Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Б. и малолетне С. Б, чији је законски заступник мајка Ј. Б, обе из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. Б. изјављена против решења Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 30. априла 2020. године и решења Вишег суда у Београду Кж2. 625/20 од 21. маја 2020. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у односу на малолетну С. Б. уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Б. и малолетна С. Б, чији је законски заступник мајка Ј. Б, обе из Београда, поднеле су Уставном суду, 18. јуна 2020. године, преко пуномоћника М. Т, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 30. априла 2020. године и решења Вишег суда у Београду Кж2. 625/20 од 21. маја 2020. године, због повреде права из чл. 30. и 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд у оспореном решењу као једини законски основ за одређивање притвора навео одредбу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку и да је оценио да постоје особите околности које указују да ће окривљена, овде подноситељка Ј. Б, у кратком временском периоду поново извршити кривично дело крађе; да се у поступку одлучивања о притвору бранилац подноситељке изричито позивао на одредбу члана 189. став 1. ЗКП по којој је, приликом одлучивања о мерама за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, суд дужан да води рачуна да се не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом мером; да би се сврха због које је одређен притвор у овом случају остварила и блажом мером – забраном напуштања стана уз примену електронског надзора; да је у жалби против првостепеног решења бранилац указао на конкретне чињенице и околности због којих притвор тешко погађа подноситељку и њену малолетну ћерку која је стара 16 године, глувонема, која има умерену менталну ретардацију и изразито је везана за подноситељку; да се услед одређивања притвора значајно погоршало здравствено стање ћерке подноситељке; да су кључни разлози на којима се заснивала жалба против првостепеног решења били да се сврха због које је одређен притвор може постићи забраном напуштања стана и да притвор, за разлику од забране напуштања стана, веома тешко погађа обе подноситељке; да је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку, које подразумева право странке да њени битни наводи буду пажљиво размотрени од стране суда; да кључни разлози због којих се бранилац противио притвору нису испитани приликом доношења оспорених решења; да притварање подноситељке Ј. Б, за разлику од изрицања забране напуштања стана уз примену електронског надзора, доводи до раздвајања подноситељки и до повреде права из члана 8. Европске конвенције; да је притвор у конкретном случају одређен да би спречио извршење багателног кривичног дела, а да је произвео изразито тешке последице за ћерку подноситељке, да притварање подноситељке није било неопходно и да се иста сврха притвора могла остварити и забраном напуштања стана.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду Кпп. Д. 61/20 од 10. марта 2020. године према окривљеној, овде подноситељки Ј. Б, одређен је притвор који јој се рачунао од 9. марта 2020. године од 15:00 часова, када је лишена слободе.
Оптужним предлогом Трећег основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1069/20 од 2. априла 2020. године окривљеној је стављено на терет извршење кривичног дела крађа из члана 203. став 1. Кривичног законика.
Притвор према окривљеној је до доношења оспорених решења Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 30. априла 2020. године и Вишег суда у Београду Кж2. 625/20 од 21. маја 2020. године последњи пут продужен решењем Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 3. априла 2020. године, из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 30. априла 2020. године према окривљеној је продужен притвор на основу члана 498. став 4. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који је могао трајати најдуже до 29. маја 2020. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да из до сада прикупљених података и доказа у овом кривичном поступку произлази постојање оправдане сумње да је окривљена извршила кривично дело које јој се у овом кривичном поступку ставља на терет; да по налажењу већа стоји законски разлог за продужење притвора према окривљеној прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; да је приликом доношења одлуке веће имало у виду да је окривљена оправдано сумњива да је извршила кривично дело чији је битан елемент стицање противправне имовинске користи, а да из извештаја из казнене евиденције произлази да је осуђивана пресудама Трећег основог суда у Београду СПК. 455/17 од 2. октобра 2017. годне, због кривичног дела из члана 203. став 1. КЗ, на условну осуду, са утврђеном казном затвора од четири месеца и роком проверавања од једне године, Првог основог суда у Београду К. 787/18 од 17. маја 2019. године, због кривичног дела из члана 203. став 1. КЗ, на меру безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи, Првог основног суда у Београду К. 520/19 од 10. јуна 2019. године, због кривичног дела из члана 289. став 3. КЗ, на условну осуду, са утврђеном казном затвора од четири месеца и роком проверавања од једне године, Првог основног суда у Београду К. 281/19 од 29. јула 2019. године, због кривичног дела из члана 203. став 1. КЗ, на условну осуду, са утврђеном казном затвора од шест месеци и роком проверавања од две године и Другог основног суда у Београду К. 718/19 од 23. јула 2019. године, због кривичног дела из члана 203. став 1. КЗ, на меру безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи, дакле, окривљена је у више наврата осуђивана за кривична дела против имовине, додатно имајући у виду да је дело за које је у овом поступку оправдано сумњива извршила у року проверавања по пресуду Првог основног суда у Београду К. 281/19 од 29. јула 2019. године, те имајући у виду да из налаза и мишљења комисије вештака од 14. марта 2020. године произлази да је код окривљене дошло до развоја душевне болести врсте тешке депресивне епизоде са психотичним симптомима који су актуелно у регресији, те да због те душевне болести, која има тендецију рецидивирања и хронификације, код ње постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело, због чега је потребно да јој се изрекне мера обавезног психијатријског лечења, које све околности, по оцени већа, у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљена у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, због чега се притвор по овом законском основу показује као нужна и неопходна мера, у циљу даљег несметаног вођења овог кривичног поступка.