Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. В. изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 233/19 од 4. фебруара 2019. године у односу на истакнуте повреде права из члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В. из Београда поднео је Уставном суду, 4. марта 2019. године, преко пуномоћника З. Д. Н, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 233/19 од 4. фебруара 2019. године, због повреде права на слободу и безбедност, права притвореног лица, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 3, члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како су права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције суштински садржана и у истакнутим, односно одговарајућим правима зајемченим Уставом, то Уставни суд истицање постојања њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор, након потврђивања оптужнице, на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе је, указујући на праксу Уставног суда и Европског суда за људска права, поред осталог, повреду зајемчених права образложио и следећим наводима: да се непрекидно налази у притвору већ осам месеци од 3. јула 2018. године, када је лишен слободе; да је притвор према њему незаконит, произвољан и да није сведен на најкраће могуће време; да је у жалбама предлагао да се притвор према њему замени блажом мером, али о томе оспорена решења не садрже никакве разлоге, нити су судови испитали могућност примене блаже мере од притвора; да му је право на правично суђење повређено тиме што решења о притвору садрже недовољно и контрадикторно образложење; да је и у првостепеном и у другостепеном оспореном решењу изостала индивидуализација приликом оцене притворских разлога; да се није крио нити се дао у бекство и да није знао нити је могао да зна да ће се против њега покренути кривични поступак пре него што је отишао на пословни пут; да се на адреси његовог пријављеног пребивалишта налази центар његових животних активности где је ожењен, а да je сазнао се против њега води поступак тек када је лишен слободе у Републици Хрватској; да, ако се његов боравак у иностранству у време пре покретања поступка сматра релевантним за одлуку о притвору, онда се таква одлука заснива на претпоставци кривице, што је апсолутно неприхватљиво; да се ранија осуђиваност за знатно блаже и неистоврсно кривично дело за које је подносиоцу уставне жалбе изречена условна осуда не може узети као особита околност која указује на то да ће поновити кривично дело; да су све ове чињенице истакнуте у жалби, али се тим наводима другостепени суд није бавио, чиме се правни лек показао као потпуно неделотворно средство; да је обавеза другостепеног судског тела да се мора осврнути на све аргументе жалбе браниоца који би могли довести до другачије одлуке, што се у конкретном случају није десило.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу подносиоца, утврди му повреду истакнутих права, поништи оспорена решења и утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000.000,00 динара, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и интернет страницу Министарства правде Републике Србије – Портал правосуђа: www.portal.sud.rs и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 454/18 је, у време подношења уставне жалбе, био у току кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, као другоокривљеног и још једног првоокривљеног лица по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 380/18 од 30. јула 2018. године, исправљеном 7. августа 2018. године и потврђеном 2. октобра 2018. године. Окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, оптужницом је стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. став 1. тачка 1) у вези са чланом 33. Кривичног законика, као и извршење кривичног дела недозвољена производња, ношење и промет оружја и експлозивних материја у саизвршилаштву из члана 348. став 4. у вези ст. 2. и 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Притвор је према окривљеном, одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 132/18 од 2. априла 2018. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.), који му се рачуна од 3. јула 2018. године, када је лишен слободе.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године према окривљенима је продужен притвор, и то у односу на подносиоца уставне жалбе на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, због постојања оправдане сумње да су у саизвршилаштву извршили кривично дело тешког убиства и кривично дело недозвољена производња, ношење и промет оружја и експлозивних материја у саизвршилаштву, која су им потврђеном оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду стављена на терет.
