Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. П. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. П. изјављена против решења Вишег суда у Београду Кж1. 226/20 од 20. маја 2020. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. П. из Београда је, 5. јуна 2020. године, преко пуномоћника Н. Ц, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кж1. 226/20 од 20. маја 2020. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 23, 24, 27, 31, 34, 36. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да се оспореним решењем крше уставна права окривљеног, овде подносиоца, који је већ скоро пет месеци у притвору – у психијатријској установи и да је решење засновано искључиво на доказу на коме се одлука не може заснивати, имајући у виду да је од три члана комисије вештака само један члан судски вештак.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права, укине став II оспореног решења, те утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Предлогом Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 191/20 од 5. фебруара 2020. године окривљеном, овде подносиоцу, стављено је на терет извршење противправног дела у закону одређеног као кривично дело ометање службеног лица у вршењу службене дужности из члана 23. став 2. у вези става 1. Закона о јавном реду и миру, уз предлог да се према окривљеном изрекне мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи.
Решењем Другог основног суда у Београду К. 143/20 од 4. марта 2020. године према окривљеном, због тога што је у стању неурачунљивости извршио противправно дело које је у закону одређено као кривично дело ометање службеног лица у вршењу службене дужности из члана 23. став 2. у вези става 1. Закона о јавном реду и миру, изречена је мера безбедности обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, која мера ће се према окривљеном спровести у одговарајућој здравственој установи и то Специјалној затворској болници у Београду, рачунајући од 14. јануара 2020. године од 14:00 часова када је лишен слободе и привремено смештен у Специјалну затворску болницу па надаље.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж1. 226/20 од 20. маја 2020. године ставом I усвојена је жалба браниоца окривљеног, укинуто је првостепено решење и предмет је враћен на поновно суђење, док је ставом II одлучено да окривљени, на основу члана 524. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, остаје смештен у специјалној затворској болници у Београду до завршетка поступка пред судом првог степена за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, а који смештај је одређен решењем Другог основног суда у Београду К. 143/20 – Кв. 168/20 од 7. фебруара 2020. године. У овом решењу је, поред осталог, наведено: да је првостепено решење захваћено битном повредом из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП и чињенично стање је остало непотпуно, па чак и погрешно утврђено јер из напред цитираног налази и мишљења комисије клинике Др Лаза Лазаревић првостепени суд није могао да изведе закључак на страни 12 побијаног решења да „с обзиром на учињено кривично дело и ментални поремећај и поремећај понашања, психотичног поремећаја те зависности од наркотика постоји озбиљна опасност да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања ове опасности потребно лечење окривљеног у наведеној здравственој установи“, јер из налаза и мишљења вештака Клинике за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић и исказа њиховог представника произлази да је реч о постојању озбиљне опасности од понављања „истог или другог“ кривичног дела, а не „тежег“ кривичног дела; да имајући у виду да је првостепено решење укинуто, другостепени суд је сходно примењујући одредбу члана 458. став 4. ЗКП донео одлуку као у ставу II изреке овог решења, обзиром да постоји оправдана сумња да је окривљени учинио противправно дело које му је стављено на терет, те да постоје разлози из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП и оправдана опасност да би услед душевних сметњи окривљени могао да изврши кривично дело, имајући у виду да из налаза и мишљења установе – Клинике за психијатријске болести произлази да окривљени болује од менталног поремећаја и поремећаја понашања због употребе бројних опојних дрога и других психоактивних супстанци, класификован као Ф19.5 и специфичног поремећаја личности и понашања – дисоцијалног поремећаја личности класификованог као Ф60.2, да је окривљени у стању нестабилне ремисије удружене са граничним нивоом интелигенције и да код њега постоји озбиљна опасност од понављања кривичног дела, а које напред наведене околности у својој међусобној повезаности, по мишљењу другостепеног суда, оправдавају продужење смештаја окривљеног у Специјалној затворској болници у Београду, а који смештај је одређен решењем Другог основног суда у Београду К. 143/20 – Кв. 168/20 од 7. фебруара 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите, да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је људски живот неприкосновен, да у Републици Србији нема смртне казне и да је забрањено клонирање људских бића (члан 24.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, да се свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело, да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход, да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (члан 34); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбом члана 521. ЗКП прописано је да ће се у поступцима за изрицање мера безбедности примењивати одредбе чл. 522. до 536. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика.
Одредбом члана 522. став 1. ЗКП прописано је да ако је окривљени учинио противправно дело које је у закону одређено као кривично дело у стању неурачунљивости, јавни тужилац ће поднети суду предлог да окривљеном изрекне меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, односно предлог за обавезно психијатријско лечење окривљеног на слободи, ако за изрицање такве мере постоје услови предвиђени Кривичним закоником.