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж2. 625/20 од 21. маја 2020. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљене и потврђено првостепено решење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је правилно првостепени суд према окривљеној продужио притвор по напред наведеном законском основу, имајући у виду да је окривљена оправдано сумњива да је извршила кривично дело које јој се ставља на терет у овом кривичном поступку, а чији је битан елемент стицање противправне имовинске користи, те правилно надаље имајући у виду да из извештаја из казнене евиденције произлази да је окривљена раније више пута осуђивана, а како то првостепени суд тачно и потпуно утврђује, те наводи на страни 2. побијаног решења, правилно имајући у виду да је окривљена у више наврата била осуђивана, између осталог, и због кривичног дела против имовине, те имајући у виду да је дело за које је у овом поступку оправдано сумњива евентуално извршила у року проверавања по пресуди Првог основног суда у Београду К. 281/19 од 29. јула 2019. године, а да из налаза и мишљења комисије вештака од 14. марта 2020. године, између осталог, произлази – да је код окривљене дошло до развоја душевне болести врсте тешке депресивне епизоде са психотичним симптомима који су актуелно у регресији и да због те душевне болести, која има тенденцију рецидивирања и хронификације, код окривљене постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело, због чега је потребно да јој се изрекне мера безбедности обавезног психијатријског лечења, а за које све напред наведене околности правилно првостепени суд закључује да оне, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће окривљена, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се и по мишљењу другостепеног суда продужење притвора по напред наведеном законском основу показује као нужна и неопходна мера у циљу даљег несметаног вођења овог кривичног поступка.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подноситељка Ј. Б. позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобда других.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст. 1. до 3.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подноситељка уставне жалбе Ј. Б. оспорава решења којима је према њој правноснажно продужен притвор.
Такође, Уставни суд констатује да подноситељка у односу на оспорена решења истиче повреду права из чл. 30. и 31. и члана 32. став 1. Устава, као и права из члана 8. Конвенције.
Уставни суд даље констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подноситељке уставне жалбе из члана 30. Устава, с обзиром да се те одредбе односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, док су уставном жалбом оспорена решења о продужењу притвора.
Полазећи од навода уставне жалбе којима подноситељка образлаже истакнуте повреде права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава, као и члана 8. Конвенције, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава.
6. Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је подноситељка до подношења уставне жалбе у притвору провела три месеца и девет дана.
Даље, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови благовремено испитивали оправданост продужења притвора, односно, утврдили и навели даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих су сматрали да је продужење притвора оправдано. Дакле, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подноситељки уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Наиме, поред постојања оправдане сумње да је подноситељка извршила кривично дело крађа из члана 203. став 1. Кривичног законика, Трећи основни и Виши суд у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоје особите околности које указују на то да би подноситељка, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду могла поновити кривично дело, а као разлоге су навели да је подноситељка у више наврата осуђивана за кривична дела против имовине, да је дело за које је у предметном поступку оправдано сумњива евентуално извршила у року проверавања по пресуди Првог основог суда у Београду К. 281/19 од 29. јула 2019. године, те да из налаза и мишљења вештака од 14. марта 2020. године произлази да је код подноситељке дошло до развоја душевне болести врсте тешке депресивне епизоде за психотичним симптомима, због које постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело, због чега је потребно да јој се изрекне мера безбедности обавезног психијатријског лечења. Даље, надлежни судови су у оспореним решењима оценили да се продужење притвора по наведеном законском основу показује као нужна и неопходна мера у циљу даљег несметаног вођења овог кривичног поступка.
Коначно, како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се трајање притвора у конкретном случају објективно не може сматрати неразумно дугим.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подноситељке да јој је оспореним решењима Трећег основног суда у Београду К. 405/20 – Кв. 438/20 од 30. априла 2020. године и Вишег суда у Београду Кж2. 625/20 од 21. маја 2020. године повређено право зајемчено одредбама члана 31. Устава.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у односу на подноситељку Ј. Б. одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
7. Разматрајући допуштеност уставне жалбе у односу на подноситељку С. Б, Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да подноситељка С. Б. није била странка у поступку у коме су донета оспорена решења, односно, да није активно легитимисана за подношење уставне жалбе. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.