Образлажући постојање притворских разлога према подносиоцу уставне жалбе кривично ванрасправно веће Вишег суда у Београду је у оспореном првостепеном решењу навело: да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени Д. В. у саизвршилаштву са окривљеним Н.И. извршио кривична дела која су предмет оптужбе; да се окривљени Д. В. налазио у бекству од времена када се предметни догађај десио, односно од 10. марта 2018. године, те да је за њим била расписана потрага, јер није могао бити пронађен на адреси пребивалишта, а другу адресу није пријавио, а слободе је лишен на основу решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 126/18 од 2. априла 2018. године, и то у Републици Хрватској, које околности указују на оправдану бојазан да ће се пуштањем на слободу дати у бекство или крити и тако постати недоступан органима кривичног гоњења; да је због тога његово задржавање у притвору, по основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, и даље нужна и неопходна мера за обезбеђење његовог присуства и несметано вођење кривичног поступка; да, имајући у виду исказану безобзирност, упорност и висок степен насиља приликом извршења кривичног дела тешког убиства на подмукао начин у међусобној повезаности са чињеницом да је Д. В. оправдано сумњив да је инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет предузео у време проверавања по условној осуди по пресуди Другог основног суда у Београду К. 1234/17 од 19. новембра 2019. године, због кривичног дела из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће окривљени, сваки понаособ, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, због чега притвор и по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку представља нужну и неопходну меру за обезбеђење његовог присуства и несметано вођење кривичног поступка; да је, приликом доношења одлуке, веће имало у виду одредбу члана 189. став 1. Законика о кривичном поступку, којом је прописано да ће орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, одредбу члана 210. Законика о кривичном поступку, којом је прописана обавеза суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен, као и да притвор представља најстрожију меру за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, те је посебно водило рачуна о личности сваког од окривљених, као и о трајању притвора у конкретном случају, те је с тим у вези разматрало могућност примене блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка; да је, по налажењу већа, у конкретном случају степен опасности да ће се окривљени Д. В, у случају боравка на слободи, крити или дати у бекство, као и да ће окривљени Н.И и окривљени Д. В. у кратком временском периоду, у случају боравка на слободи, поновити кривично дело, и даље таквог интензитета да се може спречити једино мером притвора, а не и неком другом блажом мером.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 233/19 од 4. фебруара 2019. године одбијене су као неосноване жалбе окривљеног Д. В. и његових бранилаца адвоката Н. П. и адвоката З. Д. Н. и потврђено је првостепено решење Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да из списа произлази постојање оправдане сумње да је окривљени Д. В. у саизвршилаштву са окривљеним Н.И. извршио кривична дела која су им стављена на терет; да се окривљени Д. В. налазио у бекству од времена када се предметни догађај десио, односно од 10. марта 2018. године, те да је за њим била расписана потрага, јер није могао бити пронађен на адреси свог пребивалишта, а другу адресу није пријавио надлежним органима; да је лишен слободе 3. априла 2018. године, на основу решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 126/18 од 2. априла 2018. године о одређивању притвора према њему, и то у Републици Хрватској; да ове околности, и по ставу Апелационог суда у Београду, како то правилно налази веће првостепеног суда, представљају особите околности које указују на опасност да ће се окривљени Д. В. у случају боравка на слободи крити или дати у бекство, те тако постати недоступан органима кривичног гоњења, због чега је његово задржавање у притвору, по законском основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, и даље нужна и неопходна мера за обезбеђење његовог присуства и несметано вођење кривичног поступка; да је, такође, правилно првостепени суд нашао да и даље постоје разлози за продужење притвора према окривљеном Д. В, прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из списа произлази постојање оправдане сумње да су окривљени Д. В. и Н.