Одредбама члана 524. ЗКП прописано је: да у предлогу за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења јавни тужилац може предложити да се према окривљеном који се налази на слободи одреди притвор, поред основа из члана 211. овог законика, и ако постоји оправдана опасност да би услед душевних сметњи могао да изврши кривично дело, да ће пре одлучивања о одређивању притвора суд прибавити мишљење вештака, да се након доношења решења о одређивању притвора окривљени до завршетка поступка пред судом првог степена смешта у одговарајућу здравствену установу или просторију која одговара његовом здравственом стању, да ако се окривљени у време подношења предлога за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења налази у притвору, суд ће поступити у складу са ст. 2. и 3. овог члана.
Одредбама члана 458. ЗКП прописано је: другостепени суд ће решењем усвојити жалбу и укинути првостепену пресуду и вратити предмет на поновно суђење ако утврди да постоји битна повреда одредаба кривичног поступка, осим случајева из члана 459. став 1. овог законика или ако сматра да због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања на које се у жалби указује треба наредити нови главни претрес пред првостепеним судом, да другостепени суд може наредити да се нови главни претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем, да другостепени суд може и само делимично укинути првостепену пресуду ако се поједини делови пресуде могу издвојити без штете за правилно пресуђење, да ако се оптужени налази у притвору, другостепени суд ће испитати да ли још постоје разлози за притвор и донеће решење о продужењу или укидању притвора и да против овог решења није дозвољена жалба.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење заснива на тврдњама да се оспореним решењем крше уставна права подносиоца, који је већ скоро пет месеци у притвору – у психијатријској установи.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП. Даље, одредбама члана 524. ЗКП прописано је да у предлогу за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења јавни тужилац може предложити да се према окривљеном који се налази на слободи одреди притвор, поред основа из члана 211. овог законика, и ако постоји оправдана опасност да би услед душевних сметњи могао да изврши кривично дело и да ће пре одлучивања о одређивању притвора суд прибавити мишљење вештака.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, у конкретном случају, недвосмислено произлази да суд у поступцима за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило противправно дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, односно, ако постоји оправдана опасност да би услед душевних сметњи могао да изврши кривично дело, те да, потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. ст 1. и 3. Устава.
Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Београду ставом II оспореног решења одлучио да подносилац уставне жалбе остаје смештен у Специјалној затворској болници до завршетка поступка пред првостепеним судом за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, а који смештај је, како је то наведено у оспореном решењу, одређен решењем Другог основног суда у Београду К. 143/20 – Кв. 168/20 од 7. фебруара. Притвор према подносиоцу уставне жалбе је продужен на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, као и због постојања оправдане опасности да би услед душевних сметњи могао да изврши кривично дело.
Уставни суд је утврдио да је у образложењу оспореног решења, поред осталог, наведено: да постоји оправдана сумња да је окривљени учинио противправно дело које му је стављено на терет, те да постоје разлози из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП и оправдана опасност да би услед душевних сметњи окривљени могао да изврши кривично дело, имајући у виду да из налаза и мишљења установе – Клинике за психијатријске болести произлази да окривљени болује од менталног поремећаја и поремећаја понашања због употребе бројних опојних дрога и других психоактивних супстанци класификован као Ф19.5 и специфичног поремећаја личности и понашања – дисоцијалног поремећаја личности класификованог као Ф60.2, да је окривљени у стању нестабилне ремисије удружене са граничним нивоом интелигенције и да код њега постоји озбиљна опасност од понављања кривичног дела, а које напред наведене околности у својој међусобној повезаности, по мишљењу другостепеног суда, оправдавају продужење смештаја окривљеног у Специјалној затворској болници у Београду.
Стога, Уставни суд је оценио да је притвор који је подносилац издржавао у Специјалној затворској болници у Београду, према њему продужен из разлога и у поступку који су предвиђени законом, а да су у оспореном решењу наведени релевантни и довољни разлози за овакву одлуку.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана доношења оспореног другостепеног решења (20. мај 2020. године) налазио у притвору четири месеца и седам дана (рачунајући од 14. јануара 2020. године, када је лишен слободе), за које време су обављена медицинска вештачења, те донето првостепено и оспорено другостепено решење којим је предмет враћен на поновно суђење. Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да се поступак, у околностима конкретног случаја, водио са примереном хитношћу.
У односу на наводе да је решење засновано искључиво на доказу на коме се одлука не може заснивати, имајући у виду да је од три члана комисије вештака само један члан судски вештак, Уставни суд је утврдио да из достављене документације не произлази да је подносилац ове наводе истицао у жалби против првостепеног решења. Имајући у виду да је подносилац пропустио да тако покуша да заштити своја права у редовном поступку, Уставни суд ове наводе није разматрао.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуте повреде права из чл. 23, 24, 34. и 36. и члана 27. ст. 2, 3. и 4. и члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Коначно, у односу на истакнуте повреде начела из чл. 21. и 22. Устава, Уставни суд указује да се означеним одредбама не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те зато до повреде ових начела може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког конкретног уставног права или слободе. С обзиром на то да Уставни суд није нашао да су испуњени услови за истицање повреде зајемчених права, то нема основа ни за истицање повреде наведених начела.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж - 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.