; да жалбени наводи окривљеног да је отац малолетног детета те да има и родитеље којима је, као једино дете, неопходан, нису могли имати утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари, стога што је првостепени суд правилно закључио да је окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим због извршења кривичног дела из члана 246. став 2. у вези става 1. КЗ и изречена му је казна затвора у трајању од 12 година, па код постојања разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП који указују на опасност од бекства односно указују на то да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, личне н породичне прилике окривљеног нису могле бити од утицаја на другачију одлуку о трајању притвора; да су жалбени наводи браниоца окривљеног у којима се посебно инсистира на томе да се окривљени добровољно предао органима гоњења Републике Србије из чега се може закључити да он нема намеру да бежи, оцењени такође као без утицаја на другачије одлучивање овог суда будући да из доказа у списима произлази да се окривљени П. О. успешно скривао те избегавао лишење слободе од стране домаћих државних органа и то дуже од пет година, па ова чињеница, поред других околности које су прецизно и јасно образложене у побијаном решењу, и према ставу овог суда јесу оне из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, због чега је према окривљеном притвор нужно продужити, па се на темељу чињенице његове добровољне предаје након пет година скривања, не може донети другачија одлука о трајању притвора; да је, супротно жалбеним наводима браниоца окривљеног, првостепени суд, према налажењу овог суда, правилно закључио да је у конкретном случају притвор, иако најтежа и још увек једина адекватна мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка до његовог окончања, јер разлози због којих је притвор према окривљеном П. О. одређен и продужен од момента изрицања па до данас нису изгубили на интензитету и значају, због чега је и поред трајања притвора према окривљеном од једне године и четири месеца, притвор и даље нужна и неопходна мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметаног вођења предметног кривичног поступка према њему до правноснажног окончања истог и иста сврха се, супротно жалбеним наводима, не може остварити изрицањем друге, блаже мере;
- да је решењем Врховног касационог суда Кзз. ОК. 5/19 од 20. марта 2019. године одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, адвоката М. Ј. поднет против правноснажних решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 10/19 од 22. јануара 2019. године;
- да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење, поступајући по жалбама изјављеним против првостепене пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године донео прву другостепену пресуду у овом предмету под бројем Кж.1. По.1. 22/19 од 12. јуна 2020. године;
- да је Врховни касациони суд својом пресудом Кзз. ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године укинуо, у осуђујућем делу, претходно донету другостепену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 22/19 од 12. јуна 2020. године и предмет у том делу вратио Апелационом суду у Београду – Посебно одељење;
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 24. децембра 2021. године, које је преиначено решењем Кж.1. По.1. 15/21 од 24. јануара 2022. године, мера притвора према окривљеном замењена блажом мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, почев од 24. децембра 2021. године
- да је, у поновљеном другостепеном поступку, другом другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, између осталог, делимичним усвајањем жалби браниоца окривљеног, адвоката М. Ј, преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године у ставу 1. у тач. 1, 2, 3. и 4. тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење нашао да се у радњама више окривљених, међу којима и подносиоца уставне жалбе, стичу сва законска обележја по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и последично му је изречена казна затвора у трајању од девет година и шест месеци, у коју му се, на основу члана 63. Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 63/11 од 5. јануара 2012. године, које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 537/17 од 10. новембра 2017. године, а који му се рачуна од 10. новембра 2017. године до 24. децембра 2021. године и на мери забране напуштања стана уз примену електронског надзора, по решењу Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 24. децембра 2021. године, које је преиначено решењем Кж.1. По.1. 15/21 од 24. јануара 2021. године, почев од 24. децембра 2021. године, па надаље;
- да је пресудом Врховног суда Кзз. ОК. 2/23 од 12. јуна 2023. године, у ставу другом изреке, поред осталих, одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости бранилаца окривљеног П. О, адвоката М. Ј. поднет против правноснажних пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, у односу на повреде закона из члана 438. став 1. тач. 4) и 9), члана 438. став 2. тачка 1) и члана 439. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док се у преосталом делу захтев за заштиту законитости тих бранилаца одбацује.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 4.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда (члан 3. став 1.); да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да приликом одређивања мера из члана 188. овог Законика, орган поступка ће водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (члан 189. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1)); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
5. Уставни суд је, најпре, размотрио тврдње подносиоца да му је оспореним решењима повређено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Повреду означеног уставног права, подносилац, у суштини, образлаже тврдњама да није испуњен законски разлог за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно да не постоји опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду, као и да је од наводног извршења кривичног дела до дана подношења уставне жалбе протекло десет година.
Уставни суд је оспорено трајање притвора ценио од 10. новембра 2017. године, када је подносилац лишен слободе, до 20. фебруара 2019. године, када је поднео уставну жалбу, при томе имајући у виду и то да је 24. децембра 2021. године мера притвора према њему замењена блажом мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Уставни суд је имао у виду и чињеницу да подносилац ни претходно ни накнадно није оспоравао решења којима је одлучивано о одређивању, односно продужењу притвора према њему.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у надлежности Суда да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става, да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу трајао једну годину, три месеца и десет дана, рачунајући од 10. новембра 2017. године, када је лишен слободе, до 20. фебруара 2019. године, када је поднео уставну жалбу против оспорених решења.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења мере притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора према подносиоцу оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне, детаљне, веома индивидуализоване и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрарног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
Уставни суд, такође, понавља да је подносилац у притвору, до тренутка изјављивања уставне жалбе, боравио једну годину три месеца и десет дана, а да је за то време била донета и првостепена пресуда, која је касније преиначена пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, којом је подносилац правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од девет година и шест месеци. Стога, Уставни суд сматра да су у конкретном случају надлежни судови поступали са великом дозом ажурности, како би трајање притвора свели на најмању могућу меру, посебно имајући у виду то да је мера притвора и пре коначног правноснажног окончања кривичног поступка вођеног против подносиоца била замењена блажом мером.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни овакви наводи уставне жалбе не могу прихватити као основани разлози за тврдње о повреди зајемченог уставног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 594/18 од 31. децембра 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 10/19 од 22. јануара 2019. године повређено право зајемчено одредбом члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу, уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући основаност навода уставне жалбе да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе повређено и право на правну сигурност у казненом праву, односно претпоставка невиности, зајемчено одредбама члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је, имајући у виду садржину оспорених решења, ове наводе оценио очигледно неоснованим.
Приликом оцене, Уставни суд је имао у виду да из терминологије и садржине образложења оспорених решења јасно и недвосмислено произлази да ни првостепени ни другостепени суд, приликом доношења својих одлука, нису заузели став о кривици подносиоца уставне жалбе, нити су га означили као учиниоца кривичног дела, чиме би евентуално повредили претпоставку невиности, већ су, и поред навођења чињенице да се против подносиоца води још један кривични поступак, што не спори ни сам подносилац, конкретно навели и детаљно образложили разлоге за продужење притвора према подносиоцу, при чему наведена чињеница, супротно тврдњама и субјективном утиску подносиоца, није била ни искључива ни одлучујућа околност за продужење притвора према њему. Уставни суд посебно наглашава да су поступајући судови у оспореним решењима јасно навели законске основе за продужење притвора, како је то већ претходно утврђено и да при томе, по оцени Уставног суда, ни на који начин нису прекорачили границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, као очигледно неосновану сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.