И у саизвршилаштву извршили кривична дела која им се стављају на терет, на начин ближе описан у диспозитиву оптужнице; да, имајући исказану безобзирност, упорност и висок степен насиља приликом извршења кривичног дела из члана 114. Кривичног законика, које се овим окривљеним ставља на терет, при чему је окривљени Д. В. оправдано сумњив да је инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет предузео у време проверавања по условној осуди по пресуди Другог основног суда у Београду К. 1234/17 од 19. новембра 2019. године, због кривичног дела из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, то и по ставу Апелационог суда у Београду, како то правилно налази веће првостепеног суда, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, због чега притвор по овом законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење кривичног поступка; да је изнете жалбене наводе бранилаца окривљеног Д. В. Апелациони суд у Београду оценио као неосноване; да је, и по ставу овог суда, првостепени суд у образложењу ожалбеног решења дао јасне, детаљне, индивидуализоване и довољно аргументоване разлоге због чега налази да је неопходно даље задржавање окривљеног Д. В. у притвору из законских разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1) н 3) Законика о кривичном поступку, као н које су то околности које указују на опасност од бекства или скривања овог окривљеног и које су то околности које указују да ће овај окривљени у кратком временском периоду након пуштања на слободу поновити кривично дело, дајући у образложењу ожалбеног решења правилне разлоге због чега је управо притвор нужна и неопходна мера за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка; да је, при том, првостепени суд разматрао могућност примене блажих мера, али је правилно нашао да је у конкретном случају степен опасности да ће се окривљени Д. В. у случају боравка на слободи крити или дати у бекство, као и да ће у кратком временском периоду у случају боравка на слободи поновити кривично дело, и даље таквог интензитета да се може спречити једино мером притвора, а не и неком другом, блажом мером; да су жалбени наводи браниоца окривљеног Д. В, адвоката Н. П, којима се оспоравају чињенични наводи оптужбе, без утицаја на одлуку о притвору, будући да исти могу бити предмет расправљања на главном претресу, о чему ће суд дати своју оцену након спроведеног контрадикторног поступка; да, стога, како се у изјављеној жалби не наводе околности које нису цењене од стране првостепеног суда, као ни околности које би евентуално утицале на доношење другачије одлуке о притвору, то Апелациони суд у Београду налази да су жалбе бранилаца окривљеног Д. В, адвоката Н. П. и адвоката З. Д. Н, неосноване и истима правилност оспорене одлуке и законитост побијаног решења нису доведени у питање.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (4. марта 2019. године) налазио у притвору осам месеци, рачунајући од 3. јула 2018. године, када је лишен слободе. Притвор према подносиоцу је продужаван и каснијим решењима поступајућих судова, против којих је подносилац изјавио посебне уставне жалбе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 - у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)) и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
У члану 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 1) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19), који је важио у време извршења кривичног дела било је прописано да ко другог лиши живота на свиреп или подмукао начин казниће се затвором најмање десет година или затвором од 30 до 40 година.
Одредбама члана 348. Кривичног законика прописано је: да ко неовлашћено израђује, преправља, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, конвертибилно или онеспособљено оружје, његове делове, муницију, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје, минско-експлозивна средства или средства на бази експлозивних материја или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном (став 2.); да ко неовлашћено носи предмете дела из ст. 1. и 2. овог члана, казниће се затвором од две до 12 година (став 4.).
5. Мериторно разматрајући, најпре, наводе уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. Устава, Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор, након осам месеци боравка у притвору поново продужи, јер нису постојали разлози који би оправдали ову меру, а да се повреда права на права на правну сигурност у казненом праву, односно претпоставка невиности, зајемченог одредбама члана 34. став 3. Устава, заснива на оспоравању притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и Законика, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђених законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. Устава и члана 216. став 3. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те се уколико и даље разлози постоје, притвор решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да, уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се ускраћује основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и ЗКП-ом утврђена претпоставка невиности.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа и примењујући их на чињенице и околности конкретног предмета, а имајући у виду и крећући се у оквирима навода и разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане, а потом и оправдане сумње, да је извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. став 1 тачка 1) у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је законом запрећена казна затвора у трајању од најмање десет година или у трајању од 30 до 40 година и кривичног дела недозвољено ношење ватреног оружја из члана 348. став 4. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и опасности да ће боравком на слободи поновити кривично дело.
Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен и продужен од стране надлежног суда, у поступку прописаном законом, да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје разлози да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, подробно образложено, након што су судови пажљиво испитали оправданост даљег трајања притвора према подносиоцу, као најтеже мере за обезбеђење његовог присуства ради несметаног вођења кривичног поступка.
Наиме, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство и кривично дело неовлашћеног ношења ватреног оружја. С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему поступајући суд води рачуна, а имајући у виду да је против подносиоца и још једног саокривљеног лица, након спроведене истраге подигнута оптужница, по којој се, до дана подношења уставне жалбе, а и касније, и даље спроводио доказни поступак, Уставни суд је утврдио да образложења оспорених решења у погледу постојања основане сумње, сама по себи не делују произвољно, а постојање основане сумње као conditio sine qua non за продужење притвора није оспорено ни наводима уставне жалбе.
Надаље, иако је Уставни суд утврдио да је до дана подношења уставне жалбе (4. март 2019. године) притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао осам месеци, рачунајући од 3. јула 2018. године, када је лишен слободе, што само по себи не представља прекомерно трајање ове мере, Уставни суд је ипак размотрио да ли су поступајући судови, довољно брижљиво размотрили које су то околности које би, без обзира на претпоставку невиности, претегле над принципом поштовања слободе окривљеног и оправдале вишемесечно трајање притвора према њему.
Стога је Уставни суд утврдио да из образложења оспорених решења произлази да су судови оцењујући постојање разлога за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, имали у виду чињеницу да је подносилац уставне жалбе одмах након критичног догађаја напустио територију Републике Србије и да четири месеца од одређивања притвора и расписивања потернице није могао да буде пронађен, а да је слободе лишен на територији Републике Хрватске, које околности је суд довео у везу са тежином кривичног дела за које се оправдано сумњичи и висином запрећене казне, сматрајући да оне представљају особите околности које указују на опасност од бекства, због чега се његово даље задржавање у притвору показује као неопходно. Наиме, чињеница да се подносиоцу ставља на терет да је извршио кривично дело тешко убиство, за које му се, у случају осуде, може изрећи у том тренутку најтежа прописана казна затвора, која чињеница га, објективно посматрано, и по оцени Уставног суда, не може ескулпирати према органима кривичног гоњења и обавези да се одазове на позив суда. Када се наведено доведе у везу са чињеницом да је подносилац уставне жалбе одмах након критичног догађаја напустио територију Републике Србије и у другој држави несметано боравио све док није био лишен слободе на основу решења о одређивању притвора, Уставни суд сматра да су и првостепени Виши суд у Београду и другостепени Апелациони суд у Београду довољно јасно и аргументовано образложили све битне и законске разлоге из којих несумњиво произлази закључак да, и после осам месеци од лишења слободе, не постоје довољне гаранције да се он пуштањем на слободу не би дао у бекство и тако поново постао недоступан органима кривичног гоњења, због чега се не може оценити као очигледно произвољан ни став судова да примена блаже мере не би била целисходна, јер интензитет тих околности није умањен.
Поред наведеног, Уставни суд је оценио да се не може сматрати очигледно произвољним ни закључак поступајућих судова изражен у оспореним решењима да се, у околностима конкретног случаја, ранија осуда, иако се не ради о истоврсном кривичном делу, у међусобној повезаности са чињеницом да постоји оправдана сумња да је предметно кривично дело, које је знатно теже по квалификацији и санкцији, учињено у време проверавања по претходној осуди и са начином извршења предметног кривичног дела, који знатно превазилази оквире његове правне квалификације, могу сматрати особитим околностима које указују да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд, стога, оцењује да су поступајући судови постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да у оспореним решењима није исказан површан однос приликом продужења притвора према подносиоцу уставне жалбе, иако су у наведеном временском периоду користили исте разлоге за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису ни постојале. Уставни суд указује и на то да поступајући судови приликом одлучивања о продужењу притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведеног, а имајући пре свега у виду понашање окривљеног, који је одмах након критичног догађаја показао одлучност и истрајност у избегавању судског поступка у којем би се испитало постојање његове одговорности за извршење тешког кривичног дела које му је стављено на терет, тежину запрећене санкције за кривично дело које је окривљеном стављено на терет (најмање десет година затвора или затвор од 30 до 40 година), као и да се трајање притвора до дана подношења ове уставне жалбе објективно не може сматрати прекомерним, Уставни суд је оценио да је продужење притвора према подносиоцу у конкретном случају било оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца (Kudla против Пољске, број 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110.), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности од бекства подносиоца уставне жалбе и тако оправдавају продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
Уставни суд надаље констатује да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је суд показао потребну хитност у вођењу кривичног поступка.
