Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С. С, М. З. и Д. З, свих из Доњег козјег дола код Трговишта, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе С. С, М. З. и Д. З. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 8175/18 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставне жалбе одбацују.
2. Утврђује се право С. С, М. З. и Д. З. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Доњег козјег дола код Трговишта поднела је Уставном суду, 25. марта 2021. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Београда, у два одвојена поднеска, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 8175/18, као и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 390/20 од 28. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог истом одредбом Устава. Уставна жалба је заведена под бројем Уж-3962/2021.
М. З. из Доњег козјег дола код Трговишта поднео је Уставном суду, 25. марта 2021. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Београда, у два одвојена поднеска, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 8175/18, као и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 390/20 од 28. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог истом одредбом Устава. Уставна жалба је заведена под бројем Уж-3972/2021.
Д. З. из Доњег козјег дола код Трговишта поднела је Уставном суду, 25. марта 2021. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Београда, у два одвојена поднеска, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 8175/18, као и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 390/20 од 28. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог истом одредбом Устава. Уставна жалба је заведена под бројем Уж-3973/2021.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
У уставним жалбама је, поред осталог, наведено: да је поступак по тужби за накнаду штете због смрти блиског лица трајао девет година, што је изван граница разумног рока; да је произвољан закључак Апелационог суда у Београду да поплава у којој је страдао супруг и отац подносилаца представља вишу силу, имајући у виду да судови за то немају потребна стручна знања; да је, у конкретном случају, реч о догађају који се могао предвидети, а самим тим и спречити.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставне жалбе и подносиоцима призна право на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 1.000.000 динара, као и да им досуди трошкове поступка по уставним жалбама.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П. 8175/18 и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставних жалби су 4. октобра 2011. године, у својству тужилаца, поднели Првом основном суду у Београду, тужбу против тужених Републике Србије – Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде и Општине Трговиште, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица (супруга и оца који је страдао приликом изливања Козједолске реке, једне од притока реке Пчиња), а тужилац М. З. и ради накнаде материјалне штете на име погребних трошкова. Предмет је заведен под бројем П. 21322/11.
Тужени су одговоре на тужбу доставили 15. и 17. новембра 2011. године. Прво рочиште за главну расправу одржано је 6. фебруара 2012. године.
У службеној белешци од 16. марта 2012. године, која је сачињена у предмету истог суда П. 5815/12, констатовано је да је реч о тужби са идентичним чињеничним и правним основом, која је поднета против ЈВП „С.“ Београд, због чега се поступајућем судији у предмету П. 21322/11 предлаже да одлучи о евентуалном спајању. Тужба у наведеном предмету је поднета 16. марта 2012. године, али суђења у њему није било, имајући у виду да је одмах одређен прекид поступка до окончања парнице у предмету П. 21322/11.
У периоду до првог пресуђења, заказано је још 14 рочишта за главну расправу, од којих седам није одржано. Два због штрајка адвоката у другој половини 2014. године, четири због спречености поступајућег судије, једног због неуредног позивања законског заступника првотужене. Временски интервал између рочишта кретао се од три до пет месеци, а два пута је износио месец дана. На рочишту одржаном 28. новембра 2013. године главна расправа је закључена, али је три дана касније поново отворена, јер суд није одлучио о предложеном спајању са поступком у предмету П. 5815/12. Рочиште је након тога заказано за седам месеци, а у међувремену је извршено спајање са наведеним поступком (службена белешка од 9. јуна 2014. године). У оквиру доказног поступка саслушано је четири сведока, као и тужиоци у својству парничне странке. Прибављени су списи предмета Основног суда у Врању Кри. 407/10, као и подаци од подручног јавног предузећа о уобичајеним трошковима сахране. Главна расправа је закључена 4. априла 2017. године.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 21322/11 од 4. априла 2017. године, делимично су усвојени тужбени захтеви тужилаца у односу на тужене Републику Србију – Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде и ЈВП „С.“ Београд, док су према туженој Општини Трговиште у целини одбијени као неосновани.
Тужиоци су жалбу изјавили 20. јуна 2017. године, док су првотужена и трећетужени то учинили 29. и 30. јуна 2017. године.
Списи парничног предмета су 22. августа 2017. године прослеђени Апелационом суду у Београду. Пресудом Гж. 4791/17 од 4. априла 2018. године наведена првостепена пресуда је делимично потврђена (у одбијајућем делу према прво и трећетуженом), док је у преосталом делу иста укинута и предмет је 8. маја 2018. године враћен на поновни поступак првостепеном суду.
