Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. В. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 2203/16, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. В. на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В. из Београда је 24. августа 2020. године, преко пуномоћника Б. Ш, адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 9039/18 од 14. маја 2020. године и пресуде Првог основног суда у Београду П. 2203/16 од 18. јуна 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку у којем су оспорене пресуде донете.
Подносилац у уставној жалби наводи да се оспорене пресуде заснивају на исказима одређених сведока и на налазу и мишљењу судског вештака који је „нестручан, необјективан и у супротности са правилима струке и материјалним доказима“, као и да му је неоправдано дугим трајањем поступка повређено право на суђење у разумном року.
Подносилац од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, утврди повреду означених права, као и право на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 2203/16 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 25. новембра 2011. године тужбу Првом основном суду у Београду против В.Р. из Београда, ради накнаде материјалне и нематеријалне штете коју је претрпео приликом пада велике количине снега са тенде туженог на ауто тужиоца.
Суд је заказао и одржао прво рочиште 25. маја 2012. године, а до доношења прве првостепене пресуде, суд је заказао још девет рочишта, од којих пет нису одржана (једно због штрајка адвоката, једно због неодазивања сведока, два због неблаговоременог изјашњавања странака на достављене поднеске и једно због недоласка тужиоца на саслушање – није утврђено да ли је уредно позван). Током овог дела поступка, суд је извео доказе саслушањем странака и саслушањем сведока.
Првом првостепеном пресудом П. 26030/11 од 11. маја 2015. године, Први основни суд у Београду је одбио тужбене захтеве тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му накнади нематеријалну и материјалну штету, те обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужиоца од 20. јула 2015. године, Апелациони суд у Београду је донео решење Гж. 6607/15 од 22. јануара 2016. године, којим је првостепену пресуду укинуо и предмет вратио на поновно суђење.
У поновном поступку предмет је добио број 2203/16. Током овог дела поступка, суд је заказао седам рочишта, од којих три рочишта нису одржана (једно због недоласка тужиоца на саслушање, једно због неизјашњавања вештака на примедбе и једно због недоласка вештака на рочиште - није утврђено да ли је уредно позван). У овом делу поступка, суд је спровео доказ вештачењем из области грађевинске струке.
Први основни суд у Беогаду је донео другу првостепену пресуду П. 2203/16 од 18. јуна 2018. године, којом је: у ставу првом изреке одбио тужени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематеријалне штете исплати 50.000,00 динара на име претрпљених физичких болова и 25.000,00 динара да име претрпљеног страха, све са траженом затезном каматом; у ставу другом изреке, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име материјалне штете причињене на возилу „Голф 4“ исплати укупан износ од 328.149,31 динара и на име изгубљене зараде укупан износ од 100.000,00 динара, све са траженом затезном каматом; у ставу трећем изреке, обавезао тужиоца да туженом на име трошкова поступка плати износ од 238.300,00 динара.
Поступајући по жалби туженог од 24. септембра 2018. године, Апелациони суд у Београду је донео оспорену другостепену пресуду Гж. 9039/18 од 14. маја 2020. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану, те потврдио првостепену пресуду.