С тим у вези Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (4. марта 2019. године) налазио у притвору осам месеци (рачунајући од 3. јула 2018. године када је лишен слободе), за које време је завршена започета истрага, као и подигнута и потврђена оптужница против два окривљена лица због два кривична дела у саизвршилаштву.
Поред наведеног, у вези са истакнутом повредом права на правну сигурност у казненом праву, односно претпоставке невиности, зајемченог одредбама члана 34. став 3. Устава, Уставни суд констатује да подносилац сматра да је суд образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП повредио ово право тако што је чињеницу да је подносилац напустио територију Републике Србије одмах после критичног догађаја, сматрао бекством и исказао уверење да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичних дела која су предмет поступка. Насупрот оваквим тврдњама и субјективном мишљењу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да ни Виши суд у Београду нити Апелациони суд у Београду, ни у једном делу оспорених решења, нису изнели ниједну тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичних дела која су предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности даљег продужења притвора према њему. Образлажући постојање законских разлога за продужење притвора и првостепени и другостепени суд се кретали искључиво у границама постојања оправдане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што се његова евентуална кривица не утврди правноснажном пресудом.
Уставни суд је имао у виду и оценио неоснованим и тврдње подносиоца уставне жалбе да поступајући судови нису ценили засебно околности за продужење притвора везане за подносиоца, јер из образложења оспорених решења јасно произлази да, иако је првостепени суд одлучивао о продужењу притвора обједињено за оба окривљена, ти судови, а нарочито другостепени, који је одлучивао искључиво о жалбама бранилаца другоокривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, су притворске разлоге ценили потпуно одвојено и индивидуализовано, изричито и експлицитно наводећи да су утврдили постојање тих околности за „сваког понаособ“ окривљеног. Такође, поступајући судови у оспореним решењима, супротно тврдњама из уставне жалбе, нису пропустили ни да размотре могућност да се мера притвора, у том тренутку, замени блажом мером обезбеђења присуства окривљеног, образлажући, на уставноприхватљив начин, зашто то није било могуће у том процесном моменту.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. и члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу, уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
7. Уставни суд је, даље, размотрио и наводе уставне жалбе којима су истакнуте повреде и осталих права из члана 27. став 3, члана 30. став 1. Устава, као и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које је размотрено с аспекта уставног права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
С тим у вези, у односу на право из члана 27. став 3 Устава, Уставни суд је оценио да наводну повреду овог права подносилац образлаже наводима који се не могу ни довести у везу са садржином наведеног права, као што се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично – процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након подизања оптужнице, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети: Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Додатно, Уставни суд је посебно имао у виду наводе подносиоца којима се истиче повреда права на правно средство из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно из члана 36. став 2. Устава, које подносилац делимично заснива и на тврдњама којима образлаже повреду права на правично суђење из члана 32. став 2. Устава. С тим наводима у вези, Уставни суд је утврдио да је против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године подносилац уставне жалбе имао и, преко два браниоца – адвоката, искористио право жалбе, подношењем две посебне жалбе Апелационом суду у Београду, који је жалбене наводе размотрио оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 233/19 од 4. фебруара 2019. године, којом су те жалбе одбијене као неосноване, на који начин је обезбеђена двостепеност и деволутивност у том поступку, што је суштина означеног уставног права.