Предмет је у поновном поступку заведен под бројем П. 8175/18. У периоду до наредног пресуђења заказано је још шест рочишта за главну расправу, од којих два нису одржана. Једно због спречености поступајућег судије, а једно због неуредног позивања законског заступника првотужене. Поново је изведен доказ саслушањем тужиоца М. З, као и једног од ранијих сведока. Главна расправа је закључена 28. маја 2019. године.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 8175/18 од 28. маја 2019. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужилаца у целини.
Тужиоци су 18. октобра 2019. године изјавили жалбу, на коју је трећетужени одговорио поднеском од 18. новембра 2019. године.
Списи парничног предмета су 20. јануара 2020. године прослеђени Апелационом суду у Београду. Оспореном пресудом Гж. 390/20 од 28. децембра 2020. године жалба тужилаца је одбијена, те је наведена првостепена пресуда у целини потврђена.
Ревизија тужилаца од 18. марта 2021. године одбачена је као недозвољена решењем Врховног касационог суда Рев. 8548/21 од 22. јуна 2022. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се уставним жалбама указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09, 36/11 и 53/13 – Одлука УС) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.). Готово идтентичне одредбе садржи и важећи Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14 и 87/18), који се, у конкретном случају, примењивао након укидања пресуде Првог основног суда у Београду П. 21322/11 од 4. априла 2017. године.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставних жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут 4. октобра 2011. године, подношењем тужбе Првом основном суду у Београду, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 390/20 од 28. децембра 2020. године.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај парнични поступак трајао девет година и три месеца, што може указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом оцене постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног захтева за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом предмету чињенична и правна питања нису била сложена у мери која би представљала оправдан разлог за вишегодишње трајање парнице, што потврђује и околност да је у доказном поступку саслушано четири сведока, као и подносиоци уставних жалби, у својству парничне странке.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да су подносиоци уставних жалби имали легитимни интерес да суд о њиховим захтевима одлучи у оквиру стандарда разумног рока, имајући у виду да је реч о накнади штете због смрти члана породице.
Оцењујући понашање подносилаца уставних жалби, Уставни суд је нашао да не постоји њихов допринос продужавању трајања поступка.
По мишљењу Уставног суда, искључиву одговорност за наведено трајање оспореног парничног поступка сноси првостепени суд. Овде се нарочито има у виду: да је прва пресуда донета пет и по година након подношења тужбе; да су рочишта за главну расправу у периоду до првог пресуђења заказивана у временском интервалу од три до пет месеци, с тим да је, након поновног отварања главне расправе, за заказивање рочишта било потребно чак седам месеци; да о предложеном спајању са поступком у предмету П. 5815/12 није одлучено више од две године, што је био разлог због којег је првостепени суд морао поново да отвори главну расправу. Међутим, Уставни суд сматра да је штрајк адвоката онемогућио рад првостепеног суда у другој половини 2014. године, што је објективно утицало на укупну дужину трајања поступка.
Из свих наведених разлога, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносилаца уставних жалби на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставне жалбе у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је имао у виду да су подносиоци уставних жалби изјавили ревизију, коју је Врховни касациони суд одбацио као недозвољену. Међутим, поступак по ревизији, у коме је одлучивано само о испуњености процесних услова за њено изјављивање, не представља наставак мериторног одлучивања у парничном поступку, а уставном жалбом није накнадно оспорена дужина трајања тог поступка.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због повреде уставног права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, не само дужину трајања парничног поступка и утицај штрајка адвоката, већ и економско-социјалне прилике, као и чињеницу да ће досуђена накнада много брже бити исплаћена него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права (овакав став је Уставни суд први пут изразио у Одлуци Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године). Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју су подносиоци уставних жалби претрпели због неефикасног поступања надлежног суда.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, имајући у виду садржину уставних жалби, оценио да се наводи подносилаца не могу сматрати релевантним уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди наведеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног акта.
Уставни суд је посебно ценио навод да Апелациони суд у Београду није имао потребна знања како би извео закључак да поплава у којој је страдао супруг и отац подносилаца уставних жалби представља вишу силу, али налази да је тај закључак заснован на мишљењу судског вештака из области водопривреде, који је вештачио у предмету Апелационог суда у Београду Гж. 5877/17, за који су парничне странке дале сагласност да може да се користи и у предметном поступку, а у коме је, поред осталог, наведено да је бујични талас на Козједолској реци, као последица обилних кишних падавина, имао вероватноћу догађаја испод 0,1%, тј. повратни период од преко 1.000 година.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставне жалбе у односу на оспорени акт одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.