У образложењу оспорене другостепене пресуде суд је, између осталог, навео: да је према утврђеном чињеничном стању 27. фебруара 2011. године на паркингу дворишта зграде у Балканској улици у Београду на возило тужиоца, док је тужилац био у возилу, пао снег и том приликом тужилац је претрпео материјалну штету на возилу на коме је дошло до улегнућа крова, левог задњег крила и хаубе, а предња шофершајбна је пукла у потпуности, док је тужилац том приликом задобио лакше телесне повреде, те је тужилац лично сносио трошкове поправке возила, а због повреда није могао да испуни уговорну обавезу од 1. фебруара до 1. јула 2011. године (био је ангажован у Културно-уметничком друштву „Опленац“); да тужилац сматра да је тужени одговоран јер претпоставља да је снег пао са надстрешнице и терасе које се налазе на последњем спрату зграде и припадају туженом; да Апелациони суд у Београду сматра да је правилна одлука првостепеног суда који је нашао да је основан приговор недостатка пасивне легитимације, јер тужилац није доказао одлучну чињеницу да је критичног дана на његово путничко возило пала гомила снега управо са тенде која се налази на тераси туженог, те како није доказао да је тужени одговоран за насталу штету, није доказао основаност свог потраживања према туженом; да су неосновани наводи жалбе којима се оспорава правилна оцена изведених доказа, с обзиром да је првостепени суд ценио све доказе појединачно, заједно и на основу резултата целокупног поступка правилном применом правила о терету доказивања; да нису основни наводи жалбе да је „првостепени суд могао видети из достављених фотографија да на тендама које се налазе испод терасе туженог, у тренутку штетног догађаја није било снега, а да се на тенди туженог налази већа количина снега“, пошто се ради о фотографијама које тужилац није доставио уз тужбу, односно исте су достављене касније, при чему није доказао када су те фотографије настале; да нису основани ни наводи жалбе којима се напада оцена налаза и мишљења вештака, с обзиром да тужилац није тражио друго вештачење на исте околности; да се основано наводи да је вештак послао позив пуномоћнику тужиоца на погрешну (ранију) адресу, али да се не ради о таквој битној повреди која је могла да утиче на правилности или законитост побијане пресуде, посебно што је пуномоћник тужиоца примио налаз вештака, изјаснио се на њега и имао примедбе на које се вештак изјаснио и писмено и усмено на рочишту; да је првостепени суд, супротно наводима жалбе, правилно одбио предлог тужиоца да се изведе доказ вештачењем преко вештака медицинске струке на околност интензитета претрпљених болова и страха, јер у ситуацији у којој тужилац није доказао одговорност туженог нема потребе да се утврђује висина накнаде за претрпљену нематеријалну штету.
4. Одредбом Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак, који је вођен ради накнаде штете, покренут 25. новембра 2011. године, подношењем тужбе Првом основном суду у Београду и да је окончан доношењем оспорене другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 9039/18 од 14. маја 2020. године. Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао осам година и шест месеци, што може указивати на то да није окончан у разумном року.
Ипак, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања надлежних судова, као и од значаја права о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања предметног парничног поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да предмет спора није био сложен у тој мери да би могао оправдати трајање парничног поступка од скоро девет година.
Оцењујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је он имао легитиман правни интерес да се о његовом тужбеном захтеву којим је тражено да се тужени обавеже да му накнади штету, одлучи у разумном року.
Уставни суд указује да су два рочишта одложена због недоласка подносиоца уставне жалбе који је требао бити саслушан, као и да је подносилац уставне жалбе доставио саобраћајну дозволу по налогу суда након шест месеци, а да је након одлагања рочишта 23. септембра 2013. године како би се странке изјасниле о одређеним поднесцима, подносилац своје изјашњење доставио суду тек 9. априла 2014. године, чиме је својим понашањем делимично допринео одуговлачењу поступка.
Основни разлог дугог трајања предметног парничног поступка је поступање првостепеног суда који није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се поступак оконча ефикасно и без непотребног одуговлачења. Ово посебно имајући у виду да је суд прво рочиште заказао тек након шест месеци од подношења тужбе, као и да су годишње заказивана само по два, евентуално три рочишта. Уставни суд је утврдио и да су током предметног парничног поступка донете две првостепене пресуде, тј. да је другостепени суд прву првостепену пресуду укинуо и предмет вратио на поновно суђење, што су све чињенице које су свакако утицале на дужину трајања поступка. С тим у вези, Уставни суд констатује да је дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 2203/16.
На основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно је имао у виду делимичан допринос подносиоца уставне жалбе, те дужину трајања парничног поступка, допринос суда дужини трајања поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је узео у обзир и новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије (представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15 од 5. априла 2016. године), као и више пресуда донетих након тога, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео. Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-2936/16 од 24. маја 2018. године.
7. У односу на оспорене пресуде, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката.
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили материјално право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно. У поступку по уставној жалби не врши се контрола оцене доказа или примене закона од стране редовних судова, осим ако докази нису цењени очигледно на штету странке која је поднела уставну жалбу, односно ако није уочљива грешка у тумачењу права заснована на начелно нетачном гледишту које је од значаја за остваривање и заштиту неког људског права и има посебну тежину у свом материјалном значењу за конкретан правни случај. У вези са тим, Уставни суд је становишта да је Апелациони суд у Београду довољно јасно образложио своју одлуку, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.