Уставни суд и у овом предмету потврђује да се Уставом зајемчено право на правно средство, односно жалбу, не исцрпљује у строго формалном смислу у (не)могућности њеног изјављивања, већ подразумева остваривање делотворне правне заштите путем жалбе. Право на жалбу, односно другу правну заштиту, може се делотворно остварити само ако првостепени суд наведе и образложи разлоге за своју одлуку, који се онда могу побијати у одбрани жалиочевих навода и на закону заснованих интереса, те ако и надлежни другостепени суд оцени релевантне жалбене наводе. Оцена је Уставног суда да је очигледно да су надлежни судови у поступку у коме су донета оспорена решења управо тако и поступали, те да је другостепени суд јасно, веома детаљно и на уставноправно прихватљив начин, како је то већ и наведено, изложио из којих разлога је нашао да је жалба подносиоца неоснована. У односу на тврдње подносиоца „да је обавеза другостепеног судског тела да се мора осврнути на све аргументе жалбе браниоца који би могли довести до другачије одлуке“, Уставни суд и у овом предмету поновно указује на то да образложена судска одлука, као један од елемената права на правично суђење, подразумева обавезу суда да, са довољном прецизношћу, наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе, које је истакла у поступку, као и да се таква одлука може испитати по жалби. Стога, супротно изнетим наводима подносиоца уставне жалбе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци даје детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда, како је и било у конкретном случају. Стога је и ове тврдње подносиоца уставне жалбе Уставни суд оценио уставноправно неприхватљивим.
Поред тога, Уставни суд још једном наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора резултирати позитивним исходом за онога ко га користи. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац, посредством својих бранилаца, користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи и без навођења конкретних, уместо понављања већ истицаних жалбених, разлога, не може ни представљати кршење права на делотворан правни лек. Према оцени Уставног суда образложење оспорених решења се не може сматрати ни произвољним нити арбитрарним, како је то већ утврђено приликом мериторне оцене навода уставне жалбе. Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе, којима се примарно исказује незадовољство одбијањем жалби његових бранилаца изјављених против оспореног првостепеног решења и последично продуженим притвором према њему, не може прихватити као уставноправне разлоге за тврдње о повреди означеног уставног и конвенцијског права, већ подносилац, у суштини, тражи да овај Суд, као инстанциони суд, оцени законитост оспорених решења, односно да иста поништи, што и дословно предлаже.
Коначно, у односу на тврдње подносиоца да оспорена решења садрже недовољно и контрадикторно образложење, Уставни суд је, насупрот тим наводима уставне жалбе, а увидом у садржину тих решења, утврдио да иста садрже јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, због чега је надлежни другостепени суд одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљеног и потврдио првостепено решење Вишег суда у Београду К. 454/18 Кв. 174/19 од 21. јануара 2019. године.
С обзиром на то да, приликом одлучивања у поступку по уставној жалби, Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, на коју подносилац детаљно указује и у уставној жалби, Уставни суд у овом случају указује на став Европског суда за људска права по коме је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (видети пресуду у предмету Ruiz Torija против Шпаније, представка број 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29). Међутим, обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду у предмету Van de Hurk против Холандије, представка број 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61)).
Како се према оцени Уставног суда, образложење оспорених решења не може сматрати ни произвољним нити арбитрарним, јер су поступајући судови, како првостепени, тако и другостепени, како је већ закључено, на уставноправно прихватљив начин образложили своје одлуке, Уставни суд овакве наводе подносиоца уставне жалбе није могао прихватити као уставноправне разлоге за тврдње о повреди означених уставних права.
Полазећи од наведеног Уставни суд је утврдио да нису испуњене претпоставке за одлучивање о истакнутим повредама права из члана 27. став 3, члана 30. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.